VITALIJ TRETJAKOV: DVOSTRUKA LOJALNOST RUSKE VLADAJUĆE KLASE

To je kad stanovništvo Rusije izvozi svoj kapital u inostranstvo i svoju budućnost ne...

To je kad stanovništvo Rusije izvozi svoj kapital u inostranstvo i svoju budućnost ne vezuje za Rusiju, već za Zapad

Njegovo ime je simbol savremene žurnalistike, njegovo mišljenje ima težinu, njegovo pojavljivanje na televiziji gledaoce drži na mestu, njegove knjige nestaju sa knjižarskih polica u trenutku. O vezi politike i žurnalistike, o obrazovanju u Rusiji i uticajima Zapada, o stogodišnjici Velike ruske revolucije 1917. i revolucije preko ljudskih glava, o komandantu Korejku i „duploj lojalnosti“ ruskih činovnika pričam sa Vitalijem Tretjakovom, poznatim novinarom, politikologom, dekanom visoke televizijske škole na Moskovskom univerzitetu Lomonosov.

U sovjetskom periodu smo po kvalitetu obrazovanja bili među tri vodeće zemlje. U vreme Fursenka Rusija je u izveštajima UN zauzimala već 41. i 54. mesto. Zašto su, što je više reformi obrazovanja, rezultati sve lošiji. I šta se to uopšte dešava sa kvalitetom i nivoom obrazovanja u Rusiji?
— Odavno tvrdim da u Rusiji nema ni jedne reforme koja ne bi mogla da se poboljša time što bi bila ukinuta. To se potpuno odnosi na reformu obrazovanja. Sadašnji sastav ministarstva radi u okvirima zadatog algoritma.

Ko ga je zadao?
— Zapad. Reforma obrazovanja je bila u paketu reformi iz 90-tih godina, koji je naturio Zapad a naše rukovodstvo prihvatilo. Konkretno, to je bilo povezano sa davanjem kredita Rusiji, odnosno insistirano je na obavezi provođenja reformi, među njima i u obrazovanju. Stvarno čudno. Prema pokazateljima, ceo sovjetski obrazovni sistem zauzimao je jedno od vodećih mesta u svetu. Staljin je bio taj koji je u SSSR preporodio sistem obrazovanja od pre revolucije i proširio ga na milione ljudi. Uz sve svoje nedostatke, on je shvatao da su zemlji potrebni obrazovani ljudi. Da, takvi ljudi su opasni, jer razmišljaju, ali, da bi se digli i proizvodnja i nauka, nesporno je da su neophodni obrazovani ljudi.

Važna je činjenica da je u sovjetsko vreme kod nas postojala originalna društvena nauka. Možemo da se ubeđujemo koliko je ona bila prihvatljiva, ali ona je postojala. A sada je uopšte nemamo, sve se uzima samo sa Zapada, nema nijedne nove teorije, nijedne nove misli. I sve što se odnosi na svetske ekonomske i socijalne procese – sve se pozajmljuje. A uspesi u oblasti prirodnih i tehničkih nauka iz sovjetskog vremena bili su očigledni i potvrđivani su mnogo puta. Zapad je bio taj koji je pokušavao da stigne Sovjetski Savez u kosmonautici, raketno-nuklearnoj oblasti, a ima stručnjaka koji tvrde i na određenom stadijumu – i u kompjuterskoj oblasti i u mnogom drugom.

obrazovanjereformaNaravno, vreme se menja, reforme su potrebne, ali samo tamo gde su ti poslovi pošli lošije nego kod konkurenata. A sovjetski sistem obrazovanja je, prema većini pokazatelja, bio jedan od najboljih u svetu. A, ako se uzme u obzir da je sa stečenim ili ponekad i nepotpunim obrazovanjem trebalo proživeti ceo život, onda postaje očigledno kakvu su grešku napravili reformatori.

Izvori i koreni reforme obrazovanja koja se uporno nastavlja i nastavlja su dakle u 90-tim godinama. Tadašnji ministri obrazovanja su je počeli a sadašnji poslušno nastavljaju. Da li su oni shvatali i da li shvataju pogubnost tih reformi, teško je reći, ali njihov rezultat je čitavih 90 odsto negativan.

