KAKO IZ SAD VIDE SUSRET PUTIN-ERDOGAN ILI GORE NO ŠTO IZGLEDA

GRIGOL MGALOBLIŠVILI / ENDRJU R. NOVO Teškoće koje Zapadu donosi ovako obećavajućii savez veoma...

GRIGOL MGALOBLIŠVILI / ENDRJU R. NOVO

Teškoće koje Zapadu donosi ovako obećavajućii savez veoma su ozbiljne, uz potencijal dramatične geopolitičke rekonfiguracije

Dok su ruski i turski predsednici Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan zaključivali svoj dugo očekivani „ušminkani“ sastanak 9. avgusta, doskoro sigurne izvesnosti globalne politike možda se urušavaju brže nego što se mislilo. Putin je prvi šef države koji se sastao sa Erdoganom od neuspelog puča 15. jula, što potvrđuje umešnost ruskog predsednika da reaguje na prvu loptu i uspostavi „realnost na terenu“, dok zapadni političari ostaju kontradiktorni i neaktivni. Među Turcima je veoma široko prihvaćena Putinova platforma antiamerikanizma i preuređenja postojećeg svetskog poretka, koje Zapad gura u njegovu uobičajenu ulogu vođenja politike reakcije i kontrole štete.

U svetu vladaju podeljene reakcije na puč i Erdoganovu opštu čistku opozicionih snaga koja je usledila. Ipak, put Turske ka članstvu u EU pretrpeo je još jedan vijugavi zaokret. Turska pozicija u NATO, neprikosnovena od 1952, može se naći pod lupom. Najvažnije: turski odnosi sa SAD našli su se u depresivnom tesnacu, jer Erdogan i drugi viši zvaničnici neprekidno ponavljaju optužbe protiv Amerike u vezi sa pučem. Ovo je gurnulo Tursku dalje od Zapada u odnosu na bilo koji trenutak od kraja Hladnog rata, a taj razlaz predstavlja veliku priliku za Putina. Dvojica najarogantinijih, najagresivnijih i najautoritarnijih diktatora na svetu možda shvate da od saradnje mogu imati više koristi nego od neprijateljstva. Teškoće koje Zapadu donosi ovako obećavajuće partnerstvo su veoma ozbiljne, što ostavlja potencijal za dramatičnu geopolitičku rekonfiguraciju.

PRIBLIŽAVANjE U SIRIJI
Rusi i Turci su vekovima bili geopolitički rivali. Dve zemlje su bile na različitim stranama tokom Hladnog rata, a od njegovog kraja rusko-turski odnosi su imali uspone i padove. Postoji veliki potencijal za ekonomku saradnju: od povećanja u trgovini i turizmu do koordinacije po pitanju velikih energetskih projekata, poput crnomorskog gasovoda Turski tok. Ovaj potencijal ima ozbiljnu protivtežu u suprostavljenosti geopolitičkih stavova, kao što su NATO, Ukrajina, Sirija, Jermenija i Kipar. Odnosi između Rusije i Turske dostigli su najnižu tačku u novembru 2015, kada je turski F16 oborio ruskog bombardera prilikom izvođenja operacije u Siriji. Tada se postavljalo pitanje potencijale eskalacije i uključivanja NATO u krizu.

U svetlu propalog julskog puča, međutim, Erdogan i Putin konačno deluju spremni da zakopaju ratne sekire. Brojni vanredni problemi guraju dve zemlje ka kompromisu. Prvo, neuspešni puč bio je neprijatan podsetnik Putinu da čak i u represivnim društvima revolucija protiv autoritarne politike nikada nije previše daleko. Obojica lidera baštine isti strah da SAD aktivno zaverenički rade na njihovom svrgavanju i podršci opozicionim strankama. Taj zajednički strah možda postane važan temelj njihove saradnje. Zajednički i profitabilan modus vivendi ojačao bi domaći teren obojici diktatora i doveo do rada na odstranjivanju američkih interesa, stvarnih ili izmaštanih, u njihovim regionima.

turskaudar12Drugo, situacija u Siriji danas je stabilizovana na način koji ide Rusiji u korist. Erdogan se protivio predsedniku Bašaru al Asadu dugo vremena, ali deluje kao da je došao na stanovište da prihvatanje Asada nije isključeno. Budući da se ruska i turska politika u Siriji približavaju, najveći potencijalni kamen spoticanja za eventualni dogovor gubi na značaju. Erdogan deluje više zabrinut drugim problemima u Siriji, kao što je tranzit džihadista kroz Tursku ili, još gore, ponovno izvođenje napada u Turskoj. Najvažnije za Erdogana je održanje čvrste pozicije prema kurdskim snagama u severnoj Siriji i njihovim operacijama u istočnoj Turskoj. Ovi problemi se najefikasnije mogu rešiti saradnjom sa Rusijom.

