DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: NAORUŽAVANjE DANAS NIJE PITANjE LUKSUZA NEGO OPSTANKA

Republika Srpska je velika kost u grlu ne samo Sarajevu već i Zagrebu Odnosi...

Republika Srpska je velika kost u grlu ne samo Sarajevu već i Zagrebu

Odnosi Srbije i Hrvatske ulaze u fazu eskalacije svojevrsnog lokalnog „hladnog rata“. Uporedo, Republika Srpska se sprema da održi izuzetno bitan referendum. Prvo je bilo govora o referendumu kojim bi bile anulirane sve odluke koje su tokom proteklih decenija donesene mimo Ustava BiH i Dejtonskog sporazuma, odnosno koje su brutalno – u maniru nekadašnjih evropskih kolonijalnih guvernera u pokorenim zemljama Afrike i Azije – nametnute od strane tzv. međunarodne zajednice (visokog predstavnika) i neustavnog Suda BiH. Sada će referendum – zbog potrebe ostvarivanja unutrašnjeg konsenzusa u RS i pokušaja izbegavanja prekomernog zatezanja odnosa sa Zapadom – biti ograničen na izjašnjavanje građana RS o 9. januaru kao Danu državnosti Srpske (što je Sud BiH neosnovano i majorizacijom krajem prošle godine poništio). To, kao i da je kojim slučajem došlo do realizacije prvog scenarije, nesumnjivo je legitimno pa i legalno – ali izaziva skoro histeričan bes onih koji očekuju da Srbi krotko trpe njihovo zlostavljanje. U takvim, vrlo složenim okolnostima, Beograd odlučno ponavlja da neće dopustiti neku novu „Oluja“. O čemu se tu radi?

HRVATSKA GEOPOLITIKA
Tokom proteklih mesec dana višestruko isticanje od strane premijera Vučića, ministra Vulina i nekih drugih naših zavničnika da Srbija neće pasivno posmatrati reprizu masovnog nasilja nad Srbima zapadno od Drine, obično se kod nas tumači kao puka retorička forma ili eventualno upozorenje Hrvatskoj u vezi sa odnosom prema ostacima našeg klanog i skoro doklanog naroda u toj državi, koja se sve više diči svojim nacističkim nasleđem. No, stvari treba gledati šire. Jer Hrvatska preostale Srbe pritiska generisanjem strašne antisrpske atmosfere kako bi ih prisilila da se asimiluju ili odsele, ali nema više potrebu da direktno pribegava masovnom nasilju i proterivanju. Srbi su u Hrvatskoj već uglavnom etnički očišćeni ili zatrti.

Ključ za razumevanje beogradskog upozorenja da će se suprotstaviti potencijalnoj „Oluji–2“ je Republika Srpska. Ona je kost u grlu ne samo Sarajevu već i Zagrebu, te o potrebi njenog eliminisanja neskriveno govore razni hrvatski političari srednjeg ranga (višeg su suptilniji ali misle isto). Uostalom, tu se radi samo o kontinuitetu hrvatske „državotvorne“ misli. Da ponovim ono što sam već više puta isticao, još je „otac“ hrvatske geopolitike Ivo Pilar (1874-1933) tvrdio da zbog geografskih performansi (izgled „kifle“) zemalja u kojima su Hrvati većina – a to su uža Hrvatska, Slavonija i Dalmacija (danas zahvaljujući srpskim pobedama u svetskim ratovima nezasluženo objedinjene u Republiku Hrvatsku) – u njihov sastav treba uključiti BiH ili je makar dovesti pod dominaciju Hrvata kako bi se dobila geostrateški zaokružena celina. To je, kako je Pilar bio uveren, za Hrvate „geopolitička nužnost“, takoreći pitanje nacionalnog opstanka. Sagledavajući stvari u tom svetlu vratimo se sada aktuelnom referendumu u RS.

