LEONID SAVIN
Stvarni suverenitet Turske može se postići samo kad SAD napuste njenu teritoriju
Propali puč u Turskoj je postao izvor mnogih diskusija i nevolja. Sve su međusobno povezane sa SAD, NATO, Fetulahom Gulenom, EU, Sirijom i izbegličkom krizom. Mnogi su zastrašeni demokratskim normama i ljudskim pravima i mogućim uticajem Vašingtona u bliskoj budućnosti.
U tekstu Njujork tajmsa od 4. avgusta pod naslovom Novi turski antiamerikanizam, postavlja se pitanje: „Šta uraditi sa vitalnim saveznikom koji je okrenuo leđa demokratskim normama? Američki zvaničnici su počeli da proučavaju mogućnosti koje uključuju i tu da će NATO jednog dana morati da odluči o nekoj vrsti posledica, do sada neodređenih, u borbi protiv antidemokratskog ponašanja. Čak i pomen mogućeg delovanja NATO bi verovatno rezbesneo Erdogana. Ali teško da Turska može biti saveznik kome se veruje ako se okrenula principima i praksama koje su toliko različite od zapadnih, ili kako ta zemlja može da obezbedi nastavak svoj razvoja i bezbednosti bez NATO pakta kao stožera“.
Ali kako se može verovati SAD kad se vide stvarni dokazi o vezi američkih diplomata i organizatora puča? I šta sa Gulenom, koji još uvek nije izručen Turskoj?
PREDLOG O IZMEŠTANjU BOMBI
Istovremeno, Fajnenšel tajms piše da bi „Rusija u velikoj meri imala koristi od Turske kao saveznika koji je član NATO, jer bi to pomoglo Rusiji u mnogo važnijem pitanju, budući da vidi NATO kao neprijatelja koji je opkoljava“. Rusija bi zaista mogla da sarađuje sa mnogim članicama NATO sve dok nema provokacija na ruskim granicama, kakvih je bilo u slučaju sa Gruzijom 2008. i Ukrajinom 2014. godine.
Postoji jedna posebna tema, koja je u SAD izazvala mnogo više pažnje nego u EU: šta će se dogoditi sa nuklearnim oružjem koje pripada SAD a nalazi se u vazuhoplovnoj bazi Indžirlik u Turskoj? Tamo je i dalje smešteno 50 komada bombi tipa B61 (na slici icpod), i neki stručnjaci i političari su zabrinuti zbog toga.
Postavljaju se takođe i pitanja o bezbednosti i dugotrajnoj nestabilnosti u Turskoj. Prošle nedelje je Los Anđeles tajms postavio pitanje o povlačenju američkih nuklearnih bombi iz Turske. Autor teksta podseća na primer Islamske revolucije u Teheranu, kad je američka ambasada bila zauzeta, i postavlja pitanje šta će se dogoditi kad masa turskih nacionalista napadne bazu Indžirlik? Koliko će američko oružje biti bezbedno? Šta bi Bela kuća tada učinila? Ovakve spekulacije mogu dovesti do raznih lančanih reakcija. Pre dva dana, 15. avgusta, Tomas Votkins iz agencije AFP je napisao da bi bilo bolje da SAD povuku to oružje iz Evrope. Mnogi mediji širom sveta su samo preneli taj tekst bez komentara ili kritičkog pristupa.
Glavni izvor za taj tekst bio je izveštaj Stimson centra iz Vašingtona. Ovaj proizraelski analitički centar je 15. agusta objavio izveštaj pod naslovom Rizik po američko nukelarno oružje u Turskoj od strane terorista i neprijateljskih snaga. U izveštaju se naglašava: „Povlačenje B61 iz Evrope bi sačuvalo 3,7 milijardi dolara za pet godina“. Kako kaže Beri Blehman, koautor i koosnivač Stimson centra: „Te bombe su potpuno pogrešne za moderan način ratovanja i neverovatno su skupe“.
REORGANIZACIJA TURSKIH POLITIČKO-VOJNIH STRUKTURA
Pristup Stimson centra je logičan i razuman u smislu trenutnog zahvata u budžet i strategije o protivteži američkog Ministarstva odbrane. Sa druge strane, izgleda da se uklapa u dugoročnu logiku SAD u regionu.
Turska je važan igrač na Bliskom istoku, na Balkanu i na Kavkazu. Ona je most između Crnog mora i Mediterana. SAD su tokom Hladnog rata koristile Tursku kao posrednika protiv Sovjetskog Saveza. Kubanska raketna kriza 1962. godine počela je zbog američkih raketa u Turskoj, što je podstaklo Sovjetski Savez da odgovori postavljanjem oružja na Kubi.
I zato je zbog svega ovoga ključno da Ankara načini sledeći korak. Erdogan može prvi da traži da SAD povuku svoje nuklearno oružje, pre nego Vašington počne evakuaciju u skladu sa novoustanovljenim akcionim planom. To bi pre svega bilo pokazivanje političke volje, a imidž turskog predsednika bi u zemlji bio poboljšan. Drugo, to bi bilo u skladu sa nacionalnim interesima, posebno nakon njegove posete Rusiji, i bilo bi pojačano međusobno poverenje dve zemlje. Treće, Turska bi od Moskve mogla da dobije posebne uslove za nabavku gasa. Četvrto, nuklearne bombe su zaista zastarele, ne previše korisne, a, iz perspektive nadzora, ruski obaveštajci mogu kontrolisati Indžirlik iz svoje vazuhoplovne baze u Siriji.
Sve ovo su ozbiljni koraci i biće teško sprovesti ih. Ali još od propalog puča Turska mora da reorganizuje svoje političko-vojne strukture. Hapšenja i istrage su samo vrh ledenog brega. Stvarni suverenitet može se postići samo kad provokator poput SAD napusti teritoriju Turske.
