DA LI OSOVINA MOSKVA-ANKARA-TEHERAN MOŽE PRERASTI U STRATEŠKI SAVEZ?

Spoljnopolitičke akcije Rusije na Bliskom istoku veoma su uznemirile Zapad Posle najave predsednika Turske...

Spoljnopolitičke akcije Rusije na Bliskom istoku veoma su uznemirile Zapad

Posle najave predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana da se sprema da poseti Iran naredne nedelje, svetski mediji spekulišu da bi njegova poseta mogla da bude naznaka formiranja koalicije Ankare, Moskve i Teherana o Siriji. Međutim, zvanična Moskva navodi da saradnja te tri zemlje ne zamenjuje postojeće formate za rešavanje krize.

Spoljnopolitičke akcije Rusije na Bliskom istoku veoma su uznemirile Zapad, a mediji su iskoristili priliku da izjavu iranskog šefa diplomatije Mohameda Džavad Zarifa prilikom nedavne posete Ankari upotrebe kao povod za još jednu priču o tome kako ruski predsednik polako pridobija ključne zemlje u tom delu sveta. Zarif je, između ostalog, rekao da su Iran, Rusija i Turska važni regionalni igrači koji treba da sarađuju, ali je takođe ponudio da Teheran organizuje trilateralni sastanak o Siriji. Gotovo istovremeno i turski premijer Binali Jildirim predložio je plan u fazama za rešavanje konflikta u Siriji.

Međutim, zvanična Moskva navodi da saradnja te tri zemlje ne zamenjuje postojeće formate za rešavanje krize. Portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova kaže da je reč o normalnoj formi komunikacije Moskve, Ankare i Teherana.

Igor Šatrov, politički analitičar i zamenik direktora ruskog Nacionalnog instituta za razvoj moderne ideologije, kaže da se zapravo najverovatnije radi o tome da posle neuspelog puča zvanična Ankara traži nove geopolitičke saveznike.

„Reakcija turskih saveznika na pokušaj državnog udara pokazala je ko je pravi prijatelj, a ko nije. U Ankari ističu da su upravo Moskva i Teheran podržali aktuelno tursko rukovodstvo u tim teškim trenucima. Jasno je da se stavovi Turske, kada je reč o Siriji, razlikuju od stavova Rusije i Irana. Naime, te zemlje i dalje podržavaju Bašara el Asada, dok Ankara smatra da on mora da ode. Ipak, izgleda da je situacija takva da je Erdogan spreman na svaki kompromis, jer ne želi da ostane sam. Zato je privremeni, taktički savez sa Iranom i Rusijom moguć“, kaže Šatrov.

On sa druge strane ne isključuje ni mogućnost trajnog saveza, ali su za to potrebni ozbiljni „tektonski“ pokreti na geopolitičkoj mapi sveta, pre svega zato što je Turska članica NATO-a. Šatrov ocenjuje da je vest o eventualnoj koaliciji Irana, Rusije i Turske neočekivana, ali naglašava da su još pre pet godina mnogi analitičari govorili da bi Ankara trebalo da obrati pažnju na perspektive evroazijskih integracija.

„Sada se ponovo postavlja pitanje, šta je važnije za Tursku – nejasna evropska perspektiva ili pak razvoj saradnje sa zemljama za koje se može reći da su prirodni saveznici Ankare, poput Irana, bliskoistočnih zemalja i Rusije, mada bi naravno trebalo imati u vidu da sve te zemlje često imaju probleme u međusobnim odnosima“, rekao je Šatrov.

On smatra da je Erdogan spreman da odustane od neoosmanskog projekta i da poboljša odnose sa Iranom, još jednim ključnim igračem u tom regionu.

„To je veoma ozbiljna odluka, koja bi mogla čak da dovede do novih terorističkih napada u Ankari. Erdogan je pred ozbiljnim izazovima, ali ukoliko dođe do formiranja koalicije i do povećanja podrške Erdoganu od strane Irana i Rusije, to bi u doglednoj budućnosti moglo pozitivno da utiče i na unutrašnju situaciju u Turskoj“, zaključuje Šatrov.

Stevan Gajić sa Instituta za evropske studije kaže da je vojna koalicija između Moskve, Ankare i Teherana svakako moguća kao opcija, ali je veliko pitanje koliko je ona i verovatna. On naglašava da koalicija već postoji između Moskve i Teherana, ali je podignuta na jedan viši nivo onog trenutka kada su ruski avioni poleteli iz iranske avio-baze.

„Najveća nepoznanica u toj trojnoj koaliciji je Turska, ne samo što se nalazi u političkom previranju, već zbog toga što je režim Erdogana dosta uložio u sirijsku opoziciju ili teroriste. On bi morao da promeni retoriku ukoliko bi Ankara želela da učestvuje u takvom poduhvatu“, kaže Gajić.

Takođe treba uzeti u obzir da postoje decenijska, ako ne i vekovna istorija neprijateljstva i nepoverenja između Persije i Turske koja proizilaze iz toga što pripadaju različitim „sektama islama“. Zbog toga Gajić kaže da bi ta koalicija bila na veoma nestabilnim nogama. Kao problem javlja se i trenutna politička situacija u Turskoj čiji ishod još nije poznat. On smatra da bi za Erdogana okretanje leđa sirijskoj opoziciji i svrstavanje na stranu Bašara el Asada bio zaokret od 180 stepeni.

Sa druge strane, kaže Gajić, Amerikancima se koalicija Moskve, Ankare i Teherana nikako ne bi svidela. Oni bi mogli da igraju na kartu velikih podela te tri države.

„Politika SAD bi bila usmerena na Tursku koja je u tom lancu najslabija karika, što zbog političkih previranja, što zbog građanskog rata, koji traje već godinama na jednom njenom delu“, zaključuje Gajić.

Izvor Sputnjik, 19. avgust 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u