UROŠ NIKOLIĆ
Politička kriza, žestoki sukobi, demonstracije i paraliza su narednih meseci u Crnoj Gori sasvim mogući
Svedoci smo dramatičnih procesa koji se odvijaju na Balkanu. Tenzije između Srbije i Hrvatske dostigle su vrhunac, situacija u BiH je napeta, čeka se referendum 25. septembra. Na Kosmetu je takođe haotično, a bilo je prilike da se vidi militantni albanski šovinizam prema Srbima u Mušutištu. U moru burnih događanja, koja se smenjuju kao na traci, previđa se Crna Gora.
Po strukturi i pravcu ka kome je evoluirala ona neodoljivo podseća na Ukrajinu. Unutrašnja podela je velika. Na putu je učlanjenja u NATO, za koji ima realno minoran značaj, ali je bitna simbolički – kao dokaz da još uvek ima zemalja koje hrle u taj savez, dokaz da su vrata pakta i dalje otvorena za nove čllanice, ali i kao prst u oko Rusiji, sa kojom Crna Gora ima viševekovne odnose.
Međunarodne okolnosti su se promenile. Rusija je pojačala retoriku i otvoreno negoduje na učlanjenje Crne Gore u NATO, videći taj gest kao neprijateljski i tvrdeći da će biti posledica. Iako je Crna Gora geografski daleko i iako postoje i mnogo istočnije članice, za čiji ulazak u NATO nije bilo toliko jakih rekacija, jasno je da Rusija više ne želi da se miri sa širenjem Alijanse. Promena odnosa snaga uslovila je da Moskva više neće nemo da posmatra širenje, čak ni daleko od svojih granica.
Crnogorska vlast našla se u tamnom vilajetu. Sa jedne strane, ulazak u NATO znači gubitak svakog suvereniteta, ali i neprijateljstvo Rusije. Marionetski položaj nije toliki problem za marionetsku vlast, ali, kad je reč o ulasku u ovaj savez, to jedino može da se provede nasiljem nad voljom većine, što može da uzrokuje probleme, čak i pobunu. Ukoliko bi se vlast predomislila, i odustala od NATO, jasno je da bi se druge opasnosti i osvete nadvile nad Crnom Gorom. Na prvi pogled, referendum bi bio častan izlaz, gde Crna Gora ne bi ušla u NATO, smanjio bi se bes većine, otoplili odnosi sa Rusijom, a, što se Zapada tiče, ni oni ne vole članice u kojima je populacija izrazito antinato nastrojena. Ali Zapad ogoljeno gazi sve svoje principe, demonstrira silu, i već bi znali kako da kazne vlast ukoliko Crna Gora odustane od NATO.
MOŽE LI SE POBOLjŠATI POLOŽAJ SRBA
Kakvog bi efekta ulazak u NATO imao po srpski narod u Crnoj Gori. Tamo su Hrvatska i Albanija, za članstvo u Crnoj Gori i BiH su isključivo antisrpski regionalni elementi. Ako jedna supersila poput Rusije mora da trpi ponižavanje svoje populacije u Letoniji ili Estoniji, može se zamisliti kako bi srpski narod, ionako u teškom položaju, prošao u NATO Crnoj Gori. Trebalo bi otvoreno reći – suprotno je srpskom interesu da Crna Gora uđe u NATO i uopšte u bilo koji savez u kome nije i Srbija. Druga je stvar da li Srbija može da utiče na konačan rasplet. Rusija će, osim simbolički, nekako istrpeti članstvo Crne Gore u NATO jer je progutala i gore stvari, a srpski korpus će zapasti u velika iskušenja.
Osim pogoršanja položaja srpske manjine, Srbija će se naći u još gorem geostrateškom položaju, pa njeni problemi ne bi bili manji od onih koje je Milan Nedić izlagao 1940. godine u svojoj strateškoj analizi. Iako Srbiju sa zapada uveravaju da poštuju njenu neutralnost, jedno su reči, a drugo dela, posebno kada se globalne prilike komplikuju. Zato bi, čak i ovakva Srbija trebalo da pokuša da utiče da odloži članstvo Crne Gore u NATO ili da se bar izbori za pošten referendum. Naravno, što suptilnije, bez guranja prsta u oko Alijansi. A da se molimo da i doprinos Rusije izgradnji aktivno neutralnog Centralnog Balkana bude što konstruktivniji. Naravno, bilo bi dobro da se NATO ubedi da neutralnost nije protiv njih, ali to ne zavisi samo od nas već i od njihove percepcije i interesa. Srbija ne može sa NATO, najviše zato što bi tim bila direktno protiv sebe. I NATO Crna Gora je u funkciji slabljenja Srbije, sredstvo njenog davljenja. Činjenica je da su Srbija i Srbi, kao nedovršeni posao i još uvek nepokoren narod, najveće žrtve članstva Crne Gore u NATO, a ne Rusija, kojoj je to više stvar prestiža i uticaja i time joj nije ugrožen nikakav vitalni interes i opstanak.