ZAUZIMANjE POZICIJA
Srpska je dugo a planski mic po mic svođena sa nivoa države uključene u sastav šire državne zajednice na njenu običnu federalnu jedinicu, odnosno BiH je iz nečega nalik konfederaciji trebalo da preraste u snažnu saveznu državu. Iako maštaju o unitarnoj državi, i to je zadovoljavajuće za BiH muslimane a pod uslovom da dobiju kakvu-takvu svoju republiku, i za Hrvate. Opet, to bi BiH muslimani lakše prihvatili ako bi centralna vlast bila ojačana a entitetska oslabljena, odnosno pravo nacionalnog veta bilo ograničeno. Što se Zagreba tiče, uz eliminisanje zapadne srpske države na prostoru koji doživljava kao svoj „trbuh“, on bi bio mnogo bliži Pilarovom idealu, a onda bi čekao priliku da kasnije proguta što veći deo BiH.

Razvoj događaja koji tiho ali uporno ide centralizaciji BiH prekinuo je Dodik. Procenivši da je nastupio pogodniji geopolitički period, pre desetak godina počeo je da pruža snažan otpor, što ipak ne znači da Srpska i dalje nije izložena stalnim udarima sa ciljem da joj se otme neki segment jurisdikcija. Time smo stigli do nove velike bitke između RS i onih koji u BiH i van nje žele da obesmisle Srpsku. Takvih sukoba je već bilo, od odbijanja Banjaluke da prihvati centralizaciju policije do direktne konfrontacije sa visokim predstavnikom, iz čega je Dodik izašao kao pobednik i zakočio za RS državnoerozivni proces. U međuvremenu je još više oslabio evroatlanski poredak. Tako je aktuelni referendum postao veliko odmeravanje snaga pred verovatno presudno mešanje BiH karata posle američkih izbora.

Referendumskim trijumfom RS poboljšava svoje odbrambene ali i ofanzivne pozicije za naredni period, što stvara nervozu kod Hrvata i BiH muslimana. A ako su poslednji slabi i zbunjeni najnovijim razvojem rusko-turskih odnosa sa mogućim balkanskim implikacijama koje to ima, prvi su NATO i EU skorojevićevski samouvereni i tradicionalno antisrpski agresivni. Evo nas tako ponovo kod horor ideja o „Oluji–2“.

MESIĆEVE REČI
Već smo verovatno uglavnom zaboravili da je o njima progovorio Stjepan Mesić pred sam kraj svog predsedničkog mandata. On je početkom 2010. godine izjavio da bi u slučaju da, u to vreme, premijer RS Milorad Dodik, referendumom o otcepljenju pokuša da sruši Dejtonski sporazum, odmah poslao hrvatsku vojsku, koja bi kod Brčkog prekinula koridor te tako onesposobila RS, koja bi usled toga „morala da nestane“. Jasno je da se uglavnom radi o manipulativnim hrvatskim interpretacijama. RS ne podriva Dejton već se samo bori za njegovu izvornu primernu. No, bitno je što smo sa državnog vrha Hrvatske dobili potvrdu šta se tamo priželjkuje i sprema. I to nije bio nikakav individualni ispad Mesića već odraz sistematske politike. Nije više ni tajna da Hrvatska ima razrađene vojne planove za udar na RS, koji uz presecanje veze između njenog zapadnog i istočnog dela podrazumeva i munjevito zauzimanje Banjaluke.

Hrvatske oružane snage (uostalom kao i naše) više nemaju masovan karakter koji bi im omogućio okupaciju RS nalik onome što se desilo sa Republikom Srpskom Krajinom. Međutim, imaju kapacitete da je umnogome parališu, te tako pokrenu reprizu otvaranja BiH Pandorine kutije. U takvim okolnostima, suočeni sa hrvatskom regularnom vojskom i potom svestranim napadom ohrabrenog muslimanskog bašibozuka, Srbi. makar u zapadnom delu RS, bi se našli u očajnom položaju. Nema više organizacionih i tehničkih kapaciteta JNA koje bi kao početkom 90-ih mogli brzo da preuzmu i stvore svoju armiju, a nekadašnja vojska RS je ukinuta dok je policija demilitarizovana.

SRBIJA – GARANT DEJTONSKE RS
U slučaju hrvatske akcije protiv RS i svega onoga što bi time bilo pokrenuto, jedini način da Srpska opstane je da Srbija direktno interveniše, a na to kao garant Dejtonskog sporazuma naša zemlja nedvosmisleno ima pravo. To bi podrazumevalo kako vojne kontra mere protiv hrvatskog agresora na njegovoj matičnoj teritoriji, tako i delovanje na prostoru BiH protiv njega i muslimanskih ekstremista. Naravno, Beograd tako nešto sigurno ne želi. Srbi nisu ni krajem prošlog veka, kao ni tokom Drugog svetskog rata, pokrenuli vrzino kolo međusobnih krvavih sukoba na jugoslovenskom prostoru. Bili su dva puta izloženi pokušajima genocidnog zatiranja, čemu su se u skladu sa mogućnostima oba puta žestoko suprotstavili.

