JEDAN BAUK KRUŽI SRBIJOM. BAUK HIBRIDNOG RATA!

ALEKSANDAR VUJOVIĆ Najbolje bi bilo odbaciti mantru o „ološu“ sa društvenih mreža i prihvatiti...

ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Najbolje bi bilo odbaciti mantru o „ološu“ sa društvenih mreža i prihvatiti da je ovde reč o pravom hibridnom ratu

Prethodnih dana bili smo svedoci jednog nesvakidašnjeg fenomena. Naime, jedna bezazlena, dobronamerna i suštinski tačna izjava vaterpoliste Andrije Prlainovića o nedostatku sistemskog ulaganja u sport postala je glavna politička tema u zemlji, koja će u narednih par dana – kako je rezignirano primetio trener vaterpolo reprezentacije Dejan Savić – zaseniti uspehe olimpijaca i postati glavni razlog za sazivanje vanredne konferencije za štampu prvog čoveka vlade. Na prvi pogled ta situacija ne zavređuje nikakvu ozbiljniju analizu, ali količina emocija – pa i frustracije – koja je prilikom obraćanja novinarima pokuljala iz premijera ukazuje da su pomenuta izjava i posledične reakcije samo refleksije mnogo dubljih i složenijih političkih procesa. Radi se o tome da je društvena atmosfera u Srbiji do te mere naelektrisana da i najmanja iskra izaziva požare širokih razmera.

Svest o činjenici da je u takvim uslovima praktično nemoguće funkcionalno upravljati državom i da će pre ili kasnije neka od sličnih varnica dovesti do opšteg društvenog kurcšlusa oslikavala se u svakoj graški znoja na Vučićevom čelu tokom njegovog verovatno najnervoznijeg javnog nastupa od 2012. godine. Naravno, takva podeljenost i tenzičnost društva, koja Vučićevim protivnicima daje mogućnost da benigne i politički neutralne izjave i događaje kontinuirano pretvaraju u buzdovane za političke obračune, nije posledica spontanih, već dobro navođenih, isplaniranih i usmeravanih procesa, čiji cilj je da se između pristalica i protivnika vlasti iskopa duboki rov nepomirljive mržnje, koja će kasnije biti iskorišćena kao glavni kohezioni faktor zajedničkog nastupa ideološki šarolike opozicije. Utisak je da je nepromišljenim i suviše emotivnim izjavama i uvredama upućenim izmanipulisanom delu korisnika društvenih mreža premijer iskopao još koji ašov u tom rovu i tako odigrao naruku svojim protivnicima, ali je štetu donekle sanirao konačno pokazanom odvažnošću da samoproglašenu drugosrbijansku džuboks-elitu nazove ološem, čime je utvrdio ideološki i moralni limes i odustao od ranijih jalovih pokušaja da se izbori za njihovu naklonost.

IZLIVI MRŽNjE I MONOPOL NA DISKURS
Međutim, šta je to što je Vučića toliko razbesnelo u trenutku kad bi – s obzirom da nakon tek završenih parlamentarnih izbora ima stabilnu većinu i veliku ličnu popularnost – u normalnim okolnostima trebalo daleko staloženije i pribranije da reaguje? Radi se o tome da je ogromna količina mržnje jednog dela društva i apsolutni monopol samoproglašene elite i njihovih sponzora nad diskursom na društvenim mrežama doveo do situacije u kojoj ne postoji autoritet u zemlji koji može neokrnjeno da istrpi salvu histeričnih kritika mase koja se obrušava na svakoga ko se usudi da nekom neutralnom izjavom dȃ povod za stvaranje privida da je podržao vlast. Kao u nekom džinovskom virtuelnom koloseumu, nezadovoljna rulja horskim urlikanjem razapinje i kažnjava svakoga ko se usudi da kaže istinu koja bi mogla biti drugačija od proglašene i utvrđene „zvanične istine“. Dakle, i pored činjenice da država zaista sistemski ne ulaže u sport, jer se sistemsko ulaganje povezano sa stipendiranjem najtalentovanije dece i brigom o njima, a naša zemlja nema novca ni za ulaganje u razvoj najtalentovanije dece u oblasti nauke (u odnosu na koju sport ipak ima sekundarni značaj), Štefanek i Španovićka su, verovatno zbog političke zloupotrebe i – kako se izrazio i sam Prlainovićev trener – vađenja iz konteksta jedne rečenice, osetili potrebu da kažu da je država njima platila sve moguće troškove priprema, obezbedila uslove za rad i trening i dodelila stipendije.

