DMITRIJ JEVSTAFJEV: PSIHOLOŠKA OPERACIJA „ANAKONDA“ ILI TREĆA RUNDA

U svakom tumačenju plana „Anakonda“ pretpostavlja se da se protivnik preda sam Prošle nedelje...

U svakom tumačenju plana „Anakonda“ pretpostavlja se da se protivnik preda sam

Prošle nedelje su bile izuzetno komplikovane za Rusiju, pre svega zbog naglog porasta političkog i informacionog pritiska na našu zemlju. Kulminacija propagandne kampanje bile su poslednje odluke o učešću/neučešću ruskih sportista na Olimpijskim igrama-2016.

U stručnoj javnosti počelo je da se govori o planu „Anakonda“, koji Sjedinjene Države počinju da realizuju, kako bi „udavile“ Rusiju, stvarajući nove konflikte i „vruće tačke“ po obodu njenih granica.

Nema sumnje, situacija oko Rusije eskalira, i to eskalira smišljeno, a planovi kao što su „Anakonda“, potpuno se uklapaju u američki pogled na svet i njihovo razumevanje politike.

Ali, pokušajmo da shvatimo, šta je to „Anakonda“ i, što je najvažnije, kako se možemo suprotstaviti rastućem pritisku spolja.

„Anakonda“ je ime za plan gušenja Država Konfederacije u periodu građanskog rata u SAD 1861-1865. godine, koji je bio zasnovan na postepenom odsecanju Konfederacije od izvora resursa i ključnih luka. Idejni tvorac plana – američki general Vinfild Skot – smatrao je da će rat biti dug, a da realno niko ne želi da ratuje, da američki Jug nema sredstva za veliki rat i da će stoga, on pre ili kasnije kapitulirati. Njegova hipoteza nije potvrđena.

Jug je počeo aktivno da se suprotstavlja i svet je prisustvovao klanici koja je, po obimu i brutalnosti šokirala čak i Evropljane, kojima su u bliskom sećanju i dalje bili Napoleonovi ratovi.

Tokom proteklih 150 godina, ideološka osnova sličnih planova se malo promenila. Plan se zasniva na činjenici da protivnik prvo treba da izgubi rat psihološki, a tek onda na bojnom polju.

Ukratko, u svakom tumačenju plana „Anakonda“ pretpostavlja se da se protivnik preda sam.

A periodično „bockanje“, aktivna dejstva na periferiji trebalo bi samo da ga podstaknu na donošenje „jedine ispravne odluke“.

„Davljeni“ treba da počne da razmišlja ne o pobedi, već o tome da, poštujući zakone logike, svaki put „žrtvuje malo“ da bi sačuvao „ostalo“. Međutim, to „ostalo“ svaki put postaje sve manje i manje.

Ali u onom trenutku kada neprijatelj postaje aktivan, plan počinje da pokazuje nedostatke.

Koristeći izraz profesora Preobraženskog, možemo reći da se ova strategija pre svega realizuje „u glavama“. I, najveći deo akcija, preduzetih u okviru ovog plana, odnosi se samo na psihološke operacije i informacioni i politički pritisak.

Pritom se pritisak ne vrši uvek po prioritetnim pitanjima, kao što ni akcije, osmišljene kao psihološki pritisak, nisu uvek obezbeđene realnim resursima.

Na primer, sa vojne tačke gledišta, raspoređivanje nekoliko NATO bataljona po baltičkim državama nije samo besmisleno – već i kriminalno. U slučaju borbenih dejstava, oni će biti uništeni „do poslednjeg“ bez ikakve strateške svrhe i cilja. Međutim, NATO polazi od pretpostavke da nikakvog rata neće biti i vojna svrsishodnost se stoga verovatno uopšte ne uzima u obzir.

Međutim, sa političke tačke gledišta to se čini kao veoma vešt potez, koji se tumači kao „signal Moskvi“.

Ako pogledate situaciju oko Rusije sa stanovišta plana „Anakonda“ – realnog ili u obliku u kome je formiran u glavama političkih analitičara – očigledno je da se taj plan sprovedi već niz godina, najmanje od 2010. godine.

Očigledno je i to da je Rusija već uspela da načini prvi i ključni korak za razbijanje „Anakonde“ – pripojila je Krim i odlučila da odnose sa Zapadom prebaci u novi format.

Po prvi put za mnogo godina, Zapad se suočio sa protivnikom (kojeg, uzgred, za protivnika nije ni smatrao), spremnim da žrtvuje ne malo, već mnogo sa tačke gledišta tradicionalne političke logike.

Dakle, trenutna situacija se samo delimično može opisati modelom „Anakonde“.

Sukobljavanje Rusije i uslovnog „Zapada“ dobilo je previše otvoren karakter, a sam Zapad je skinuo praktično sva ograničenja za primenu metoda koje idu gotovo do praga lokalne primene sile.

Sada se sa Rusijom još mogu sukobiti samo u otvorenoj konfrontaciji. A u tom slučaju već postoji mogućnost da previde „odgovor“ jer u modernom svetu za takav odgovor ne postoje geografska ograničenja. Naravno, takav odgovor se može očekivati samo ako onaj ko se brani ima dovoljno odlučnosti i strateške vizije. A Moskva je već dokazala da joj možda nešto nedostaje, ali odlučnosti ima dovoljno.

A to onda već nije „Anakonda“. To je sasvim otvoreno manevrišuće političko sukobljavanje, u kojem je dopušten veoma širok spektar sredstava. Uključujući, verovatno, i lokalnu upotrebu oružanih snaga.

A upotreba prijateljskih „kučkinih sinova“ u sadašnjem obliku je već sasvim očekivana.

Ali, takvo „manevrišuće“ sukobljavanje pretpostavlja nove zahteve efikasnosti i psihološke stabilnosti naše upravljačke elite. Napetost duž ivica naših granica treba posmatrati isključivo kao razlog za iznalaženje novih rešenja, a nikako kao izgovor za kapitulaciju.

Ne treba precenjivati značaj političkog pritiska i informacionih manipulacija. Oni su, svakako, neprijatna stvar, ali se mogu izdržati, ako se shvati čemu streme naši oponenti i da je moguće suprotstaviti im se.

Shodno tome, svaka akcija u cilju konsolidacije unutrašnje političke i društvene situacije, širenju javnog konsenzusa o ključnim pitanjima biće mnogo efikasnija od najmoćnijih vojnih demonstracija sile i spoljnopolitičkih akcija. Isto kao i borba za čistotu redova vlasti, jer ništa tako ne podriva poverenje prema vlasti u uslovima spoljnog pritiska, kao korupcija pojedinih predstavnika elite.

U ovom slučaju, jasno je da rukovodstvo zemlje vidi ovaj izazov.

Da rezimiramo: prvu rundu borbe sa planom „Anakonda-2“ dobila je Rusija. Drugu treba bodovati „nerešeno“.

Sada počinje treća runda. Najteža.

Izvor Fakti, 11. avgust 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u