DAJANA DžONSTON
Bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki bacile su lidere SAD u moralni san iz kojeg tek treba da se probude
Tokom posete Hirošimi u maju Obama se nije izvinio za nuklearnu bombu koja je 6. avgusta 1945. bačena na taj grad, a čemu su se neki uzaludno nadali. Umesto toga, održao je visokoparan govor protiv rata. I to dok istovremeno vodi rat bespilotnim letelicama protiv bespomoćnih neprijatelja u dalekim zemljama i odobrava planove o ulaganju bilion (hiljadu milijardi) dolara u unapređenje američkog nuklearnog arsenala.
Izvinjenje bi bilo jednako beskorisno koliko i njegov govor, jer se praznim frazama ništa ne može promeniti. Međutim, mogao je da izgovori nešto što bi zaista imalo uticaj. Istinu.
Mogao je da kaže:
Atomske bombe nisu bačene na Hirošimu i Nagasaki da bi se „spasli životi i završio rat“. To je zvanično prihvaćena laž. Bombe su bačene da bi se ispitalo njihovo dejstvo i da se pokaže svetu da SAD raspolažu neoganičenim mogućnostima za uništavanje.
Izgledi da Obama ovo izgovori su bili nikakvi. Zvanično, bombardovanje je „spaslo živote“ i prema tome – vredelo je. Kao i vijetnamska sela koja smo uništavali da bismo ih spasli, kao i bezbrojna iračka deca koja su umrla zbog američkih sankcija, tako i agonija stotine hiljada žena i dece ova dva japanska grada stoji na potražnoj strani računa SAD sa čovečanstvom, koji ostaje neplaćen i nekažnjen.
„VREDELO JE TOGA“
Odluka da se unište Hirošima i Nagasaki bila je politička, a ne vojna odluka. Ciljevi nisu bili vojni, efekti su vojno bili beznačajni. Napadi su sprovedeni suprotno volji većine vojnog vrha. Admiral Vilijam Lejhi, načelnik Združenog generalštaba, napisao je u svojim memoarima da „upotreba ovog varvarskog oružja u Hirošimi i Nagasakiju ni na koji način materijalno nije pomogla u našem ratu protiv Japana. Japan je već bio poražen i spreman na predaju…“ Generali Ajzenhauer, Makartur, čak i Hap Arnold – komandant vazduhoplovnih snaga – bili su protiv. Japan je već bio razoren zapaljivim bombama, suočen sa glađu usled pomorske blokade, demoralisan predajom saveznika, Nemačke i u strahu od napada Rusije. U stvarnosti, rat je već bio završen. Svi vodeći ljudi SAD su znali da je Japan poražen i da traži način da se preda.
Odluka da se upotrebe nuklearne bombe bila je čisto politička odluka koju su gotovo samostalno donela dva političara: pokeraš, pripravnik na mestu predsednika i njegov mentor, državni sekretar Džejms F. Birns (na slici iznad treći sleva). [1]
Predsednik Hari S. Truman je bio na sastanku sa Čerčilom i Staljinom u (berlinskom predgrađu) Potsdamu kada su tajnim kanalima stigle vesti da je nuklearna proba u Nju Meksiku bila uspešna. Posmatrači se prisećaju da je Truman postao „drugi čovek“, euforičan sa svešću o posedovanju ovakve moći. Dok su misleće ljude podilazili žmarci pri pomisli na posledice ovako razorne moći, za Trumana i njegovog „saučesnika“, državnog sekretara Džejmsa Birnsa poruka je bila drugačija i glasila je: Sada nekažnjeno možemo da radimo šta nam je volja.
Ovu logiku ugradili su u svoje ponašanje, pre svega prema Moskvi.
Kao odgovor na američke urgencije koje su trajale mesecima, Staljin je obećao ulazak u rat u Aziji, tri meseca nakon pobede nad nacističkom Nemačkom početkom maja 1945. Jasno je bilo da japanske okupacione snage u Kini i Mandžuriji nisu u stanju da se suprotstave Crvenoj armiji. Znalo se da dve stvari vode momentalnoj predaji Japana, ulazak Rusije u rat i garancije SAD da članovi kraljevske porodice neće biti tretirani kao ratni zločinci.