Večito pitanje za Srbiju je kako da se postavi prema Crnoj Gori. Da li bi trebalo štititi interese samo striktno deklarisane srpske manjine ili raditi na tome da ona jednog dana opet postane većinski prosrpska. Jer, ne zaboravimo, još uvek je mnogo veći procenat onih koji kažu da pripadaju srpskoj crkvi i srpskom jeziku nego onih koji se nacionalno deklarišu kao Srbi. I, kada su izbori u Crnoj Gori, stalna je dilema da li otvoreno podržati opoziciju, rušiti antisrpsku vlast, ili tipovati na promene unutar sistema nekakvom pogodbom sa DPS. Možda je najbolje paralelno raditi na oba fronta – ne smeju se nikad sva jaja držati u istoj korpi.
Srpsko dejstvo i uticaj u Crnoj Gori moraju biti sveobuhvatni. Polako se naziru prilike za to. Tamo više nije osnovna podela na unioniste i suvereniste, već za i protiv vlasti. To za srpski korpus može biti i povoljno i pogubno u zavisnosti od toga kako će se snaći. Dugotrajna politčka kriza rezultirala je prelaznom vladom, u kojoj je deo opozicije ušao u vlast, deo ostao protiv. Mogu se osuđivati neki Srbe da su načinili akt izdaje, ali možda će više učiniti za svoj narod unutar sistema. I jedan i drugi metod trebalo bi podržati – svako neka se bori kako misli da je najbolje, ali da nikad ne zaboravi kom cilju su sve te taktike podređene. Koliko god tu kompromisa bilo, nije mala stvar da je deklarisani Srbin Goran Danilović postao ministar policije iako je korigovao neka svoja opredeljenja. Politika je neka vrsta umetnosti, vrhunske obmane i mora se shvatiti da se ona ne vodi samo emocijama, posebno ne kad su metodi u pitanju. Srbin na čelu MUP, iako privremeno, daje nadu da će napraviti bar delimične pomake u položaju svog naroda, ka rasvetljavanju ubistva Duška Jovanovića, slučajeva prebijanja demonstranata, pozadine ubistva Saše Pejanovića, raznih kriminalnih delatnosti koje su nanele veliku štetu našem narodu.
ELEMENTI BUDUĆE KRIZE
U DPS je nastupio ozbiljan raksol i, što je za Srbe još važnije, konačno je pukla tikva između DPS i SDP. To je dragoceno, jer, ako se stvori nepremostiv jaz između njih, i jednima i drugima će trebati Srbi za vlast. Tu se stvara šansa da iskoristimo taj međuprostor, pod uslovom da imamo Srbe koji su raspoređeni na obe strane. Urušavanje DPS je odavno počelo. Poznati su događaji sa klanom Svetozara Marovića, a još interesantnije je to što je crnogorski vojni ataše iz Brisela svojevremeno poslao depešu u kojoj indirektno otpužuje Milicu Pejanović Đurišić da hoće da sruši i nasledi Đukanovića. Montenegrinsko krilo antibirokratske revolucije ozbiljno je uzdrmano, i niko nikom tu više ne veruje. Održava ih goli interes. Kao što je Ilija Daković naslutio u depeši iz Borsela, ulazak u NATO verovatno je poslednji posao koji očekuju da Đukanović završi za njih, pa da ga puste niz vodu.
Crna Gora je mala zemlja sa ne mnogo oružanog potencijala i kadrova za ozbiljan unutrašnji sukob. Ali njena istorija je istorija podela, koje nikad nisu potpuno prevaziđene – sukobljavanja plemena, podela na zelenaše i bjelaše, partizane i četnike, raskola iz 90-tih i 2000-tih. I danas su tenzije ogromne. Sada je unutrašnja situacija smirenija jer su Srbi pasivizovani, obespravljeni i deluje kao da su se pomirili sa lošom sudbinom. Ali je međunarodna i regionalna situacija mnogo teža nego kad je unutrašnja u Crnoj Gori bila mnogo napetija. A to sve utiče na Crnu Goru.
Zato će oktobarski izbori biti veliko iskušenje, kao i učlanjenje u NATO, sa referendumom ili bez njega. Žestoki sukobi, demonstracije, politička kriza i paraliza, su sasvim mogući. Srbija mora sve to pažljivo da prati i, koliko god je moguće, da bude faktor. Evroatlantska moć opada, ali je to i dalje razorna moć. Srbiji „balkansko proleće“ i sukobi nisu u interesu, i trebalo bi mudro da gleda da se provuče sa što manje štete i što boljim rezultatom. Srbija mora da se trudi da odvrati Crnu Goru od antisrpskog puta. Politička kriza u Crnoj Gori traje više od godinu dana, i počinjemo da svedočimo i tome da se, i pored apsolutne evroatlantske lojalnosti, čak i priznanja tzv. Kosova, Albanci huškaju protiv Crne Gore. Jasno je šta bi za Crnu Goru značio velikoalbanski pohod. Pitanje demakracije sa tzv. Kosovom i javna promocija Velike Albanije u Crnoj Gori nisu slučajni kao deo dodatnog pritiska povodom uvlačenja u NATO. Uz regionalne tenzije koje se prelivaju na Crnu Goru, velika je opasnost od socijalnih tenzija, koje su se videle u brutalnoj reakciji policije protiv radnika KAP, kojima država duguje ogomne pare. To je izazvalo raskol u policiji, pa i optužbe ministra Danilovića, koji je rekao da je izveden policijski puč. Otvorene su brojne afere, besni rat kriminalnih bandi, i sve to govori da Crna Gora, iako izgleda stabilnije od okolnih zemalja, zapravo predstavlja skriveno bure baruta.