I ovde dolazimo do onoga što je Vučića najviše razbesnelo – ni nacionalni sportisti na vrhuncu slave (odmah nakon osvojenih olimpijskih medalja), koji se u ovoj zemlji tradicionalno više poštuju nego u dobrom delu sveta, nemaju autoritet kojim bi mogli da nadvladaju histeriju i pljuvačinu koja se surva na svakoga ko se usudi da na bilo koji način istakne pozitivnu ulogu države u nekoj oblasti. Taj strah od udruženog i planskog masovnog difamiranja došao je do stepena u kojem više niko ne želi da ostavi utisak da se na bilo koji način pozitivno izrazio o radu vlade; čak je i Aleksandar Đorđević, kao verovatno najveći heroj nacije u ovom trenutku, u izjavi po dolasku na aerodrom izuzev podrške navijača istakao i postojanje „one druge“ podrške, zadržavši se na izrazu zahvalnosti savezu i ljudima iz olimpijskog komiteta, bez namere da išta konkretnije kaže o podršci države na koju je ukazivao pre odlaska u Rio.

vaterpolozastava01Nakon salvi uvreda i kritika kojima je bila izložena Ivana Španović, koja je u prošlosti više puta zahvaljivala državi na pomoći koju joj pruža, osetila je potrebu da se ogradi od svega i kaže da je samo odgovarala na novinarsko pitanje, i zamolila medije da je ne petljaju u politiku. Štefaneku, koji je ipak odlučio da se ne ograđuje, jedan od predstavnika „ološ-elite“ na Tviteru je napisao da se „pokakio u zlato“ koje je osvojio. Zašto? Zato što se usudio da kaže istinu koja se ne poklapa sa oktroisanom istinom koju ta ista elita nameće svetini na društvenim mrežama.

GENEZA ILI ONO ŠTO VLAST NE RAZUME
Iako predstavnici vlasti u Srbiji osećaju nezajažljivu mržnju jednog dela društva, utisak je da ne razumeju genezu njenog nastanka i činjenicu da se ne radi o siromaštvom i lošim životnim uslovima podstaknutim emocijama (iako, naravno, ima i toga), već uglavnom o kontinuiranoj i dobro osmišljenoj manipulativnoj kampanji koju – kroz delovanje društvenih mreža i dela konvencionalnih medija – podstiču vesternizovane elite, institucije i pokreti. Nekada važeće pravilo predratnih propagandno-psiholoških operacija danas je u potpunosti zamenjeno sofistikovanim metodama hibridnog rata, koji se vodi u svim uslovima, 365 dana godišnje. Žrtve takvih psiholoških operacija najčešće su politički neosvešćeni i medijski nepismeni mladi ljudi koji u dobu treće tehnološke revolucije i opšte inflacije informacija ne razumeju da mediji sve više gube i poslednje tragove svoje tradicionalne uloge posrednika između masa i političkih elita i bivaju pretvoreni u oruđe za političke obračune.

hibridniratsr03Poseban problem je privid neutralnosti i spontanosti masovnog izražanjava mišljenja na društvenim mrežama. Recimo u Velikoj Britaniji su internet-ratnici zvanično institucionalizovani objavom osnivanja 77. brigade britanskih oružanih snaga, koja je isključivo zadužena za propagandno delovanje na Fejsbuku i ostalim društvenim mrežama. [1] Istovremeno, u britanskim medijima već mesecima kruže priče o navodnoj Putinovoj „fabrici botova“, u kojoj rade ljudi zaduženi za pisanje komentara na društvenim mrežama [2], a Evropska unija je otišla dotle da je izdala upustvo za borbu protiv ruske propagande pod nazivom Pobeđujući u informativnom ratu, u kojem se između ostalog, kao jedan od indikatora za prepoznavanje „kremaljskih botova“, navodi „predugačak komentar, duži od četiri reda“. [3]. Tu se, naravno, radi o pokušaju da se svaki stav koji odudara od zvaničnog rusofobnog narativa a priori proglasi „botovskim“ i „plaćeničkim“ i tako unapred otupi oštrica argumentu da je u Britaniji institucionalizovan baš takav vid propagandnog delovanja.