Oba ova događaja su se desila neposredno nakon bombardovanja Hirošime i Nagasakija. Međutim, zasenila ih je nuklearna bomba.
U tome je i suština.
Nuklearnim bombama koje su SAD bacile pripisana je isključiva zasluga za okončanje rata.
I to nije sve.
Demonstracija posedovanja ovakvog oružja donela je Trumanu i Birnsu osećaj moći koja im pruža mogućnost da odbace prethodna obećanja Rusima i pokušaju da ucenjuju Moskvu u Evropi. Imajući ovo u vidu, bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki ne samo što su neopravdano pobile stotine hiljada civila već su izazvale i Hladni rat.
HIROŠIMA I HLADNI RAT
Najznačajnije zapažanje efekata nuklearne bombe pripisuje se generalu Dvajtu D. Ajzenhaueru. Kako je njegov sin opisao, bio je duboko razočaran kada je u poslednjem trenutku saznao za planove o upotrebi nuklearne bombe. Nedugo posle Hirošime preneto je kako je u privatnim krugovima izjavio sledeće:
„Pre nego što smo bacili bombu, odgovorio bih potvrdno. Bio sam siguran da možemo sa Rusijom da održavamo mir. Sada nisam siguran. Do ovog trenutka imao sam običaj da kažem da nas je troje, Britanija sa svojom moćnom flotom, Amerika sa najjačim vazduhoplovstvom i Rusija sa najjačim kopnenim snagama na kontinentu, mi smo mogli da garantujemo mir u svetu u dugom, dugom narednom periodu. Međutim, sada nisam siguran. Ljudi su potpuno zastrašeni i uznemireni. Ponovo se niko više ne oseća bezbedno.“ [2]
Kao vrhovni komandant savezničkih snaga u Evropi Ajzenhauer je uvideo da je saradnja sa Rusima moguća. Ekonomski i politički sistemi SAD i SSSR su bili potpuno različiti, ali u međunarodnim odnosima saradnja je bila moguća. Kao saveznicima, razlike su se javljale uglavnom kao rezultat nepoverenja – problemi koji su mogli lako da budu prevaziđeni.
Pobednik Sovjetski Savez pretrpeo je teška razaranja, gradovi u ruševinama i oko dvadeset miliona mrtvih. Rusiji je bila potrebna pomoć u obnovi. Prethodno, u vreme Ruzvelta, dogovoreno je da će Sovjetski Savez dobiti reparacije od Nemačke i kredite od Sjedinjenih Država. Odjednom to više nije bilo na dnevnom redu. Kako su pristigle vesti o uspešnim probama u Nju Meksiku, Truman je uzviknuo: „Ovo će Ruse držati poslušnim“. Kada su se odjednom osetili svemoćni, Truman i Birns su se odlučili za tvrd nastup prema Rusima.
Staljinu je saopšteno da reparacije može da dobije samo iz uglavnom poljoprivrednih, istočnih delova Nemačke kojeje zauzela Crvena armija. To je bio prvi korak u podeli Nemačke, čemu se Moskva ustvari protivila.
Neke istočnoevropske zemlje bile su saveznik nacističke Nemačke i zadržale su snažne antiruske elemente. Staljinov jedini uslov za te zemlje (tada pod okupacijom Crvene armije) bio je da njihove vlade ne smeju da budu aktivno protiv SSSR. Da bi se taj uslov ispunio, Moskva je prihvatala formulaciju „narodne demokratije“ koje su podrazumevale koalicije bez ekstremno desnih partija.
Osećajući neograničenu moć, SAD su zaoštrile svoje zahteve za „slobodnim izborima“ u nadi da će se uspostaviti antikomunističke vlade. Ovo je imalo suprotan efekat. Umesto da se potčini direktnim nuklearnim pretnjama, Sovjetski Savez ih je odbacio. Umesto popuštanja političke kontrole Istočne Evrope, Moskva je uvela režime pod kontrolom komunističke partije i ubrzala sopstveni program proizvodnje nuklearne bombe. Krenula je trka u nuklearnom naoružavanju.
