HAKAN KARAKURT
Kako bude napredovala saradnja sa Rusijom, poverenje u Evroaziju će prožimati Tursku i biće lakše napustiti NATO i zapadnu osu
Propali puč od 15. jula u Turskoj, koji su pokušali da izvedu pripadnici FETO (Fetulahistička teroristička organizacija), a podržale SAD je ne samo produbio jaz između Turske i atlantističkih snaga već je i otkrio neumitnu istinu da je sudbina Turske u Evroaziji.
Zahvaljujući američkoj intervenciji, ulozi u zaveri, sprovođenju i podršci propalom vojnom puču i ćutanju EU, koja uvek ironično podržava demokratiju, turski političari i veliki deo naroda (uključujući neokemaliste, konzervativce, nacionaliste i socijaliste) sve glasnije podržava ideju Evroazije.
Turska je ušla u NATO 1952. godine iz straha od komunističkog SSSR. Ali čak i u periodu Hladnog rata, Turska i SSSR imali su prilično normalne diplomatske odnose, a premijeri su se međusobno posećivali. Ali, raspadom SSSR i nestankom komunističke pretnje, vlada Erdoganove AKP želela je nezavisniju i višedimenzionalnu spoljnu politiku, te je počeo suštinski sukob između Turske i NATO. Mora se imati na umu da je 1974. godine, kada je Turska, koristeći svoje zagarantovano pravo stečeno ugovorom iz 1960. godine, vojno intervenisala na Kipru, koji nije član NATO, SAD su uvele Turskoj sankcije na oružje koje su trajale do 1978. godine. Dakle, SAD su pokazale iskrenu posvećenost Turskoj, čak i kad protivnici više nisu bili Sovjeti.
Nakon završetka Hladnog rata, kad su SAD težile okupaciji Iraka 2003. godine, samo godinu dana nakon početka vladavine AKP, Turska je odbila zahtev SAD da koriste tursku teritoriju. Ovo je povećalo tenzije. Takođe su američkih okupatora Iraka uhapsili 12 vojnika turskih specijalnih snaga, koji su služili u Iraku. Stoga je jasno da Turska i SAD imaju kisele odnose otkad je na vlast došao Redžep Tajip Erdogan.
PUČ JE BIO VOJNI NAPAD SAD
Sirija je još jedan očigledan slučaj u kojem su SAD ponovo izdvojile Tursku kao neprijatelja, umesto da je podrže kao zemlju koja je član NATO. Turska je imala veoma dobre odnose sa Bašarom al Asadom pre 2011. godine. To je uključivalo i sporazum o slobodnoj trgovini, potpisan 2007. godine, zajedničke vojne vežbe 2009. i 2010. godine, kao i sastanak o strateškom partnerstvu na visokom nivou 2009. godine. Međutim, zbog prevrtljivih proameričkih elemenata u Turskoj, odnosi sa Asadovom vladom su se pogoršali. Zbog sirijskog građanskog rata, Turska je izgubila prijateljskog suseda, pretrpela mnogo ekonomski zbog 3,5 miliona sirijskih izbeglica i morala da postane učesnik u građanskom ratu da bi pomogla Turkmenima, bliskim rođacima Turaka, koji naseljavaju sever Sirije. Ali najrazorniji ishod građanskog rata bio je osnaživanje kurdskog YPG, koji Turska smatra produžetkom kurdske PKK i sa kojom je u vojnom sukobu 30 godina.
Iako je Erdogan jasno rekao da bi SAD trebalo da izaberu između Turske, članice NATO, i kurdskog YPG, SAD i dalje politički i vojno podržavaju Kurde.
Pokušaj vojnog puča 15. jula bio je neposredan vojni napad SAD na prijateljsku Tursku, članicu NATO preko proameričkih FETO vojnika, koji služe u oružanim snagama Turske. Turska se suočila sa tri vojna udara u istoriji, ali poslednji pokušaj puča bio je jedinstven. Prvi put ubijeni su civili, Narodna skupština je bila bombardovana a vođa puča živi i uživa jasnu podršku izvan Turske. Fetulah Gulen, vođa terorističke organizacije FETO, pobegao je u Pensilvaniju, u SAD 1999. godine, tvrdeći da Vlada Turske vrši verski pritisak na njega (ne AKP, već Vlada), i još uvek se nije vratio u Tursku iako ga je turski predsednik lično zvao pre tri godine. Zato čitav turski narod smatra da ovaj propali puč nije „domaći“ ili „lokalni“ već direktni vojni napad SAD na Tursku, te se stoga i borio protiv puča na odgovarajući način. Uprkos zvaničnom zahtev turske vlade da se izruči, Gulen je i dalje nedostupan turskoj vlasti.
13 EVROAZIJSKIH RAZLOGA TURSKE
Pored nebrojenih izdaja koje su SAD priredile prijateljskoj Turskoj i članu NATO, poslednji vojni napad organizacije FETO, zatim geopolitički, ekonomski, istorijski i kulturološki aspekti ukazuju na evroazijsku budućnost Turske.
