ŽIVOJIN RAKOČEVIĆ: KOSOVSKI PROZOR EVROPSKOG DIPLOMATE

Putuj, Samuele, i ne brini za Evropu, ona je u tvom koferu ponižena i...

Putuj, Samuele, i ne brini za Evropu, ona je u tvom koferu ponižena i postiđena

Šta da uradim da se Srbi vrate u gradove”, pitao je Samuel Žbogar po dolasku na mesto šefa kancelarije EU u Prištini pre pet godina. Ponovio je pitanje svojih prethodnika na koje niko nije dao odgovor i koje se pretvorilo u frazu.

Otvorite prozor, gospodine Žbogar, bacite pogled i videćete gde su bile dve kuće profesora Tomislava Đokića, čije je uništavanje okončano pre nekoliko dana. Zatim zatvorite prozor, pozovite premijera, ministre, međunarodne autoritete, medije i zajedno siđite u dvorište. Tu bez odlaganja počnite obnovu i povratak. Da li to možete da uradite?

„To je stvar institucija, trebalo bi proveriti, ako postoji volja”, izgovorio je Žbogar, ne menjajući izraz lica. Čuvao je hladnoću i „nepristrasnost”, kako priliči diplomati i bivšem slovenačkom ministru inostranih poslova, i vratio se u svoju lepu kancelariju, s prozorom koji gleda na rupu što je ostala iza dve stotine godina postojanja porodice Đokić.

Tu, u najužem centru Prištine, generacije su sticale imetak, uticale na grad i njegov razvoj: profesor Đokić je bio dekan Medicinskog fakulteta, slikar, predavao je po svetu i Americi. Iz komunističkog perioda pretekle su im dve kuće, vinski podrum, pomoćni objekti. Sada je sve prekriveno šoderom, samo je u uglu dvorišta ostala stara kuća, zapuštena.

Pritisak, prozivanja, a moguće i trunka savesti doveli su krajem 2014. do susreta profesora i diplomate. „Trajalo je to skoro čitav čas i bilo je jako neprijatno i tužno. Bilo je u razgovoru nemoći i žala da se problem reši. Ustajali smo gospodin Žbogar i ja, prilazili prozoru odakle se vidi dvorište u kome sam proveo najveći deo života. On mi je pokazivao rukom kuću i rekao da budem strpljiv, da će na kraju svega doći pravda, da je trenutno EU nemoćna da reši problem do kraja”, izjavio je tad za „Politiku”.

Politički savetnik Stefano Njoki ga je posle sastanka ispratio, a profesor je zamolio da ode i poljubi prag svog doma. Njoki mu to nije dopustio, procenivši da bi taj čin ugrozio njegov život, da bi potom otišao iz svog grada. Iz njega su mu stizale samo ponude da za ogroman novac proda svoju preostalu imovinu. „Nisam mogao to da uradim, jer moju rodnu kuću nisam zaradio ja, to je ostavština mojih predaka, koji su sebe ugradili u svaki kamen; ona je meni predata na zaveštanje i čuvanje. Svedok je vekovnog trajanja jedne gradske srpske familije koja je po dobru ostala u sećanju i komšijama Albancima.”

U međuvremenu, misija EU je nastavila izgradnju „pravednog i multietničkog društva”, a njen prvi čovek 1. septembra odlazi na novi zadatak u Skoplje. Svoj kosovski kofer, prepunjen lepim izveštajima i krcat emocijama, jedva je zatvorio.

Putuj, Samuele, i ne brini za Evropu, ona je u tvom koferu ponižena i postiđena. Uništio si je kad si s profesorom Đokićem prišao prozoru i pokazao šta mu je ostalo od kuće.

Izvor Politika, 1. septembar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u