„I JARE I PARE“
Džon Mekloj, za koga je njegov biograf Kaj Berd napisao da je neformalni „predsednik establišmenta SAD“, u to vreme je saopštio ministru odbrane Henriju Stimsonu: „Ja preuzimam položaj gde nama ostaju i jare i pare, odnosno, mi bi trebalo da smo slobodni da radimo pod ovim regionalnim sporazumom u Južnoj Americi, a istovremeno hitno intervenišemo u Evropi; mi se ne odričemo ni jedne mogućnosti…” [3] Stimson je odgovorio: „Da, potpuno sam uveren u to“.
Ukratko, SAD su bile namerne da zadrže svoju sferu uticaja u zapadnoj hemisferi, što je podrazumevala Monroova doktrina, istovremeno oduzimajući Rusiji pravo na njenu sopstvenu tampon zonu.
Potrebno je da se prepozna oštra razlika između unutrašnje i spoljne politike. Priroda unutrašnje politike sovjetskog režima možda jeste bila loša kao što su je prikazivali, ali, kada je reč o spoljnoj politici, Staljin je pažljivo poštovao dogovore zaključene sa zapadnim saveznicima – ostavljajući, na primer, grčke komuniste, čiji pokret su anglo-amerikanci ugušili nakon rata. Sjedinjene Države su napustile sporazume dogovorene na Jalti, koji su tada osuđivani kao prodaja „komunističkoj agresiji“. Staljin apsolutno nije imao nikakvu želju da promoviše komunističku revoluciju u Zapadnoj Evropi, a još manje da izvrši invaziju na te zemlje. Ustvari, njegov propust da promoviše svetsku revoluciju postao je osnov kampanje trockista protiv „staljinizma“, uključujući i trockiste koji su sada svoju posvećenost svetskoj revoluciji pretvorili u podršku američkim ratovima za „promene režima“.
Postoji preovlađujuća doktrina na Zapadu da diktatura dovodi do rata, a demokratije stvaraju mir. Za ovo, naravno, ne postoji nikakav dokaz. Diktatura (setite se Španije u vreme Franka) može da bude konzervativna i zatvorena, dok su velike imperijalističke sile Britanija i Francuska bile demokratije. Demokratska Amerika je sve samo ne miroljubiva.
Kada je Sovjetski Savez razvio sopstveni nuklearni arsenal, SAD nisu više mogle efikasno da se mešaju u Istočnoj Evropi i okrenule su se manjim neprijateljima. Zbačene su vlade Irana i Gvatemale, zaglibile su se u Vijetnamu, a sve po teoriji da se radi o surogatima sovjetskog komunističkog neprijatelja. Međutim, danas, kada je Sovjetski Savez nestao i Rusija napustila svoju tampon zonu u Istočnoj Evropi, izgleda da se ponovo uzdiže nekakva samouverenost koja je svojevremeno obuzela Trumana – euforija neograničene moći. Jer zašto bi inače Pentagon ulagao bilione dolara u obnavljanje američkog nuklearnog arsenala dok istovremeno raspoređuje trupe i agresivnu vojnu opremu što je bliže moguće ruskim granicama?
U svojoj knjizi Predsednik zove, objavljenoj 1974, u kojoj opisuje svoje odnose sa bratom Dvajtom, Milton Ajzenhauer je napisao: „Naša upotreba ove nove sile u Hirošimi i Nagasakiju predstavljala je vrhunsku provokaciju za ostale nacije, posebno za Sovjetski Savez.“ Uz to je i dodao: „Naravno, ono što se desilo u Hirošimi i Nagasakiju ostaće večito na savesti američkog naroda“.
