NOVA TURSKA SPOLjNA POLITIKA

IVAN RISTIĆ Vezivanje turske za Rusiju, ali bez radikalnih poteza i narušavanja zapadnih interesa,...

IVAN RISTIĆ

Vezivanje turske za Rusiju, ali bez radikalnih poteza i narušavanja zapadnih interesa, jedini je mogući put za što manje gubitaka

Turska je na prvi pogled očuvala status quo. Nakon pokušaja vojnog udara i represije koja je usledila, ona je, razume se, ostala članica NATO, održala je svoje pozicije u sredinama koje je percipiraju kao zaštitnika, ostala je zamrznuta na svom dugotrajnom evropskom putu, a Erdogan je zacementiran u sedlu neprikosnovenog lidera. Međutim, uprkos apsolutno odrešenim rukama unutra, Turska će neminovno morati da krene procesom spoljnopolitičkog prilagođavanja po širini i dubini svojih geopolitičkih ambicija. Neuspeo pokušaj puča je do te mere poremetio sposobnost projekcije moći u okruženje da ona zahteva pristup na radikalno novim osnovama.

STRATEGIJSKA DUBINA SA RUSKOM SADRŽINOM
Turska se nikada do kraja nije pomirila sa propašću svoje imperije i rezultatima sporazuma iz Lozane uprkos naknadno učvršćenom kemalističkom nasleđu. Neoosmanistička doktrina profesora Davutoglua je suštinski odraz takvog shvatanja turske politike, ispostaviće se, daleko širih i dubljih posledica nego što je to moglo da se zamisli. Doskorašnji „veliki vezir“ Davutoglu je, kroz Strategijsku dubinu, koju je osmislio, maštao o „turskom svetu od Jadrana do Kineskog zida“, podgrevao stare strasti i širio mitove o „osmanskom komonveltu“, negirajući otomanske i mladoturske zločine, a sve pod plaštom što lakše višedimenzionalne ekspanzije Turske u svoju nekadašnju interesnu sferu.

Međutim, njen pučem poljuljani položaj i novi spoljni izazovi nameću potrebu da osmisli novi spoljnopolitički pravac. Da li će on biti oslonjen na neku formu nalik na Strategijsku dubinu ispunjenu ruskom sadržinom, uz neizbežne kompromise, najbolje će pokazati pojavni oblici ponašanja globalnih aktera u narednom periodu. Međutim, kako bi se nazreli obrisi novog „turskog poretka“, mora se videti ko u njemu dobija, a ko i koliko gubi.

KO DOBIJA A KO GUBI?
Jedini apsolutni dobitnik neuspelog puča u Turskoj je Rusija. Na spoljnjem planu znatno oslabljena Turska znači jednog geostrateškog rivala manje u neposrednom okruženju, dok pobeda Erdogana u puču znači da izrazite proNATO snage nisu uspele da dođu na vlast i da je on sateran u ćošak i prinuđen da Rusiji pruži ruku kompromisa. To će rezultirati najpre pacifikacijom proukrajinskih elemenata među krimskim Tatarima, koji su na vezi ukrajinske službe bezbednosti, odnosno CIA.

erdoganvladaTakođe, to znači smanjenje opasnosti od islamizma panturkijskog usmerenja na prostoru turkofone sfere centralne Azije, odnosno dela bivših sovjetskih republika koje tradicionalno važe za „meki trbuh“ Rusije. Radikalizacija će biti umanjena, barem onoliko koliko je to u moći Ankare, ali poguban saudijski uticaj ostaje. Ko zna koji put do izražaja dolazi Putinova džudo taktika, gde je svu težinu događaja preusmerio na protivnika i na kraju poentirao, sa širokim dijapazonom koristi koje čekaju kao nagrada.

Nova turska spoljnopolitička doktrina znači, najblaže rečeno, nevolje za Bakira Izetbegovića i njegov panislamski establišment. Bakirov biološki i politički otac je krnju ratnu BiH trasirao najpre na put saradnje sa Iranom, u kome je video ovaploćenje sopstvene Islamske deklaracije kroz revoluciju 1979. godine. Nakon rata, tu ulogu preuzimaju Saudijci, a tek nakon njegove smrti njegova SDA okreće se neoosmanistima u Ankari, tražeći podršku za svoje islamističke ambicije i oslonac nepotpunog identiteta. Slabljenjem Erdogana i jačanjem uticaja Rusije kroz novu spoljnopolitičku doktrinu Izetbegović gubi tle pod nogama. To znači da bi Srbi u RS, ako već ne bi mogli da odahnu, a ono makar mogli lakše da dišu, jer je regionalni stisak bar malo popušten iz jednog od pravaca delovanja.