Zbog čega je izmišljena „Bolonja“? I zašto je taj sistem tako aktivno usvojen u našoj zemlji?
— Trebalo bi da se razume da obrazovni sistem vaspitava čoveka, da mu usađuje određeni stil, način, životne navike i misli. I čovek se potčinjava tim zakonima čitavog života, čak i nesvesno. U naturanju sistema „Bolonje“ postoji još pragmatičniji deo – njenim širenjem na evropsku periferiju, u koju je uključena i Rusija, formiran je unifikovani sistem koji je obezbeđivao izbor najboljih kadrova za glavne zapadne univerzitete. Univerzitete, koji između ostalog uglavnom ne rade po bolonjskom sistemu, već na bazi klasičnih metodologija. Zato samo jako naivan čovek može da se raduje što sa diplomom ruske visoke škole može da se upiše na Kembridž. Da, za jednog pojedinačno uzetog mladog čoveka to je dobro, ali kada mi, makar i po direktivi Zapada, formiramo i uspešno ostvarujemo sistem za prebacivanje najboljih diplomaca visokih škola u inostranstvo, onda tome ne bi trebalo da se radujemo, već da taj dućančić zatvorimo. Uporno govorimo o jačanju borbe sa oticanjem kapitala, ali nastavljamo da razvijamo sistem oticanja mladih mozgova. A svaki posebno uzet zaista obrazovan mlad čovek ima mogućnost da, bez obzira na masu problema, najpre materijalnih, otputuje na zapadni univerzitet i da tamo dobije dobru stipendiju. Ne znam kakav treba da je čovek, a da ne može da shvati da je to usisivač sive moždane mase iz Rusije. Hvala Bogu što Rusija ima baš mnogo te sive mase i što se i dalje stalno rađaju novi talentovani ljudi. Ali, kao konačan rezultat, efekat je tužan: ovde ne ostaju svi, čak daleko od toga da ostaju najbolji.

Smatrate da je to program protiv naše zemlje?
— U svakom slučaju, ne koristi joj. I, u svakom slučaju, korist imaju najveće zapadne zemlje, to je potpuno očigledno. Ja po tom sistemu radim poslednjih osam godina i činjenica je, vrlo očigledna, da sadašnji studenti manje čitaju, baš kao što i znaju manje. Učenik sa dobrim uspehom bilo koje moskovske škole iz sovjetskog vremena je bio za čitavu glavu iznad sadašnjeg odlikaša. Pri čemu su sadašnjeg đaka i studenta zapadnim metodima ubedili da on ima nekakve specijalne slobode i prava i svakakve druge gluposti. A jedino istinsko pravo đaka je da uči i stiče znanje, a ne da demonstrira svoju „posebnost“. Da se sada da trojka – to je praktično da se đak uvredi. Jer on uopšte ne shvata kakva je to ocena. Tako su ga vaspitali da za samu činjenicu da je položio ispit sleduje četvorka. A, ako još izgovori dve rečenice, to je, naravno, petica. Pritom, većina njih nije u stanju da dugo govori – minut i po i već se zaustavlja.

tretjakovputinViše puta sam pisao i govorio, pa i Vladimiru Putinu, kada sam imao mogućnost da sa njim manje ili više redovno razgovaram kao glavni urednik, da bi reforma obrazovanja trebalo da se zaustavi. Trebalo bi da se shvati šta je pozitivno ostalo od ruševina i da se nastavi sa izgradnjom novog sistema, delimično obnavljajući stari klasični domaći sistem obrazovanja.