Avaj, dokazi do danas svedoče upravo suprotno. Zabrinuti kritičari su bili marginalizovani. Sistematske laži zvaničnika o „potrebi da se spasavaju životi Amerikanaca“ ostavili su kolektivnu savest Amerikanaca perfektno čistom, dok je moć Bombe stvorila kod nacionalnih lidera trajan osećaj samodovoljnosti i „izuzetnosti“. Samo mi, Amerikanci možemo da uradimo ono što drugi ne smeju, jer mi smo „slobodni“ i „demokratski“, a ostali – ako mi tako odlučimo – nisu. Ostale zemlje, ako nisu „demokratske“, mogu da budu razorene da bismo ih oslobodili. Ili samo razorene. Ovo je temelj „izuzetnosti“ koji je u Vašingtonu postao zamena za „savest američkog naroda“, koja posle Hirošime ne da nije probuđena, ona je ugušena.
USPAVANI MORAL
Kao gost u Hirošimi, Obama je vešto bio pompezan:
„Ratovi modernog doba nam poručuju sledeće. Hirošima nam poručuje sledeće. Tehnološki napredak bez odgovarajućeg civilizacijskog napretka institucija može da nas odvede u propast. Revolucija u nauci koja je omogućila cepanje atoma zahteva takođe i revoluciju morala.“
Pa naravno, ali se nikakva revolucija morala nije desila.
„… sećanja na 6. avgust 1945. ne smeju nikada da izblede. Ova sećanja nas obavezuju da se borimo protiv samozadovoljstva. Snaže našu moralnu imaginaciju i omogućuju nam da se menjamo.“
„Promene“ su Obamina specijalnost, ali on nije učinio ništa na promeni naše politike u vezi sa nuklearnim oružjem izuzev što je dodatno osnažio staru. Nikakveni naznake „moralne imaginacije“ koja se bavi razmerama razaranja u koje nas vodi ovakva politika.
„I od tog sudbonosnog dana“, nastavio je Obama, „napravili smo izbor koji nam je doneo nadu. SAD i Japan su iskovali ne samo savezništvo već i prijateljstvo, koje je našim narodima donelo mnogo više nego što bismo ikada mogli da dobijemo kroz rat.“
Ovo je nastrano. Ustvari, upravo kroz rat su SAD skovale ovo savezništvo i ovo prijateljstvo – koje SAD danas nastoje da militarizuju kroz svoju doktrinu „Stožer u Aziji“. Ovo znači da možemo nuklearnim oružjem da zbrišemo dva grada u državi i da se iz toga izvučemo sa „ne samo savezništvom već i prijateljstvom“. I zašto bismo se sada zaustavili? Zašto ne razvijamo na ovaj način prijateljstvo sa npr. Iranom, za koji je Hilari Klinton već izrazila spremnost da ga „uništi“ ako budu povoljne okolnosti.
„To je budućnost koju možemo da biramo“, poručuje Obama, „budućnost u kojoj su Hirošima i Nagasaki simboli ne samo rađanja nuklearnog ratovanja već i početka buđenja naše moralne svesti“.
Ipak, Hirošima i Nagasaki su veoma daleko od simbola „početka buđenja naše moralne svesti“. Potpuno suprotno, iluzija posedovanja bezgranične moći uklonila je bilo kakvu potrebu za kritičkim sagledavanjem sebe, kao i bilo kakvu potrebu da se učini stvarni napor za razumevanje drugih, koji nisu kao mi i ne žele da budu kao mi, ali mogu sa nama mirno da dele prostor na ovoj planeti, samo ako bismo ih ostavili na miru.
Pošto smo svemoćni, mi moramo da budemo snaga za dobrobit. U stvarnosti, nismo ni jedno ni drugo, a takođe, izgleda da nismo u stanju ni da shvatimo granice naše „izuzetnosti“.
Bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki bacile su lidere Sjedinjenih Država u moralni san iz kojeg tek treba da se probude.
Dajana Džonston je autor knjige „Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada“. Njena nova knjiga nosi naslov „Kraljica haosa: Nevolje Hilari Klinton“
___________________
Uputnice i napomene:
[1] Sve ovo poznato je stručnjacima. Dokumentovani dokazi koje je predočio Gar Alperovic na 800 strana svoje knjige iz 1995 – Odluka o upotrebi nuklearne bombe. Međutim, zvanične laži su preživele dokumentovano pobijanje.
[2] Alperovic, str. 352–3.
[3] Isto, str. 254.
Preveo AERIAL6