1. Geografski, kao i Rusija, i Turska se prostire na oba kontinenta – evropski i azijski;
2. Raspad EU počeo je Bregzitom, a člansto Turske u EU se razmatra još od 1987. godine. EU smatra da kulturološke i demografske osobine Turske ne odgovaraju viziji EU;
3. Turska nije imala granične sporove sa susedima čitav vek iako je okružena i muslimanskim i hrišćanskim zemljama koje su mnogo vekova bile pod vladavinom Otomanskog carstva. Turska je, na primer, potpisala sporazum o slobodnoj trgovini i vojnoj saradnji sa Srbijom i, iako Turska je sunitska muslimanska zemlja, nije bilo rata sa šiitskom muslimanskom zemljom, Iranom, još od 1683;
4. Turci su rođaci centralnoazijskih i kavkaskih naroda. Sličnosti u jezicima i kulturi povezuju Tursku sa Azijom;
5. Turci su muslimani, te je stoga Turska povezana sa Iranom i arapskim zemljama. U turskom jeziku postoje hiljade persijskih i arapskih reči. Dalje, Turci i Arapi su pet stotina godina mirno živeli pod Otomanskom vladavinom;
6. Muslimani i pravoslavci su takođe mirno živeli u Otomanskom carstvu. Samo su Bosanci i polovina Albanaca prešli u islam tokom petovekovne vladavine Otomana. Sultan je sebe zvao zaštitnikom pravoslavnih naroda pred katoličkim Zapadom;
7. Turci su se hiljadu godina, politički i vojno borili protiv uticaja Zapada;
8. Običaji i sistem vrednosti Turaka su potpuno suprotni ideologiji Zapada. Umesto individualizma i ultraliberalizma, država, narod, porodica i moralne vrednosti su posebno važni za Tursku, kao i u svakoj evroazijskoj državi;
9. Turska trguje sa Evroazijom, a Nemačka, Kina i Rusija su najvažniji međunarodni trgovinski partneri Turske. Udeo trgovine Turske sa državama koje nisu u EU raste svake godine;
10. Rusija, Turkmenistan, Kazahstan, Azerbejdžan i Irak su države u kojima turske građevinske firme najviše rade;
11. Najviše turista u Tursku dolazi iz Nemačke i Rusije;
12. Najviše kuća u Turskoj od stranaca kupuju Iračani, Saudijci, Kuvajćani i Rusi;
13. Turci i Turkinje se venčavaju sa ljudima iz Sirije, Nemačke, Azerbejdžana, Rusije i Ukrajine.
RAD NA STABILNOSTI BALKANA
Propali puč od 15. jula smatra se neposrednim napadom SAD na suverenitet i demokratiju Turske. Štaviše, različiti slojevi turskog društva su ujedinjeni protiv spoljnih pretnji. Za mnoge mislioce ovo je drugi turski rat za oslobađanje nacije.
Tokom nacionalnog oslobađanja i stvaranja moderne Turske 1921. godine, Lenjinova Rusija je bila među prvim velikim silama koje su prepoznale i podržale novoosnovanu Tursku republiku. Slično tome, u ovom drugom narodnooslobodilačkom ratu, Vladimir Putin bio je prvi lider koji je pozvao i podržao legitimnu tursku vladu protiv državnog udara. Uzbudljiva je i činjenica da je Rusija prva država koju je turski predsednik posetio nakon propalog puča.
Ako se sirijski sukob može rešiti saradnjom Rusije i Turske, to će otvoriti put za zajedničku volju Rusije i Turske da rade na rešavanju drugih regionalnih sukoba, kao što je Nagorno-Karabah. Ako se rusko-tursko takmičenje pod vođstvom NATO može pretvoriti u rusko-tursku stratešku saradnju, atlantističke provokacije i remećenje stabilnosti na Balkanu, Bliskom istoku, Kavkazu i u Centralnoj Aziji – što su zajedničke zone uticaja Rusije i Turske – će propasti. Ne samo da će Rusija i Turska imati od toga koristi nego će nacionalni suverenitet u ovim regionima i teritorijalna celovitost biti zaštićeni.
Kako napreduje saradnja između Rusije i Turske i ishodi postaju vidljivi, poverenje u Evroaziju će prožimati Tursku, biće lakše napustiti NATO i zapadnu osu. I statističke istine i istorijska iskustva objašnjavaju neizbežnu evroazijsku sudbinu Turske. Ovaj istorijski teret na ramenima turskog vođstva može ubrzati evroazijsku putanju Turske. Tursko rukovodstvo ne bi trebalo da nasedne na prevare i američke manevre da Tursku ponovo skrene ka zapadnoj sferi, a biće izloženo njihovim pretnjama. Ovo putovanje je neizbežno. Ovaj put traži strpljenje i istrajnost Rusije.
