INFLACIJA REŠENjA

MILE MILOŠEVIĆ Šta drugo može da preostane ako se stalno odustaje od toga da...

MILE MILOŠEVIĆ

Šta drugo može da preostane ako se stalno odustaje od toga da cilj bude rešenje

Mnogima od nas Jugoslavija je bila skup različitih republika, koje su vremenom sve više poprimale državni karakter, daleko pre nego što je njihovu državnost konstatovala Badinterova komisija. Ono međutim što se u tome odbija prepoznati su razlike između republika u konstitutivnosti pojedinih naroda u njima. Drugim rečima Republika Hrvatska ne bi bila stvorena bez konstitutivnosti srpskog i hrvatskog naroda budući da nikad nije ni postojala u ovom teritorijalnom obimu, a nakon NDH je očigledno da je i bila nemoguća. Tu je suština opšte hrvatske laži da su oni vodili odbrambeni a ne građanski rat, i to ustaški, što znači stalnim zastrašivanjem, zločinstvom i progonom, što je bio suštinski postupak obezdržavljenja Srba metodom istrebljenja sa teritorije. Za to je dovoljno pogledati brojeve – koliko je ljudi isterano, koliko je presuda doneto sa kojom kvalifikacijom, za koliko njih, sa kojom dužinom kazne. Ili pogledati tipove slogana koje su koristili u javnosti.

I slepcu je jasan nepopravljivi civilizacijski deficit tih ljudi na osnovu stanja koje bez promena traje dve decenije kroz svakodnevu torturu Srba na tom prostoru. U tome su učestvovale i institucije i pučanstvo (ne kriju oni samo svoje zločine i krađu srpske imovine). Pokazujući jasan civilizacijski deficit, nisu samo ćirilične table u pitanju nego živi ljudi, kač ni svakodnevni odlazak dece u Zagrebu do škole ne može proći bez uvreda. Ko tamo sme ozbiljno da govori o sigurnosti životnih krugova ljudi, što je i suština koja konstituiše svako društvo, a ne tekovina do koje se dolazi? Kako se uopšte sme izmišljati neka manjina ustaša i prikrivati civilizacijski deficit ove populacije. Ništa njima tu nije strano niti su oni neki zalutali stranci, nego će biti da su anticivilizacijski element nesposoban za samostalnu državnost, jer njihovoj bedi očigledno da nema kraja. To što u srpskoj javnosti nedostaju redovni i sadržajni izveštaji o tome kako se i koliko iživljavaju nad Srbima, nego se pojavljuje poneki zalutali slučaj ili opštepolitička izjava, sve to ne može sakriti suštinu trajnog maltretiranja Srba i ustaškog civilizacijskog deficita. Reč je posledično o ukupnoj ugovornoj nesposobnosti u državi koja ne može postojati taman onoliko koliko je društveno i civilizacijski nesposobna, imajući stalnu potrebu da terorišu Srbe, i to ono malo što ih je preostalo, dok ih još manje razmišlja o povratku.

Dakle, u populaciji izbeglih Srba do 30. godina niko i nepomišlja na povratak u Hrvatsku, dok bi samo četvrtina starih da umre na svom pragu, što se izgleda jedino tamo i može, a ni to lako.

POVRŠNOST I BAHATOST
Ti nedospeli izveštaji su opšti i tipičan primer, koji ide u prilog izboru površnosti u našoj organizaciji života, a što uspešno previđamo. To je i manje-više ona trajna osobina nas samih koja dozvoljava svaki oblik ignorisanja, izbegavanja, uzbuđenosti ako neko upozorava na neuređenost pojava; zatim naša pomirenost koja nalazi uvek više opravdanja za loše nego htenja da se razume do kraja i organizuje za bolje, jer što bismo da nam se kvari sreća. Tako ni sami ne pokazujemo ni želju da tražimo i čitamo takve izveštaje i da po njima postupamo, nego bi bili zadovoljni da neko pokrene PR akciju da ih čitaju stranci. A onda ćemo možda mi. I u izostanku toga neki od nas nalaze skoro najveći udeo ovog našeg neuspeha. Dok je drugi deo još bezumniji, sastojeći se od varijacije „kad bi stvarnost da ne bude onakva kakva je“ (opšta pozicija koja sebe pronalazi u Danasu, na B92, Peščaniku…), čime zauvek nestajemo iza horizonta površnosti. Na žalost u tome nema ni želje da se makar sutra misli, jer u površnosti nema ni makar najmanjeg samoprepoznavanja. Da shvatimo makar kakvi smo. Pa su nam gradski kafići prepuni (premda je to uvek nekih 10 odsto istog stanovništva, ali to je i jedina urbana privreda koja stalno raste), mediji trešte od pevačine i kvizova i nudi se rijaliti uz poređenje opskurnosti Tasovca i Zmaja od Šipova. To su već promovisali B92, Pink – izgleda, tu vlada jedina prava tržišno-konkurentska borba u ismevanju života, što je započeo naš film a onda i književnost, i u toj našoj masovnoj kulturnoj industriji svi smo mi samo budale ili „voluminizirani“.