I kakav je rezultat?
— Za sada nikakav. Danas od sto diplomiranih studenata klasičnih univerziteta njih 95 ne može pravilno da ispiše ni jednu celu stranicu. To su kadrovi koji će raditi između ostalog i u sistemu državne uprave i sa tim problemom će se sudarati i vlasnik firme lično. Pre su greške pravili šefovi, a potčinjeni ih ispravljali, a sada je situacija suprotna – stariji ljudi trebalo bi da ispravljaju greške svojih potčinjenih. Zato mi se čini da sadašnji šefovi imaju ovakav izbor: ili da sami pišu sve što treba da se napiše ili da „pismene radove“ vraćaju u školu. Problem je otišao predaleko, on može da se reši samo radikalno i da se počne od moratorijuma na nastavak obrazovne reforme. Mora da postoji političko rešenje na predsedničkom nivou. Mislim, ono tiho već sazreva i ja se nadam da će sazreti ove ili bar sledeće godine. Eto, takvo rešenje će biti zaista revolucionarno.

Nestrpljivo ga očekujemo. Ali za sada je pred nama stogodišnjica Velike oktobarske revolucije. Mnogo njih ne veruje u revolucionarni scenario u ruskom obrazovanju, ali se oseća da društvo, sve veći deo, misli na isti način. Šta mislite da li je moguća cikličnost, odnosno da se u Rusiji ponovi revolucionarni scenario?
— U ovom konkretnom trenutku u Rusiji ne postoje uslovi za revoluciju tipa Majdana. Ali to ne znači da do revolucije ne može da dođe. Plodovi reforme su rezervisani za mali sloj najobezbeđenijih ljudi, odnosno za klasu koja je na vlasti. Raskid između bogatih i siromašnih je sve veći. A u Sovjetskom Savezu nije bilo tako – starije generacije se toga sećaju, a mnogo njih među mlađima to prihvata kao ideal kome bi bilo dobro da se vratimo. Da, standard u SSSR je bio niži od standarda u glavnim, ali samo glavnim zemljama Zapada, ali takvog siromaštva i potpune bede kakva je sada, počevši od 70-tih godina nije bilo. Ako se današnje socijalno raslojavanje i dalje nastavi, pre ili kasnije doći će do eksplozije.

Jasno je da se na vrhu problem oseća. Ekonomska politika Rusije je očigledno neuspešna. Mislim da će mnogi recepti koje predlaže akademik Glazjev dovesti do jačanja ekonomije bez obzira na cenu nafte. Niko od sadašnjih reformatora, kao i do sada, ne može pametno da odgovori na pitanje zašto u Rusiji, koja ima toliko različitih bogatstava, postoje milioni prosjaka i najmanje dvadeset miliona siromaha. Zašto su toliko male plate kod svih osim kod onih koji spadaju u vladajuću klasu? Ako nam je produktivnost rada toliko niska, kako oni tvrde, pa onda i plate menadžera najvećih kompanija treba da budu 2-3 puta niže od plata na Zapadu. Ali zbog nečega taj argument služi da bi se njime opravdale samo niske plate osnovne mase stanovništva, ali ne i plate predstavnika vladajuće klase.

Sada o onom što se tiče političke strane tog problema. Nekad sam pisao i govorio da Velika ruska revolucija s početka 20. veka predstavlja grandiozni civilizacijski istorijski eksperiment. Kao rezultat se pojavio Sovjetski Savez, koji je ustvari prva Evropska unija. Njega je formirao Vladimir Lenjin pod lozinkom „Sjedinjene Države Evrope“, koju nije on izmislio, već nam je došla iz Zapadne Evrope. Naravno, Lenjin je govorio o „Sjedinjenim Državama Evrope“ (a zatim i celog sveta) – za proletarijat, ali to je već drugo pitanje. Bilo kako bilo, to je ipak predstavljalo pokušaj gigantskog skoka u budućnost. Boljševici su odlično razumevali u čemu Rusija zaostaje za zapadnim zemljama. Ali su odlučili da ne trče za Zapadom, već da odmah izgrade društvo budućnosti, društvo koje će u odnosu na zapadno buržoasko društvo da bude bolje, da postane vodeće, najnaprednije. To se ustvari i naziva strateškim razmišljanjem.

oktobarskarevolucija02Da, nisu uspeli. Unutrašnja politika kasnog SSSR prestala je da bude u skladu sa tim strateškim planovima. Ali kako i zbog čega se to dogodilo, o tome bi trebalo da se govori posebno.

