U Kini nema ekonomske krize, postoje privremene teškoće zbog promene strategije
Zli jezici predskazuju Kini ekonomsku neveselu budućnost: preduzeća se zatvaraju, radna snaga poskupljuje, kreditni sistem se vrti u mestu.
Privatne investicije smanjene su u julu za 1,4 odsto, ulaganja u osnovne aktive državnih korporacija – za 14 odsto, u poređenju sa prošlom godinom izvoz je opao za 4,4 odsto, uvoz za – 12,5 odsto. Ipak, da li je „kinesko čudo“ došlo do svog finala?
Krajem avgusta je zvanični predstavnik MIP Kineske narodne republike, Lu Kan, izjavio da su u međunarodnoj zajednici „svi potpuno sigurni u ekonomske pokazatelje i potencijale razvoja Kine u budućnosti“.
Tom prilikom se pozvao i na bivšeg pomoćnika ministra finansija SAD, Čarlsa Kolinsa, koji smatra da će u narednih 10-20 godina kineska ekonomija imati izražen rast. „To potvrđuje da su svi potpuno sigurni u ekonomske pokazatelje i potencijale razvoja Kine u budućnosti“ – zaključio je Lu Kan.
Povod za ove reči bio je niz gotovo apokaliptičnih prognoza koje su se čule u medijima, a bile su upućene Kini.
Neosporno je da se svetska ekonomska karta menja, a prethodne prednosti ekonomske konkurentnosti Kine više nisu aktuelne. Više nema jeftine radne snage, gube se prednosti prenošenja proizvodnih kapaciteta i osnivanja preduzeća sa učešćem stranih investicija. Ostaje samo ogromno unutrašnje tržište sa svojim ogromnim potencijalom.
Uzimajući u obzir te okolnosti Peking revidira ekonomsku strategiju zemlje. Kineska privreda prelazi sa prethodnog modela orijentisanog na investicije, proizvodnju i izvoz na novi, koji se oslanja na potrošnju i usluge i koji je u tome već postigao primetne uspehe.
Usporavanje rasta kineske ekonomije – što je sporedan efekat promene modela razvoja – prešlo je put od jačanja izvoza po svaku cenu do stimulisanja unutrašnje potražnje. Još 2002. godine XVI kongres KPK odredio je ciljeve vlasti – da četiri puta poveća materijalno blagostanje prosečnog Kineza do 2020. U martu ove godine potvrđeno je da će tekući petogodišnji plan biti odlučujući u formiranju umereno imućnog društva. Na kraju će se domaći bruto proizvod po glavi stanovnika u Kini približiti cifri od 10.000 američkih dolara i ona će postati država sa visokim nivoom prihoda. Pri tom će se ulaganja Kine u naučna istraživanja povećati do 2,5 odsto BDP, a koeficijent udela naučno-tehničkog progresa u ekonomskom rastu povećaće se do 60 odsto.
Između reformi u korist porasta blagostanja i posledica tih reformi u obliku pada tempa rasta ekonomije u celini, postoji konflikt. U Kini je to još i konflikt dve grupe uticaja.
Može se pretpostaviti da se nakon čistke elite NRK pod znakom borbe protiv korupcije vodi zakulisna borba između dva politička bloka u rukovodstvu Kine i KPK – bloka provincijskih rukovodilaca i bloka centralne vlasti, koja se završila pobedom ovog drugog. Upravo time i mogu da se objasne ekonomske reforme Kine, koje su izazvale neopravdanu paniku na finansijskim tržištima.
„Doneli smo konačnu odluku o transformaciji modela ekonomskog rasta, o izlasku na novi put zelenog i stabilnog razvoja“ – naglašavaju u Pekingu.
U „novoj realnosti“akcenat se stavlja na strukturne reforme, na prevladavanje prekomerne zavisnosti od izvoza svojih roba i na porast investicija u osnovne fondove. Drugim rečima, sada se radi o primatu stabilnog rasta, a ne o ubrzanju njegovog tempa.
Vlada NR Kine to naziva „ciljnim regulisanjem putem utvrđivanja razumnih granica“.
Po njenom planu, tokom 13. petogodišnjeg plana (2016-2020.) prosečni godišnji tempo rasta BDP Kine treba da premaši 6,5 odsto, a uvoz – 10 biliona dolara. Postavljeni zadatak za održavanje dugoročnog tempa rasta BDP od 7 odsto bio bi smatran suviše ambicioznim za svaku zemlju, ali ne i za Kinu. Ovde je vlada prinuđena da objašnjava zašto je predvidela usporavanje u odnosu na ranije postignuti nivo – više od 10 odsto godišnje.
Jednostavnije rečeno, Kina namerno ide na izvesno usporavanje ekonomskog rasta radi strukturnih reformi u proizvodnim kapacitetima, radi povećanja produktivnosti rada i smanjenja utroška resursa i energije u privredi. Cena toga biće zatvaranje velikog broja kompanija – otuda i nešto skromnije prognoze rasta i borba unutar kineskih elita.
Sa stanovišta strukture svojine, u kineskoj industriji dominiraju tri osnovna sektora. Iako postoji i prilično veliki privatni sektor, on je znatno manji od onog koji kontrolišu vlasti u unutrašnjosti. Najveći konglomerat čine preduzeća potčinjena Pekingu.
Vlada je na sve načine primoravala provincije da se oslobode finansijski neefikasnih kompanija, ali su se lokalne vlasti protivile. Ovde će krajnje rešenje nesumnjivo biti kompromisno. Ipak, ostaje pitanje pod kojim će uslovima taj kompromis biti postignut.