hibridniratsr06Apsolutno ista taktika se primenjuje i prilikom stvaranja internih pritisaka na režim u Srbiji, s tom razlikom što u srpskoj vlasti i obaveštajnim službama očigledno nije sazrela svest o značaju borbe za umove politički neopredeljenih korisnika društvenih mreža. Dok desetine Fejsbuk stranica i hiljade Tviter naloga, koji zbirno imaju nekoliko miliona pratilaca, konstantno planski podgrevaju društvenu atmosferu do tačke usijanja i – u sinhronizovanom sadejstvu sa klasičnim medijima – kao na traci fabrikuju i politički eksploatišu fingirane afere, ne libeći se ni opskurne instrumentalizacije tragedija poput majskih poplava iz 2014. ili pada helikoptera u kojem je poginulo sedam osoba, vlast se brani – kontrolom jednog dela štampanih medija. Metaforičkim prenosom ove slike na bojno polje, to je kao da se od puške i bombe branite lukom i strelom. Na hibridne psihološko-propagandne atake na mladu, potentnu i sugestibilnu populaciju, koja predstavlja glavno pogonsko gorivo svih protesta i vanstranačkog političkog aktivizma, vlast u Srbiji odgovara kontrolom dela – sve manje značajnih – štampanih medija i jedne televizije sa nacionalnom frekvencijom. Rečju, na propagandne napade četvrte generacije odgovara sopstvenom propagandnom koju plasira u medijima druge i treće generacije, time vršeći uticaj na sasvim drugi segment društva od onog koji targetiraju opozicione strukture.

DA LI VLAST ZAISTA PODRŽAVAJU SAMO NEPISMENI?
Još jedna vrlo važna stvar je da je odskoro u anketama o stepenu pismenosti stanovništva kao glavni faktor uvedena učestalost korišćenja interneta, pa se tako u svakom istraživanju obavezno potencira da vlast podržavaju nepismeni i delimično pismeni građani, iako se zapravo radi o ljudima – pretežno iz ruralnih sredina – koji su zadržali tradicionalne načine informisanja i na koje samim tim internet propaganda ima dosta manji ili čak nikakav uticaj. Tako je postavljena osnova za duboku političku i društvenu polarizaciju koja dugoročno može biti veoma opasna, jer opozicioni aktivisti apsolutnom kontrolom narativa na društvenim mrežama stvaraju privid opšteg narodnog nezadovoljstva, pa odatle crpu legitimitet za politički radikalne nastupe, i to u trenutku kada vladajuća koalicija kontroliše preko 60 odsto poslaničkih mandata, što bi u normalnim uslovima trebalo da obezbedi stabilnu većinu i sasvim lagodnu političku atmosferu.

Naravno, vlast bi trebalo da shvati da je konstruktivna kritika u demokratskim društvima poželjan korektiv njenog upravljanja državom i da nikako ne dozvoli da upadne u neku vrstu duboke paranoje u kojoj bi svako različito mišljenje percipirala kao deo organizovane političke hajke. Politika je verovatno poslednji veliki medij u Srbiji koji, pre svega snagom autoriteta proizašlog iz 112 godina tradicije, ume da doziranom i konstruktivnom kritikom ukazuje na greške državnih institucija, istovremeno pazeći da ne preuzme beskompromisno kritizerski odnos opozicionih medija. Odličan primer je slučaj pisanja o aferi „Kantrimen“, kada je jednim tekstom [4] o očajnom ocu koji zbog izostanka rezultata policijske istrage svakodnevno štrajkuje na mestu pogibije sina na Brankovom mostu pokrenuta lavina društvene kritike, što je za posledicu imalo intenziviranje rada policije, raspisivanje interpolove poternice i konačno hapšnjenje optuženog u Kini.

hibridniratsr02aSa druge strane, građani bi trebalo da razumeju da nije svaka kritika vlasti korisna. Destruktivnu i štetnu kritiku najlakše je prepoznati po tome što cilja podsvest i empatiju prema mukama malog čoveka i gotovo uvek je u psihološko-emotivnoj, a ne racionalnoj ravni. Osim nastojanja da se predimenzionira svaki stvarni ili izmišljeni problem, petokolonaški mediji često pribegavaju i drugoj vrsti manipulacije, za šta je dobar primer vest sa sajta B92 pod naslovom Vlast platila pepeljaru 650 evra, a kantu 866 [5], koja je, i pored toga (ili baš zbog toga) što ogromna većina posetilaca na informativnim portalima pročita samo naslove, napisana bez napomene da se radi o drugoj državi i tuđoj vlasti.

BEZNAĐE KAO ŽIVOTNI STIL
Za ukazivanje na sistematsko stvaranje privida opšteg nezadovoljstva i beznađa trebalo bi pomenuti i naslov od četvrtka Nema ovde života, krcati busevi za Nemačku [6], koji je napisan bez znaka navoda (!), iz čega je jedini logičan zaključak da se pod „ovde“ misli na Srbiju iako se tek nakon čitanja kompletne vesti vidi da je ustvari reč o Hrvatskoj. Naslovi nisu uvek isključivo manipulativni, nego su neretko – baš zbog pomenute želje da se kod čitaoca uskovitlaju emocije i snagom prvog utiska potisne prirodna potreba za racionalnom analizom primljene informacije – proizvod agresivno plasiranih laži. Recimo u četvrtak su gotovo svi mediji sinhronizovano prenosili vest pod naslovom Uz specijalce srušen spomenik vladici Nikolaju Velimiroviću [7], što je izazvalo histeriče reakcije građana i hiljade deljenja na Fejsbuku, a radi se o potpuno lažnoj i izmišljenoj informaciji, budući da se kasnije pojavio snimak rušenja na kojem se vidi da nije porušen spomenik nego nelegalno izgrađena betonska ploča.