Treće, Turska i Rusija su jedna drugoj ekonomski potrebne. Sankcije SAD i EU zbog ruske aneksije Krima, trajno niske cene nafte i generalno loše vođenje ekonomske politike izazvali su ozbiljan pad ruskog bruto domaćeg proizvoda u prvom kvartalu 2016. Iako je Turska prošla bolje, skroman ekonomski rast 1-5 odsto u periodu od 2012-2016. praćen je rastom inflacije, koja je gotovo dostigla devet odsto u prvom kvartalu 2016. Obnavljanje trgovine i turizma između dve zemlje i ponovno pokretanje mrtvog projekta Turski tok obećavaju veliku ekonomsku korist koja će preokrenuti navedene trendove.

Najvažnije, američko turski odnosi su pod pritiskom još od kad Turska nije odobrila američkim trupama da otvore severni front za vreme invazije na Irak 2003. godine. Tokom protekle decenije globalne ankete angecije Pju konstantno rangiraju Tursku kao jednu od najantiameričkijih zemalja u svetu. Turci obično dele prvo mesto u antiamerikanizmu sa Pakistanom, često imajući još negativniji stav o SAD od ispitanika na palestinskim tetitorijama ili u Rusiji. To je značajan pokazatelj za zemlju koja je NATO saveznik.

KRATKOVIDA NEAKTIVNOST SAD
Drama koja se odigrala 15. jula neće preokrenuti taj trend. Tokom puča, vazdušni prostor iznad američke baze u Indžirliku bio je zatvoren, što je primoralo američke snage da suspenduju udare na ISIS sa te lokacije. Dve nedelje kasnije, besni demonstranti i policija okružili su bazu i zatvorili pristup, tvrdeći da se priprema novi puč. S obzirom na prisustvo oko pet hiljada američkih pilota na ovoj kritičnoj lokaciji i gotovo sto taktičkih nuklearnih glava, takav razvoj događaja teško da je ravnodušno dočekan u Vašingtonu.

To nije sve. Predsednik Erdogan i visoki turski zvaničnici konstantno optužuju SAD, američku armiju i CIA za zavereničko udruživanje ili čak podsticanje vođa puča. Optužbe za umešanost u puč upućene su i penzionisanom američkom generalu. Isti ti glasovi u Turskoj ocrnili su i okrivili klerika Fetulaha Gulena za podsticanje puča. Gulen, Erdoganov nekadašnji partner koji živi u SAD od 1999, postao je centralna tačka Erdoganovog ličnog besa i antiameričkih teorija zavere. Erdoganovi zahtevi za ekstradicijom, gde bi bio izveden pred (preki) sud, SAD su odbile uprkos upozorenjima da će odbijanje izručenja klerika pokvariti međusobne odnose. Čak su povlačene i paralele između američke „zaštite“ Gulena i talibanske podrške Osami bin Ladenu.

Takve pukotine predstavljaju zlatnu priliku za Putina da učini ono u čemu je toliko vešt – izazivanje raskola između NATO saveznika i izvlačenje koristi. Ovaj put prilika je stigla uz malo ili nimalo njegovih napora iako postoji priča da su ruske obaveštajne službe dojavile Erdoganu za puč. SAD i Turska se javno prepucavaju. Puč je turske snage bezbednosti značajno oslabio, a Erdoganova čistka je pomela polovinu generala druge najveće NATO vojske – sve to u vreme kad je američki predsednički kandidat doveo u pitanje korisnost NATO, Britanija glasala za napuštanje EU, a ultranacionalističke partije (od kojih se neke finansiraju iz Moskve) imaju veliku popularnost širom Evrope. Putin nije mogao ni da sanja bolju međunarodnu situaciju.

turskaudar11Sa svoje strane, američki i evropski političari izgledaju voljno da deluju najmanje što mogu. Takva kratkovida neaktivnost i nedostatak strateške vizije dopušta da Kremlj preuzme inicijativu. Sve veće tursko nezadovoljstvo i odvajanje od Zapada znači da Putin i Erdogan imaju više toga zajedničkog nego ikad pre. Ako su na ovom sastanku shvatili tu realnost i ako ona postane baza zajedničke politike, bezbednost Zapada i stabilnost NATO će biti manji nego ikad nakon završetka Hladnog rata. To je uznemirujuća, a ipak realna mogućnost.

Grigol Mgaloblišvili je gostujući profesor prakse na Nacionalnom odbrambenom koledžu u Abu Dabiju, bivši premijer Gruzije i ambasador NATO
Endru R. Novo je vanredni profesor strateških studija na Nacionalnom univerzitetu odbrane u Vašingtonu

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u