samocaPa se gluvonemost površnosti umnožava sa bahatošću. Koliko je dobrog mastila potrošeno da nam približi stav da sami ne možemo ništa i da bi trebalo da sarađujemo. Ovako, iznova ponavljamo svoje, uz svakako našu cenu i dobiti, u šta god da smo upleteni, jer kako bi drugačije bilo šta imalo smisla. I to se na kraju reši slučajnošću ili ne mora čak ni da se reši, dok među nama preovladava specijalni slučaj utilitrne racionalnosti, sa parolom da posle mene može i potop, a ja ću već isprobati sve najkorisnije za sebe.

Suština je – ako se zadubimo iskreno u iskustvo – da je mnoge stvari u čijem smo rešavanju učestvovali zapravo, uz dosta mrcvarenja i vremena, rešila slučajnost – od poslova, sudova, zdravlja… I da je ona sve češće jedina osa svih malih i velikih tema u Srbiji. Od komunalija, kulture, politke, sudova, privrede, zdravstva – raste inflacija rešenja, gde se zapravo rešava slučajnošću, a onda zbog toga uhodanom parazitskom mrežom marifetluka, kojom se izigravaju vrednosti života do poništavanja zemljine teže (ko nekad nije imao i taj osećaj karnevala), dok se volovi narodski kolju za kilo mesa. A zapravo šta drugo može da preostane ako se stalno odustaje od toga da cilj bude rešenje. Da se ne degradira na agoniju? I, dok se gradi taj mit o dosetljivoj improvizaciji i da će sve to biti lako, samo od sebe.

SLUČAJ U KOMŠILUKU
A svi naši veliki ljudi su upravo sve činili na drugačiji način. Dok naša stvarnost biva omeđana svakodnevnim krugovima bahatost – površnost – slučajnost. Tako nestaju i znanja koja smo imali. Na preseku prostih primera su vidljive sve mane ove sve češće pojave. Evo primera: došlo je do velike poplave u našoj zgradi, i jedino rešenje koje se našlo bilo je to da nam danima drže isključenu vodu, dok se komšiluk sa drugog i trećeg sprata prepirao kod koga je razlog curenja. Stambeno preduzeće poslalo je podizvođača, koji, umesto ekipe, šeta jednog istog majstora, a vodovod nizašta ne odogovora, jer svi imaju navodno podeljene sektore. Oni su zaduženi za uličnu instalaciju, stambeno za vertikale po zgradama a stanari za svoje horizontalne instalacije. Tako se kao od šale izrodio kalambur, koji puni vodom stanove i radnje, dok stanari žive na letnjoj žezi bez vode. I to bi potrajalo još najmanje 15 dana da vodovod nije prespojio dve zgrade na jedan ventil, pa su se i ovi pobunili, a onda se u gluvo doba noći shvatilo da voda i ne dolazi iz naše zgrade, nego kroz zidove iz susedne. Tako da nije bilo ovog marifetluka vodovoda, ostali bi zaglavljeni u prepirci komšija, nepostojanju tima za intervencije koji je dovoljno osposobljen. Jadno stanje, koje jasno pokazuje anatomiju toga šta znači podela nadležnosti, šta znače podizvođači iz privatnog sektora i provizije koje se dele sa njima, a oni se trude da imaju što manje troškove. Opšti javašluk. I šta bi bilo kad bi cilj bilo rešenje? Ne bi bilo principa podele nadležnosti i tzv. opšteg seljakanja odgovornosti, gde niko nema uvid u celu situaciju niti sposobnosti da je rešava, nego bi postojala jedna integralna javna služba, koja bi se na nivou grada bavila vodom. Jasno da bi se time smanjio prostor za provizije, ali i za eroziju znanja i sposobnosti, kao i da bi se konačno ograničila inflacija rešenja na slučajnost, makar u ovoj oblasti.