Od početka Gorbačovljevih reformi mi uporno pokušavamo da stignemo Zapad. I, ako si sebe stavio u poziciju onog ko to pokušava, nikad nećeš stići. A boljševici su odmah hteli da budu odlikaši, vođe, tako da su im i ciljevi bili takvi. Kad se zemlja oseća zaostalom te pokušava da prestigne druge zemlje, ta zaostala zemlja neće sebi za cilj postaviti osvajanje kosmosa. Samo onaj ko se oseća kao vođa taj gradi kosmičku flotilu. Tako je radio i Sovjetski Savez.

Ruska revolucija nije bila ništa manje krvava od zapadnoevropskih revolucija, konkretno od britanske i francuske. Politički teror i sve što se dešava u savremenim revolucijama boljševici su preuzeli upravo iz Francuske revolucije. Plus – ruska revolucija je napravila kolosalan uticaj na svet, na Zapad, i, kao konačan rezultat, Rusija je postala jedna od dve najmoćnije države na svetu. Do boljševičkog perioda Rusija je na vrhuncu svoje snage spadala (samo) u pet najjačih država. I nikad nije bila jedna od dve. To je uspelo samo boljševicima. Ne monarhistima, ne sadašnjim demokratama, već baš boljševicima. I to bi trebalo da se oceni. Ukoliko ne budemo proslavili stogodišnjicu Velike oktobarske socijalističke revolucije, to će biti naš gigantski psihološki poraz. Način kako će se prema tom jubileju poneti rukovodstvo Rusije predstavljaće odrednicu političke i ekonomske paradigme mišljenja našeg društva za sledeće decenije. Ili smo vođe, ili, kao u poslednjih 30 godina, od 1985. godine – oni koji pokušavaju da dostignu.

Ali nema priprema. Nigde se ništa ne čuje.
— Da, oni ne osećaju tu ideju vodilju u istoriji, ne osećaju onaj veliki uspeh kad tvoja država hoće da napravi raj na zemlji. Istina, nije se uspelo, ali ti oceni veličinu te utopije. I da ne pominjemo da mi još uvek živimo na tom sovjetskom nasleđu, da još uvek ne možemo da ga pojedemo. Ako ne za drugo, bar za to treba da zahvalimo Sovjetskom Savezu, koji je nastao kao revolucionarni projekat započet 1917. godine.

A kako će se događaji razvijati dalje?
— Rusija je zemlja zemalja i zemlja naroda, a ne država Rusa. To je zemlja gde državotvorni narod predstavljaju Rusi po jeziku, po krvi, po tradicijama. To je savremena – ali sa dubokim istorijskim korenima – imperijalna tvorevina, baš kao Evropska unija, kao SAD. Pred takvim tvorevinama je jednostavan izbor – ili jačaš i povećavaš svoju snagu ili se raspadaš. Međuvarijanti nema. Rusija je baš na takvom razmeđu. Da se ne bi raspala na posebne kneževine, Rusija mora sasvim da promeni politiku u obrazovanju, intelektualnom razvoju i ekonomskoj politici.

oligarsi04Imamo mnogo političkih problema. Rusija ima poseban sistem političke vlasti i poseban politički režim i ne ide da se gradi ponovo, po principu „kao na Zapadu“. Polovina naše vladajuće klase pati od principa „dvostruke lojalnosti“. To je kad stanovništvo Rusije, koje novac stiče često i nepošteno, izvozi svoj kapital u inostranstvo i svoju budućnost ne veže za Rusiju, već za Zapad.

Šta to oni ne shvataju: da Zapad u bilo kom trenutku može da zatvori njihove račune?
— Svako od njih se nada da neće baš njegov da zatvore. I tih ljudi ima toliko da to pravi politički problem dvostruke lojalnosti vladajuće klase, jer takav čovek između interesa Rusije i Zapada bira Zapad zato što je sa njim povezan onim potrošačkim interesom, plus porodica i karijera dece – sve to je usmereno prema Zapadu. I čemu će sve to da dovede kada od te bolesti ne pati jedna osoba, već cela vladajuća klasa?