Zbog čega je važno navesti ovakve primere? Zbog argumentovanog potkrepljivanja tvrdnje da su mediji izgubili apsolutno sve profesionalne i etičke standarde i da se svakodnenno rutinski služe čak i najbrutalnijim obmanama i lažima. Prosečnom medijskom konzumentu danas je jako teško da se probija kroz mulj i šipražje sugestivnih, manipulativnih i otvoreno lažnih informacija. Sve ovo je dodatno izraženo na društvenim mrežama, na kojima 24 časa dnevno traje organizovana i dobro plaćena (najveći broj grupa koje generišu takve trendove izdašno finansira promociju svojih sadržaja) medijska satanizacija najviših predstavnika vlasti, a zbog već pomenutog odijuma koji usledi protiv svakoga ko se usudi da iznese bilo kakav izbalansiraniji stav, neopredeljeni korisnici, koji mahom slabo gledaju televiziju i čitaju novine, postepeno nesvesno apsorbuju tezu o opštoj ujedinjenosti građana u stavu prema vrhovnom zlu kao izvoru svih društvenih problema, te zbog toga u sve većem broju usvajaju ideju da imaju legitimno pravo da svoju političku borbu iz virtuelne prenesu na uličnu arenu.

Na takvim zabludama i mehanizmima manipulacije je pokret Ne da(vi)mo Beograd omasovio svoje proteste, kojima je u jednom trenutku prisustvovalo više desetina hiljada ljudi. Ti procesi se neće zaustaviti, bez obzira na tri vrlo jasne, nedvosmislene i konkretne reakcije visokih ruskih zvaničnika koji su ukazali na jasno vidljiv rukopis zapadnih službi [8]. Rušenja u Savamali su, baš kao i poplave 2014. godine, pad helikoptera 2015. ili izjava Andrije Prlainovića prosto iskorišćeni kao casus belli za pokretanje veštački izazvanog širokog društvenog revolta.

hibridniratsr01Pomenuti događaji ne mogu i neće stati, i ta imanentna društvena bomba, koja preti da eksplodira nakon prvog sledećeg gafa vlasti ili spleta nesrećnih okolnosti, može biti jako opasna po unutrašnju stabilnost zemlje. Utisak je da je krajnje vreme da se krene sa dugo najavljivanom parlamentarnom procedurom za izmenu Strategije nacionalne bezbednosti, u kojoj će biti definisan pojam „hibridnog rata“, što je odavno učinio najveći deo razvijenih zemalja, a obaveštajne službe bi konačno morale ozbiljnije da se pozabave suprostavljanjem subverzivnom delovanju određenih struktura na internetu. Za predstavnike najviše vlasti najbolje bi bilo da odbace mantru o „ološu“ sa društvenih mreža i prihvate da se zapravo u najvećem broju slučajeva radi o izmanipulisanom delu naroda koji je zagrizao mamac skupo plaćene i dobro organizovane kampanje koju provodi deo ološ-elite i njima inklinirajućih institucija i medija, na šta treba odgovoriti pojačanim obaveštajnim delovanjem i usvajanjem adekvatnih zakonskih rešenja koja bi za početak morala makar da idenfitikuju i definišu samo postojanje pretnje.

_________
Uputnice:

[1] https://www.theguardian.com/uk-news/2015/jan/31/british-army-facebook-warriors-77th-brigade

[2] https://www.theguardian.com/world/2015/apr/02/putin-kremlin-inside-russian-troll-house

[3] http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/borci-protiv-ruske-propagande-ne-libe-se-ni-opravdavanja-hitlerovih-saveznika

[4] http://www.politika.rs/scc/clanak/301318/Otac-pregazenog-Luke-trazi-da-se-nade-ubica

[5] http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2015&mm=12&dd=13&nav_id=1073938

[6] http://www.b92.net/biz/vesti/region.php?yyyy=2016&mm=08&dd=25&nav_id=1169384

[7] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=08&dd=25&nav_category=12&nav_id=1169440

[8] http://rs.sputniknews.com/rusija/20160707/1107066761/Makedonija-Zaharova-beograd-protesti.html

Politika
Pratite nas na YouTube-u