Sukobljavaju se dve sile – centralizacija protiv decentralizacije. U toj političkoj borbi skandali korupcije predstavljaju oružje za obe strane ali je odlučujući element pobede centra postala krajnje problematična situacija sa dužničkim obavezama vlasti u provincijama i sa bankama koje im pripadaju.
Razvoj zemlje osetno usporava nedostatak prirodnih resursa. Da bi se četiri puta povećao nivo materijalnog blagostanja Kineza – (dakle, i unutrašnja potrošnja) potrošnja tih resursa treba da bude dva puta, ili još bolje, tri puta veća u odnosu na sadašnji nivo. Tu postoje problemi i sa logistikom; na primer nema dovoljno saobraćajnih kapaciteta za dostavljanje gvozdene rude, glinice ili boksita iz luka u preduzeća u unutrašnjosti zemlje.
Teško da je moguća optimizacija strukture ekonomije bez gubljenja brzine njenog razvoja, utoliko pre što je finansijska efikasnost privrede Kine nedovoljno visoka.
Ako ogroman broj preduzeća u provincijama – malih i srednjih – mora da se zatvori (sada ona postoje samo na račun dostavljanja i obnavljanja kredita iz državnih banaka u provincijama) to automatski znači smanjenje unutrašnje proizvodnje i rast nezaposlenosti, odnosno, smanjivanje ukupne solventnosti potražnje, a u Kini i tako više od 200 miliona ljudi živi ispod linije siromaštva.
Do 2020. stanovništvo Kine brojaće 1,42 milijarde ljudi, a postavljen je zadatak da se iz siromaštva izvede najmanje 70 miliona građana zemlje. Globalna kriza morala je da se obruši i na Kinu, ali je vladi ostao zadatak da poveća životni standard.
Za ublažavanje udara, koriste se metode kako izvan ekonomije tako i unutar nje – korekcija fiskalne i monetarne politike, reforma bankarskih i carinskih propisa, proširivanje penzionih programa, medicinskog osiguranja i očuvanja životne sredine „u interesu odabira najboljih i smanjenja broja najgorih u uslovima tržišne konkurencije“.
Produbljuje se i reforma poreskog sistema, pritom finansijska politika Pekinga i dalje ostaje aktivna, a novčano-kredina odmerena u cilju izbegavanja niza sistemskih rizika.
Što se tiče spoljnih ponuda, Kina je spremna da prihvati više odgovornosti i obaveza u međunarodnim poslovima i predlaže novu koncepciju globalnog upravljanja. Si Đinping je već naglasio da je taj sistem predviđen za ceo svet, za zajedničko korišćenje, o njemu ne može da odlučuje nijedna pojedinačna država.
Goldman Saks priznaje tendenciju povećanja statusa Kine u „lancu globalnog povećavanja vrednosti“ i tvrdi da njen prelazak na „novu ekonomiju“ već daje efekat. Mudiz je prognozirao ekonomski rast Kine u 2016. i 2017. do 6,6 i 6,3 odsto proporcionalno, i to obrazložio time što „kineska ekonomija ostaje stabilna, cene roba široke potrošnje rastu, povećavaju se investicije u tržišta na kojima se formira tržišna ekonomija“. Odnosno, u Kini nema ekonomske krize, postoje privremene teškoće zbog promene strategije.
Prema nominalnom BDP, koji je premašio 10 biliona dolara, kineska ekonomija već je postala druga u svetu – i prva po obimu industrijske proizvodnje – jer obezbeđuje 25 odsto svetskog ekonomskog rasta.
Kina se postepeno pretvara u državu inovativnog tipa. Jedan od osnovnih zadataka petogodišnjeg plana jeste „povećanje kvaliteta i efikasnosti“ posredstvom ubrzanog rasta ukupne nacionalne potražnje i potrošnje koja će se odvijati u svetlu „sveobuhvatnog aktiviranja investicione delatnosti u inostranstvu“.
Oko 30.000 kineskih preduzeća bavi se biznisom u inostranstvu, milioni Kineza žive i rade u najrazličitijim delovima sveta, obim direktnih investicija Kine u druge zemlje prešao je granicu od bilion dolara, a u godinama 13. petogodišnjeg plana povećaće se još za 500 milijardi dolara. Pri tom se aktive Kine u inostranstvu procenjuju na 7 biliona dolara.
Ukupan BDP Kine pred kraj petogodišnjeg plana dostići će 14 biliona dolara, što će biti jednako 70 odsto BDP SAD, a nastaviće da se smanjuje razlika između dve zemlje. Kina će dati svetu ogromno tržište, dovoljan kapital, bogatstvo roba i još dragocenije šanse i mogućnosti. Sem toga, u Kineskoj akademiji za savremene međunarodne odnose kažu da će „u narednih pet godina NR Kina dati svetu sistemski nove šanse u oblasti prevazilaženja svetske ekonomske depresije“.
Postizanje tog cilja moguće je na različite načine i upravo je o njima u rukovodstvu zemlje vođena ogorčena, ali skrivena borba, uslovljena dubokim i složenim privrednim konfliktom.
Rečju, „nećete dočekati“ – Kina je i dalje najdinamičnija ekonomija u svetu koja uspešno rešava unutrašnje socijalne probleme. Međutim, ona se principijelno razlikuje od zapadnih ekonomija tako da ne treba koristiti američke ili evropske šablone za prognoziranje budućnosti privrede Kine. Ta budućnost i dalje poseduje ogroman potencijal, čija realizacija će neminovno izmeniti ne samo samu Kinu i čitav Azijski region, nego i međunarodna pravila igre.
Izvor Fakti, 01. septembar 2016.