Do revolucije?
— Kao krajnji rezultat – da. Zato bi trebalo da se donese radikalna odluka. U situaciji kada postoji suprotstavljenost sa Zapadom – između ostalog i vojno-diplomatska, i vojno-politička, i vojno-psihološka – Vladimir Putin je doneo odluku o tome. On je razumeo da, ukoliko se sve vreme bude radilo onako kako oni budu govorili, od Rusije neće ostati baš ništa. Zapad će učiniti sve što bude mogao i pritom će se još i osmehivati i ubeđivati nas da bi mi trebalo da budemo srećni. Ali to je odluka predsednika, koja je doneta za strateške interese Rusije. Ali za politički sistem, za obrazovanje i ekonomiju – on za sada nije doneo takvo rešenje.

Rusija se raspala početkom 20. veka. Rusija se, kao i Sovjetski Savez, raspala krajem 20. veka i, da se 1999. godine nije pojavio Putin, rezultat bi bio isti. Zato, ako se prisetimo stare ruske poslovice o tome da Bog voli Trojicu, mi se približavamo 2017. godini i događaju koje će opet da nas stavi pred izbor – bilo raspad, bilo nova konsolidacija, i to sa ekspanzijom. To je pitanje za sledećih jednu ili dve decenije.

Prema vašim rečima, kako ne bismo dozvolili da dođe do raspada, mora da se promeni ekonomska politika Rusije. Ali predsednik to za sada ne čini. Zašto?
— Zato što Putin zavisi od vladajuće klase, od oligarhije, od svog aparata i od sistema koji je stvoren u vreme Jeljcina. Ukoliko počnete da rukovodite bar jednom desetinom ljudi, shvatićete da ne samo da možete da im naređujete već da i vi zavisite i od formalnih i neformalnih lidera unutar kolektiva, a u granicama države – od vladajuće klase, koja cinično gleda u Zapad kao u svoju zaštitu, i od mnogih drugih okolnosti.

Pa zar u vreme Staljina nije bilo toga?
— Ali tada nije moglo da se ide na Zapad. Tako da činovnik nije mogao da pomisli: pokrašću i preneću na Zapad.

O tome je mislio samo Aleksandar Ivanovič Korejko, lik u romanu Iljfa i Petrova.
ruskibogatasi01— Iz romana se ne vidi da li je Korejko mislio kako da rasporedi deset miliona, ali Bender je mislio, i u vezi s tim je imao konkretne planove. Ali, kada je prelazio sovjetsko-rumunsku granicu, rumunski graničari su ga odmah otarasili viška. Toliko na pitanje kako će na Zapadu da žive sa svojim bogatstvom.

Da promenimo temu našeg razgovora? Da porazgovaramo o savremenom novinarstvu. Kod nas nema nezavisnih medija. I nigde na svetu ih nema. Pa onda, kakvo je savremeno novinarstvo?
— Prvo, o novinarstvu sve znam. Svoje mišljenje o novinarstvu sam opisao još 2004. godine u knjizi Kako da se postane poznati novinar. To je skup predavanja o teoriji i praksi savremenog ruskog novinarstva. To sam redavao na MGIMO (Moskovski državni institut, tj. univerzitet za međunarodne odnose), to predajem i studentima Moskovskog univerziteta Lomonosov koji se pripremaju da rade na televiziji. Predao sam za štampu udžbenik Kako postati poznat na televiziji.

A novinar uopšte – to je politička figura. Novinarstvo – to je rođena sestra i služavka politike. I nije važno o čemu pišemo: o kulturi, sportu ili o cirkusu. Danas se čak i sport slio sa politikom. To se tiče i šou-biznisa i svega ostalog. Zato novinar koji negira svoju vezu sa politikom ili je idiot ili licemer. Novinari u masi su kao profesionalni sloj nezavisni, ali izražavaju političke predstave, odnosno stavove redakcijske politike konkretnih novina ili magazina.