Za Srbiju je neuspeh puča povoljnija okolnost od trijumfa dela vojske. Da je pobedila vojska, ona bi bila pod presudnom kontrolom Vašingtona, a samim tim i usmerena na ostvarenje njihovih interesa u čitavoj postosmanskoj sferi. Nešto rasterećeniji položaj RS znači i rasterećeniji položaj Srbije, već pritisnute do tačke pucanja.

Erdogan će verovatno biti primoran da se okane podrške Muslimanskoj braći u Egiptu, dok će ravnoteža snaga u jermensko-azerskom zamrznutom konfliktu makar na kratak rok prevagnuti iz izrazite azerske prednosti u egal. Takođe, brojna turska manjina u Bugarskoj imaće ulogu daleko slabijeg džokera Ankare u bugarskom političkom sistemu.

Bližom saradnjom sa Rusijom će verovatno biti zatražen prekid logističke podrške sirijskim teroristima, kao i zatvaranje turske granice za snabdevanje ISIS. Turcima su prvi prioriteti Kurdi i ISIS, dok je Asad u drugom planu iako bi mu Erdogan rado video leđa. Erdogan će, pritisnut spolja, verovatno pristati da na zahtev Rusije pusti niz vodu terorističke grupe koje godinama podržava, dok će daleko teže pristati na jačanje Kurda u Siriji, a samim tim i na drastično slabljenje ili potpuno uništenje ISIS kao njihove protivteže.

KURDI KAO DžOKER ILI IZLAZNA KARTA
Najneizvesniji faktor u novoj spoljnopolitičkoj slagalici bi bili Kurdi. Već tradicionalni kamen spoticanja zvanične Ankare bi to u najvećoj meri ostao, zahvaljujući činjenici da Kurdi nailaze na istovremenu podršku i Vašingtona i Moskve. Njihov položaj ostaje mač sa dve oštrice – uvek mogu biti ključna poluga destabilizacije, ali i stabilizacije čitavog makroregiona Male Azije i Bliskog Istoka. Moskva može da odigra tako što će se pojaviti kao svojevrstan arbitar između Kurda (PKK) i Ankare, gde bi kurdski lideri bili uslovljeni da malo popuste Ankari i postignu novi kompromis, dok bi u Siriji i Iraku značajnije podržala njihove apetite jer Asad i labava šiitska vlada u Bagdadu nemaju mnogo izbora.

* * *

Nezamenjiv geostrateški položaj Turske, pozicija druge NATO sile i najjače armije takozvanog južnog krila Severnoatlantskog saveza, ne dozvoljava proizvoljnosti. Ukoliko turski politički vrh odluči da krene putem radikalnijeg raskida odnosa sa NATO saveznicima, a pre svega Vašingtonom, elementarnu bezbednost i goli opstanak mu garantuje isključivo oslanjanje na suprotni geopolitički pol – Rusiju i Kinu.

turskamapaNeuspeo pokušaj vojnog puča će imati dalekosežne spoljnopolitičke posledice. Odraziće se na kurdsko pitanje u svim okolnim zemljama, ishod sirijskog rata i migrantsku krizu kao njegovu posledicu, odnose na Balkanu duž čitave „zelene transverzale“, kao i kroz smanjene mogućnosti uticaja na Kavkazu i u centralnoj Aziji. Erdoganu će unutrašnja represija prema političkim protivnicima biti tolerisana zarad mira u kući spolja, a na njemu je da to pametno iskoristi. Međutim, ne može se računati sa njegovom iskrenošću, jer on novonastalu situaciju može iskoristiti za ojačavanje u potpunosti nezavisne pozicije Ankare. Ipak, vezivanje turske za Rusiju, ali bez radikalnih poteza i narušavanja zapadnih interesa u najranjivijoj fazi, jedini je mogući put za što manje gubitaka.

Svet
Pratite nas na YouTube-u