LUIS LAZARO TIHERINA: NOVI-STARI OBRAZAC RUSKE RATNE STRATEGIJE

Postoje psihološke, diplomatske, ekonomske i propagandne metode koje mogu biti nasilne iako se na...

Postoje psihološke, diplomatske, ekonomske i propagandne metode koje mogu biti nasilne iako se na početku ne prepoznaju kao nasilje

Odgovor na tekst Nikolasa Fedajka: “Nova generacija ruskog naoružanja: teorija, praksa i lekcije američkim stratezima”

Ratno trvenje je i promenljivo i nepromenljivo. Veštine obmane su u ratu i prikrivene i otvorene. Kako je veština ratovanja takođe nauka, zato se uvek menja, jer je sâm rat deo dijalektičkog ljudskog iskustva i ljudskog faktora od nastanka civilizacije. Stoga, razgovarati ili pisati o „novoj generaciji“ naoružanja, ili o takozvanim malim ili hibridnim ratovima, kao što je sada moderno, može biti od neke važnosti samo ako se takve teorije i prakse smeste u kontekst neposrednog istorijskog ili epskog perioda u kome živimo. Čitajući vojno-teorijsku analizu Nikolasa Fedajka „Nova generacija ruskog naoružanja: teorija, praksa i lekcije američkim stratezima“, mislio sam da ima mnogo „korisnih“ ideja za zaostalu vladu poput ove u Sjedinjenim državama, koja može da uči od obnovljene nacionalne Rusije, ali, ima i opasnih zamki za obe nacionalne države ako se smatra da takva teorija ili teorija o manipulisanju čitavim stanovništvima može da dovede do konačne pobede u propagandnom ratu ili na bojnom polju, bez onoga što je Fidel Kastro nazvao „moral kao oružje“.

Nikolo Makijaveli je ovu vrstu morala nazivao „virtu“ ili bih to nazivao vojničkim i političkim kvalitetom u stanju trajnog stresa u ratu, kao na primer u borbama u kojima je Kastro opstajao tokom vojne obuke u gerilskom ratovanju i tokom kubanskog konvencionalnog vojnog angažovanja u Angoli. Međutim, nijedna psihološka ili propagandna teorija i praksa ne mogu biti uspešni, ukoliko se ne razume da u ratu postoji haos, a Makijaveli to zove „fortuna“ – što znači pronalaženje sebe u određenom vremenu i prostoru, ne po sopstvenom izboru, ako su u pitanju ljudski događaji kao što je rat. I, nema sumnje da je rat haos, ali postoje određene dalekovide teorije i prakse u veštini ratovanja, koje ne treba zaobići ako neko želi da bude uspešan u ratu. Zbog toga i sa svim ovim idejama na umu, razmotrimo neke od Fedajkovih nametljivosti o tome kako on misli da se treba suprotstaviti i poraziti takozvanu „novu generaciju“ naoružanja ruske vojske.

Taj period počinje od trenutka kada je rusko Ministarstvo odbrane preuzeo Sergej Šojgu, koji je zacrtao kreativnu strategiju u svim operacijama prema neprijateljima Rusije, bilo na bojnom polju ili kroz taktičke i strateške komunikacije, ne isključujući savremene metode gerilskog ratovanja.

Sjedinjene države i Rusija su u stanju neobjavljenog rata, i sâmim tim, kao i u svim velikim ratovima, metodologija ratovanja počinje sa stvaralačkim mogućnostima za vođenje rata, dok se istovremeno uči o snagama i slabostima protivnika, kako bi se eventualno pobedio njegovim oružjem. Međutim, to nije uvek slučaj, kako i Fedajk zastupa učenje iz savremenog ruskog iskustva, kada napomene „Dok su se prethodne strategije usmeravale na logistiku i materijalne probleme, na primer, na snagu neprijatelja, Rusija je sada preokupirana bojnim poljem uma“.

Ono što mladi teoretičar ruske strategije ne razume je da se ruska vojska već vekovima oslanja na um i mišljenje. U ruskoj kulturi postoji strpljenje i preciznost u umetnosti i veštinama ratovanja koji se ne mogu imitirati ili proizvesti pukim posmatranjem delovanja ili kopiranjem do u detalje mehanizama stvaralačkih propagandnih metoda koje je postavilo i sovjetsko iskustvo i savremeno rusko iskustvo ratovanja.