Važno je da svi dobro i sada znaju, ma koliko se svet a i mi promenili, da će i sada tako biti. Ukoliko neko misli da će referendum ili bilo koji drugi izgovor iskoristiti za pokušaj pokoravanja RS ili čak njenog eliminisanja, ući će u direktan vojni sukob i sa Srbijom, a u takvim okolnostima hrvatsko članstvo u NATO ili ne bi bilo od značaja ili bi postalo deo mnogo opsežnije igre (prošlo je vreme kada je taj pakt mogao da čini skoro šta god hoće a u buduće će i iz unutrašnjih razloga sve manje biti ono što je bio). Daleko je od toga da smo mi vojna sila, ali i dalje smo u stanju da se borimo za opstanak sa našim oponentima u okruženju (za razliku od minulih, i to ne tako davnih vremena, kada bismo ih da smo ostali sami, bez mešanja stranih faktora, totalno razbili).

Daleko je od toga da imamo mnogo razloga za zadovoljstvo što smo u stanju da nekako pariramo neprijateljskom okruženju (umesto da smo superiorni), ali i to je sada dovoljno kada za tako nešto ubedljivo iskažemo spremnost. Njegovi strani mentori, u okolnostima kada imaju otvoren front u Ukrajini i na Bliskom istoku, te im predstoje unutrašnjopolitički lomovi – ne žele velike turbulencije na Balkanu.

ODAGANjE „OLUJE–2“
Iz rečenog se vidi zašto je od ogromnog značaja što je Srbija odlučno i borbeno reagovala na seriju hrvatskih i muslimansko-ekstremističkih izazova, te je poslala poruku da neće dozvoliti neku, kakva god ona bila, novu „Oluju“. Nije se tu radilo ni o kakvom hiru ili marketingu već o ozbiljnoj, emocijama nabijenoj, poruci. To je pametnom i u našem balkanskom okruženju, kao i u ključnim evroatlantskim centrima moći – dosta! Oni koji tu odlučuju iako su često zli nisu glupi, i jasno im je da ne može da bude bilo kakve lokalizovane akcije protiv RS. Ona bi prerasla u još jedan balkanski rat (požar bi se svakako proširio i na KiM i Makedoniju sa ko zna kakvim daljim širenjem plamena). To je bilo važno na vreme raščistiti kako neko ne bi pomislio suprotno u vezi sa RS referendumom pa povukao opasan potez računajući na lak uspeh. Nekako je Srbija suviše dugo savijala glavu pa su mnogi pomislili da će nauštrb Srba progutati bilo šta i bilo gde. Neće! RS je naš najvitalniji nacionalni interes i nju smo, uveren sam u to, spremni da branimo ništa manje nego Beograd!

Posle upozorenja koje je tamo gde treba svakako dešifrovano, oficijelna Srbija je povukla još jedan racionalni potez. Vučić je izjavio da nećemo da se spuštamo na hrvatski nivo i sa Zagrebom igramo ping-pong nalik prepucavanju dva marginalca. Šta smo imali rekli smo. Sada se postavljamo odmereno i otvaramo prostor da veliki umire turbulencije stvorene od njihovih pulena, a za očekivati je da NATO gospodari za sada neće dopustiti Hrvatskoj da srlja, niti će ona to sama olako uraditi kada zna da ima posla i sa Srbijom (ma koliko se Hrvati hvalili svojom vojnom silom i nekakvom umišljenom ratničkom tradicijom). Neće ni zapadni deo tzv. međunarodne zajednice ozbiljno krenuti na RS. Kamoli da je za tako nešto kadro Sarajevo. No, ne znači da u narednom periodu, već za godinu ili dve, stvari neće biti drugačije.