Prema tome – ljudi imaju izbor da im se više dopada onaj informativni izvor i ona redakcijska politika koja im je bliska?
— Da. Zato, kad vidim nekog ko sebe naziva nezavisnim novinarom, ja se uvek nasmejem. Ako radiš u novinarstvu, to je sistem, i u njemu nema posebno uzetog novinara. Čak i kad se pojave izdanja na mrežama, u principu se ništa nije promenilo. I hajde da se dogovorimo kod koga su nezavisnija sredstva za masovnu informaciju: kod vlasti ili kod opozicije? Sad nema sredstava masovnog informisanja koja bi nekom pripadala. Zato sve zavisi od onoga ko daje pare. Uostalom – tako je u čitavom svetu.

Ja sam novinar i volim svoju profesiju, ali se prema njoj ponašam trezveno i objektivno. Želeo sam da postanem novinar i postao sam. Čak u izvesnoj meri sam u toj profesiji baš uspeo.

Već 15 godina vodim televizijski program. Ali sebe najpre smatram za čoveka iz novina mada sam počeo od spoljnopolitičke propagande. I svojim studentima govorim da ne sme da se govori da su svi novinari prodane duše, a svi političari pošteni. I to je laž. Ili, na primer, da su u Americi i Nemačkoj svi novinari pošteni, a u Rusiji prodane duše. I to je laž. Baš zato što je novinarstvo politička profesija i zato što sve što postoji u politici postoji i u novinarstvu. I u politici i u novinarstvu postoji borba, partije – konkurenti, različita mišljenja, jedni raskrinkavaju druge, a drugi prve, a ponešto i prećute, ponekad se i sami dogovore. Mediji nikad ne govore istinu o sebi. Uostalom, mediji uopšte retko govore jedan o drugom, samo u krajnjem slučaju kad se njihovi vlasnici direktno suprotstavljaju jedan drugom.

Ali vrlo mnogo zavisi od ličnosti novinara.
— Naravno da zavisi. Ima novinara koji su slobodniji, nezavisniji i hrabriji, dok drugi nisu. Ali su svi oni, svi mi – u sistemu. A sistem je politički. A u politici, posebno kad postoje krize i konflikti, a sad oni idu jedni za drugima – ti si ili na jednoj, ili na drugoj strani. Nema neutralne linije.

A kako da se postane poznati novinar? Otkrijte nam tajnu uspeha.
ruskiduh01— Vrlo jednostavno, ako postoji želja, hrabrost i, naravno, sposobnost Za 99 odsto novinara niko ne zna osim njihovih roditelja, žena, muževa, dece. I samo jedan odsto njih je više ili manje poznato. A za 0,01 odsto zna cela zemlja.

Moj recept je jednostavan i jasan. Prvo, pošto naučiš da u novinarstvu sve radiš ne gore od drugih, nauči da sve radiš dosta bolje od njih. Drugo, radi ono što drugi neće da rizikuju da rade. Budi slobodniji od njih. Najčešće to i nije tako opasno kako se čini. Treće – i ovo je vrlo važan savet – govori i piši manje nego što znaš, a znaj više nego što pišeš i kažeš. I još: pronađi svoj stil. Ali ne piskaraj. Ne fantaziraj. Radi više od drugih, ali ne i za druge. Nemojte silnicima sveta da se naturate, već među njima ostanite svoj čovek. O svojim tekstovima sudite surovije nego o tuđim. Ali u sebi. I, najzad, radije žrtvujte novac, nego posao. I najvažnije: pišite onako kako sami smatrate da bi trebalo. U standard, u zajednički češalj će vas vrlo brzo smestiti. A ono što je u vama ne dajte da uguše.

vitalijtretjakov02Naravno, nisam vam baš sve rekao – o novinarstvu možete da pročitate mnogo detaljnije u mojim knjigama. Već ove jeseni će u izdavačkoj kući Ladomir izaći moja knjiga u dva toma Kako postati novinar 2.0 i Kako postati poznat na televiziji.

Ksenija, želim vam uspeh u novinarstvu. Ali ne zaboravljajte da u svetu nema ničeg idealnog osim naših sopstvenih ideala. A slobodno novinarstvo je jedno od njih.

Razgovarala KSENIJA AVDEJEVA

Svobodnaя Pressa/FSK

Svet
Pratite nas na YouTube-u