Ne radi se samo o “umu”, za koji je rusko vojno mišljenje zainteresovano, nego se radi i o određenom moralnom stavu koji preovlađuje i među običnim stanovništvom i kod vojske, a može biti uništen preteranim ruskim nacionalizmom koji Lenjin pominje u eseju O pitanju nacionalnosti ili autonomizacije, gde je napisao: “Evo zašto internacionalizam tlačitelja ili „velikih“ naroda, kako ih zovu (iako su oni veliki samo u svom nasilju, samo kao nasilnici), mora da se sastoji ne samo od nadzora nad formalnom jednakošću naroda, nego nad nejednakošću naroda tlačitelja, velikog naroda, koji mora nadoknaditi zbog postojeće nejednakosti u praksi. Svako ko ne razume ovo pitanje nije dokučio pravi proleterski stav prema nacionalnom pitanju, on je i dalje, prema svojim stanovištima, u suštini sitna buržoazija i, naravno, da će se spustiti do buržoaske tačke gledišta.“

Drugim rečima, ruski narod i njegova vojna sila mogu jedino sâmi sebe uništiti ako postanu žrtve ekstremnog ruskog nacionalizma, umesto da se rukovode moralnim autoritetom svetskog lidera onih malih potlačenih naroda, kao što je narod u Jemenu, ili velikih naroda kao što su sirijski i irački, ili onih koji se bore za samoopredeljenje i nezavisnost u regionu Donbasa u Ukrajini. Ako, i samo ako, ruska vlada sebe postavi u pravcu koji je suprotan američkom stavu sitne buržoazije ili suprotno mentalitetu ekonomske pohlepe i uživanja; kao i suprotno od buržoaskog nacrta imperijalističke hegemonije, što je stalni obrazac različitih američkih režima u modernom dobu, ruska vojska će uspeti u svojoj dugoj borbi protiv američkog imperijalizma.

Nikakvo učenje ili imitiranje „pametnog ruskog korišćenja medija i komunikacije… nove generacije ratovanja“, kako se Fedajk zalaže u svojoj analizi, ne može se koristiti protiv ruske vojne obaveštajne službe i vojnih oružanih snaga, kada neobjavljen rat gravitira od propagande i medijskog rata do rata na bojnom polju. Ne radi se o tome ko je „pametniji“ u manipulisanju stanovništvom, bilo domaćim ili neprijateljskim, nego se radi o poklanjanju pažnje određenim detaljima u moralnom opravdanju za odlazak u rat i korišćenje različitih metoda ratovanja u dostizanju određene moralne pobede. Kada je Napoleon napao Rusiju, a potom nagoveštavao kako mu Makijevelijevo tumačenje veštine ratovanja nije bilo od koristi, njemu je nedostajala veština obmane ili ono što su Sovjeti razumeli kao maskirovka. To nije samo oblik kamuflaže, već i sračunata vojna strategija i taktičke procedure koje nemaju ništa zajedničko sa onim o čemu Fedajk tvrdi da „vođenje rata izgleda kao mir“. U master radu o počecima Sovjetske vojske pod naslovom „In The Fields of Honor“, pisao sam o maskirovki:

„U stvari, Maskirovka u političkom i vojnom smislu je oduvek bila veština obmane. Politička i vojna obmana su elementi iznenađenja i krajnja kontrola nad neprijateljem. Maskirovka je stvaralaštvo svih oblika teorijskih i praktičnih metoda da bi se uticalo na političko, društveno, ekonomsko, kulturno delovanje, uključujući i diplomatski i vojni dnevni red neprijatelja.U svim međuratnim periodima, radi se o ovoj vrsti obmane, na primer Maskirovka je prvo i poslednje oružje koje se koristi u kupovini vremena za pripremu političke i vojne pobede nad protivnikom. „

Slojevite ruske vojne snage ne zanima da „rat izgleda kao mir“ – njihova najveća briga je vrhunska vojna obmana za iznenađivanje i uništavanje neprijatelja različitim oblicima obmane, pasivno i nenasilnim sredstvima, kao putem ka ‘miru’, što je samo jedan od mnogobrojnih oblika totalne obmane.

Uključivanje ljudi u ono što se zove „narodni rat“ je stalan politički cilj tokom rata i ostaje konstanta u neprekidnoj ratnoj dijalektici. Fedajkov plitkoumni izraz „Faza nula“ nema dublje značenje u stalno promenljivoj kvantitativnoj definiciji rata, jer stvar je u tome da uvek postoje klase i društveni sukobi, iznad i ispod površine, dok između zaraćenih strana ne počnu da deluju neke sile trenja. U stvari, postoje psihološke, diplomatske, ekonomske i propagandne metode koje mogu biti nasilne iako se na početku ne prepoznaju kao nasilje. Kada se Fedajk okreće Akademiji za nacionalnu odbranu Letonije i kaže da je strateško „nekonvencionalno oružje“ ruskog razumevanja modernog rata prevaziđeno i „zasniva se na ideji da je um glavno bojno polje, te će se novi ratovi zasnivati na informatičkom i psihološkom ratu, kako bi se postigla nadmoć u trupama i u kontroli oružja… „, to je ništa drugo do metafizička maštarija.