ilustracija34Inače, decenijama već, kad se slušaju načelnici naših institucija, čini se da njima samo još malo nedostaje da sve bude perfektno. Time pokazuju da ne vladaju situacijom niti znaju šta se u praksi događa, čak i da je to najmanje važno, posebo za njihove karijere. Od vrha do dna piramide to nikom nije ni drugorazredni cilj nizti misija institucije kojoj pripada, jer retko ko razmišlja u kategorijama rešenja. Dok suštinski izostaju procedure cilja, gubi se znanje, a time i organizacija. Takko je od komunalnih problema, preko medicine, do uprave. Zapanjuje koji je udeo slučajnosti (kao, joj tepamo, improvizacije) posebno u tim najsloženijim i najproblematičnijim rešenjima. Koliko puta smo doživeli ili čuli da su ljudi na lekarsku dijagnozu čekali predugo, jer nema tima nego svako unutar svoje specijalizacije petlja za sebe. I sve to opet mora da se proveri kod prijatelja lekara, sudija, administrativac itd.

I MRTAV PACIJENT JE NEKO REŠENjE
Tako se sudaramo sa životnim prostorom oholosti, gde svako mora biti pre svega u pravu da bi zadovoljio svoj separatni interes; i površnosti, gde na drugo ili treće mesto dolazi cilj – rešenje, posebno ako ono odgovara što višem redu poretka. Tako da sve to samo i može razrešiti slučajnost verovatno kontigentnim preopterećenjima i uvek gubitkom enormog vremena. Ili „pacijent umre“, nestane zbog drugih problema, a ne zbog uspeha aktivnosti svih u tome nužnih aktera. Kad se ovi pitaju, svaki cilj postaje neka vrsta nedokučivosti za koju oni nisu odgovrni, dok su uvek spremni da prihvate i krpež od rešenja, ali pre svega da očuvaju svoje posebne interese i da mogu ostati u uverenju kako je njihov horizont mišljenja jedini ispravan. Dovoljno je pogledati sudove, u kojima se gomilaju višedecenijski predmeti – da li neko ozbiljno misli da nisu mogli biti završeni, ili da su sudije preopterećene, posebno te koje zakazuju ročišta u trajanju od pet ili deset minuta? Pa tako dva na godinu. Šta tu znače reforme u bilo kojoj drugoj oblasti ako izostaje suština cilja – rešenje uz jasnu evidenciju stvarnosti, umesto halucinacija.

Zato za naše priključenje EU takođe važi 8 tačka „Fizičara“: „Sve što je više u planovima, to uspešnije upada u slučaj“ (Friedrich Dürrenmatt, Punkt 8 zu den Physikern), jer gde smo tu mi osim u onom da će biti bolje. Tako da se to i ne razlikuje od naše površnosti, te nam je time i draže.

ilustracija082Konačno, ako se osvrnemo i na politiku kao takvu, da li postoji neka promena u ovoj novoj vladi? Za mene da. Prvo što vidim da se odvija proces samoučenja, drugo da se težište sad definitivno pomera ka ministrima operativcima, a ne ka ekspertima, ili političkim liderima, ili javno uglednim ličnostima. U Vladi nema ni jednog „konceptualiste“, nego je reč, posebno u dobrom delu pridošlih, da oni imaju nekog „operativnog“ uspeha u svojim prethodnim poljima rada. Što sa jedne strane govori o tehnokratskom deficitu postojeće administracije, koju bi ovi ljudi trebalo da kompenzuju. Svakako ne govori ništa o tome da li će realizovati zadati vladin program, za koji je Šešelj opravdano upitao oko koje bi ose trebalo da se okreće društvena dinamika, stvarajući kroz jasnoću veza sinergiju kako se ona oslanjaju na iste postulate i teže zajedničkom cilju modela društva. Dobio je odgovor da je reč o eklektičkom pristupu ili sinkretizmu vrsta koji je zapravo „otvaranje prozora“ u različitim oblastim (10 tačaka), što više izgleda kao zadržavanje status quo-a kao i „popravljačkim“ zahvatima. Da li će to imati doprinos u ukupnom pomaku u društvu ili će tek jačati tek utilitarni pragmatizam, dok sam život postaje još više svojina privilegovanih, a drugima rasti rizik (kakvo je inače stanje u svetskom društvu), gde je jedino smisleno izbaciti termin elita iz upotrebe i koristiti još samo termin privilegovani sa svim degenerativnim posledicama.

Politika
Pratite nas na YouTube-u