MAČ I BARUT
Svet se ubrzano, u globalnim razmerama, za nas povoljno menja. Ali ne treba zaboraviti da se istorija često odvija po principu kruga unutar većeg kruga, sa kretanjem u kontrasmeru, odnosno da šansa često bude propraćena i ogromnim rizikom. Popuštanje ranije dominantnih evroatlantskih stega i ravnopravno nadmetanje velikih sila u našem regionu, može da dovede do njihovih ozbiljnih posrednih sukoba na Balkanu. Štaviše, plašim se da će u nekim razmerama, i makar u nekim njegovim delovima (nadajmo se primarno ne na srpskom prostoru) do oslobođenih lokalnih ili uvezenih faktora razračunavanja i doći. Da se požar ne proširi na nas (uključujući i RS i KiM) ili ako njim budemo obuhvaćeni, moramo biti spremni i da se borimo. Svako normalna misli: ne daj Bože da poteče ponovo krv. Ali da nam se to ne bi desilo ili ako se desi da bude što manje naše krvi. Setimo se reči mudrog srpskom državnika Milovana Milovanovića Balačka (1863-1912), čija je velikim delom diplomatska zasluga naš trijumf u Prvom balkanskom ratu. Kako je naglašavao: „Treba uvek imati suv barut i naoštren mač, dve stvari koje ni jedna garantija ne može zameniti“.

Mač nam je star i istrošen a barutana nam je napola prazna, a vremena su puna novih izazova, i to izgleda sličnijih razdoblju pre Prvog svetskog rata nego poslednjih pola veka. Otuda, da nam se u nekom trenutku ipak ne bi dogodila „Oluja–2“ i „Oluja–3“, jer Zagreb i Sarajevo ne žele opstanak RS i tamošnjih Srba, a Albanci priželjkuju da svoj barjak zabiju ne samo na severu Kosova već i u Preševu – brzo počnimo da realizujemo ozbiljan program opremanja i jačanja vojske o kome već godinama pričamo. Siguran sam da je Rusija spremna da nam izađe maksimalno u susret, a ono što bi danas bio dugoročan kredit koji neke plaši, sutra može da se bar delimično pretvori i u poklon. Ako Srbija stvarno racionalno kupuje vreme a ne ide fanatično putem EU integracija, kada prođe neophodnost pretvaranja ili se pokaže da igranje na EU kartu nema više nikakvog smisla, stvoriće se okolnosti za formalizovanje savezničkih odnosa sa Rusijom koje će to omogućiti.

MOZAIK USPEHA
Kako god bilo, sada ulazimo u geopolitički period kada je bez trunke preterivanja pitanje našeg opstanka a ne luksuza da ojačamo svoje vojne potencijale. Tako destimulišemo nesreću ali se i spremamo da se nosimo sa njom ako nastupi. Verujem da je toga oficijelni Beograd svestan te da će, kao što je efikasno sada nastupio i poslao upozorenje, ubrzanim tempom nastojati da u narednom – ne baš dugom – periodu pre realnog izbijanja balkanske bure, sve što je moguće učiniti da vojno, politički i moralno poveća odbrambene mogućnosti. Uz nabavku oružja to podrazumeva i sve ono o čemu sam nedavno pisao u vezi sa praćenjem rusko-turskih trendova. I još nešto: Nisam nikakav vojni ekspert ali mi deluje da Srbija koja ima zadatak da aktivno podrži odbranu od nje udaljenog i sa njom u ratnim vremenima skoro nepovezanog zapadnog dela RS, mora da unapredi ne samo svoje defanzivne već i ofanzivne kapacitete.

Kao i u prošlosti – ne želimo rat. Ali da nesreće ne bi bilo, neka svi znaju da ako budu goreli Banjaluka ili Brčko to će se desiti i sa Zagrebom! No, da bi i to imalo efekta, da po ko zna koji put kažem, važno je da Beograd istraje na teškom poslu umirivanja strasti među zavađenim političarima u RS te da zapadnoj srpskoj državi pomogne da pojača svoje specijalne i ostale policijske snage. Da bi Srbija pomogla Srpskoj ona mora da bude u stanju da se odupre prvom udaru a za to je potrebna sloga i bar izvesna odbrambena moć koja se već dugo od strane postmodernih okupatora, obrnuto proporcionalno raspirivanju nesloge, sistematski otupljuje Republici Srpskoj.

Izvor Pečat/Vidovdan, 27. avgust 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u