Klauzevic je bliži istini u opisivanju onoga što ruska strategija totalnog rata jeste. “Sada filantropske duše mogu lako da zamisle da je postojao umetnički način za razoružavanje ili zbacivanje protivnika, bez mnogo krvoprolića… lažna ideja koja se mora uništiti”, jer informatički i psihološki rat nisu ništa drugo nego konačni angažman svih vrsta naoružanja. Ruske vazduhoplovne snage, savremene nuklearne podmornice, visoko pokretne specijalne jedinice i moderna Ruska pešadija će biti “um” na bojnom polju.

Stoga “nova generacija” ruskog naoružanja, kako je vidim, nije medijski ili kulturološki rat, iako su i oni prilično važni, nego je pre smrtonosna generacija modernog ruskog oružja koje je najznačajniji sastojak pobede, ali jedino u slučaju kada vojnu nadmoć, moralnim ili etičkim autoritetom, vodi ruski narod za ruski narod.

Iako Fedajk na početku eseja spominje veštine gerilskog ratovanja i njegove ikone, Mao Ce Tunga i Če Gevaru kao zagovornike onoga što on naziva „priznanje da je stanovništvo kritični centar gravitacije“ , potrebno je razumeti da, u istoriji ratovanja, još od drevnih vremena, takvi mali ratovi ili pobunjenički ratovi imaju svoja ograničenja i ne mogu se produžavati na duži vremenski period, osim ako ne postoji strategija da se takva vojna snaga učini kreativnom, konvencionalnom vojskom sposobnom da ratuje protiv neprijatelja kako bi postigla potpunu političku i vojnu nadmoć. Kao što Sun Cu piše o pitanjima kratkotrajnih ili dugotrajnih ratova. „Ne postoji država koja je imala korist od produženog rata. Dakle, ako neko nije u potpunosti svestan zla koje ratovanje donosi, ne može biti u potpunosti upoznat ni kako da ga okrene u svoju korist… Dakle, u ratu ceni brzu pobedu, a ne produženo angažovanje“. Nikakvi visokotehnološki mediji i generacije propagandnog rata, uključujući i gerilski rat povezan sa „popularnim elementima rata“ neće doneti konačnu pobedu nad protivnikom.

Najzad, u eseju objavljenom u Žurnalu malih ratova (Small Wars Journal) se izjašnjava o tome da ruska vojska i ruska nacionalna država usvajaju neke od metoda malih ratova u medijskom ili psihološkom ratu – drugim rečima, okreće se protiv njih, i piše “ To nije skup kampanja; to je način života. Američki lideri moraju da usvoje ovaj način razmišljanja. Zvaničnici Sjedinjenih država treba više, često i posvećeno da govore za takve medije, stvarajući okruženje za dugoročno dejestvo njihovih javnih nastupa i odupirući se želji za brzim rezultatima i odlučnim pobedama, od kojih nijedno nisu osobine nekonvencionalnog rata… Sjedinjene države moraju to da domisle i suprotstave se novoj generaciji ruskog naoružanja, svojim ne-vojnim sredstvima… Jačanje veze Ukrajine i Zapada; ukidanje sankcija koje škode lokalnom stanovništvu i skretanje podrške naroda; i, agresivno izlagati javnosti ruske mane, kako bi se podstakli nestrpljenje i skepticizam u Rusiji“. Izgleda da je mladi američki naučnik poludeo za ruskim „ne-vojnim sredstvima“, ali istovremeno zahteva uplitanje u rusku spoljnu politiku i vojni aparat ruske države. On govori o „velikim dividendama na duži rok“ kao da je rat investicija sa Vol strita, pa me podsetio na Klauzevica, na ono što on piše o ovom načinu mišljenja: „Treća greška kriticizma je zloupotreba istorijskih primera i pokazivanje načitanosti… jer, kada ih se pogleda na svetlu, ispada da su to samo prljave prevare, iskorišćene samo da bi se autor hvalio svojim znanjem.“

Ono što se iz vojne istorije Rusije može naučiti je da se ruska ratna teorija i praksa razumeju i uče kroz gubitak i tugu generacija njihovih zemljaka.

Izvor Katehon, 06. septembar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u