AKO HILARI ODUSTANE

DENIJEL R. DEPETRIS Trebalo bi da se nadamo da DNC nikad neće morati da...

DENIJEL R. DEPETRIS

Trebalo bi da se nadamo da DNC nikad neće morati da izvlači alternativnog kandidata pravo niotkud

Na stranu teorije zavere o zdravlju Hilari Klinton, njeno napuštanje komemoracije žrtvama 11. septembra u Graund zirou (mesto u Njujorku gde se održavaju komemoracije svakog 11. septembra; prim. prev.) i video kako pada u nesvest ne izgledaju dobro. Izjava njenog lekara da Hilari ima upalu pluća već nedelju dana i da joj je savetovano da promeni raspored kampanje nije mnogo pomogla. To što joj se dogodilo njeni kritičari će sigurno iskoristiti kao još jedan dokaz da je nesposobna da vlada. Sa svoje strane, Donald Tramp je odlučio da se drži dostojanstveno i poželeo joj je „da se oporavi“.

Ali šta ako je Hilari Klinton zaista toliko bolesna da odluči da je za Demokratsku stranku najbolje da se isključi iz trke? Nikada se ranije nije desilo da jedan od kandidata velikih partija na manje od dva meseca odustane od trke za Belu kuću; nijedna velika partija nije se nikada našla u takvoj situaciji – događaju koji bi izazvao paniku epskih proporcija. Međutim, naravno da Demokratski nacionalni komitet ima plan za vanredne situacije u slučaju nepredviđenog razvoja događaja, što uključuje i odstupanje njihovog predsedničkog kandidata.

KAKO BI DEMOKRATSKA STRANKA ODGOVORILA?
Standardni proces odabira predsedničkih kandidata je bio konzistentan još od teškog poraza Džordža Mekgoverna od Ričarda Niksona 1972. Prvo ide takmičenje na nivou država (primarni izbori ili glasovi poslanika) i prvi kandidat koji stigne do određenog broja delegata (uključujući i superdelegate) dobija status kandidata Demokratske partije. To možemo posmatrati kao 50 primarnih izbora spojenih u jedne, pri čemu su demokratski glasači aktivni učesnici u procesu, zajedno sa najvišim zvaničnicima partije. Odluka se potom bez mnogo buke formalizuje na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji.

klintonbolesna02Ako Hilari ili bilo koji drugi demokratski kandidat mora da napusti trku, DNC onda mora opet da sazove sednicu i počne ceo proces ispočetka. DNC ima više od 200 članova, izabranih od demokrata u 50 država, kao i šefove i zamenike šefova partije iz svake države. Međutim, ovaj put bi obični demokratski funkcioneri bili isključeni; zvaničnici DNC – koji su u ovogodišnjoj kampanji bili predmet protesta – bili bi dužni da nađu zamenu. U prvom odeljku trećeg člana nalazi se klauzula koja DNC apsolutno jasno i nedvosmisleno to omogućava: „Demokratski nacionalni komitet će imati opštu odgovornost za poslove Demokratske partije između Nacionalnih konvencija… Ova odgovornost uključuje… popunjavanje upražnjenih mesta u nominaciji za predsednika i potpredsednika.“

NA KOJI NAČIN?
Kad se pojavi upražnjeno mesto predsednik Demokratskog nacionalnog komiteta saziva hitnu vanrednu skupštinu unutar DNC. Da bi odluka o novom kandidatu bila obavezujuća potrebno je da više od polovine zvaničnika DNCbude prisutno. Ta većina koja je prisutna novog kandidata bira većinom glasova. To znači, teoretski, da bi drugi kandidat mogao biti izabran sa 25 odsto glasova članova DNC – što je cifra koja baš i ne uliva poverenje.

DA LI SE OVO DOGODILO IKADA RANIJE?
Odgovor je: ne. Ali u dva različita slučaja Republikanska i Demokratska partija morale su da zamene njihove potpredsedničke kandidate – prvi put 1912, kada je Džejms Šerman umro pa se RNC (Republikanski nacionalni komitet; prim. prev.) okupio da razmotri alternative (što nije napravilo nikakvu razliku jer se sastanak održao nakon izbornog dana u kojem je demokrata Vudro Vilson već odneo pobedu), i drugi put 1972, kada je DNC glasao da zameni Tomasa Igltona nakon što je odustao od mesta potpredsednika Džordžu Mekgavernu.

ZBOG ČEGA JE OVA PROCEDURA KONTROVERZNA?
Na ovo je lako odgovoriti: Zbog toga što je dobrim delom nedemokratska. Umesto da Amerikanci odu na glasačka mesta i izaberu predsedničkog kandidata, partijskim šefovima je data ekskluzivna privilegija da običnog pretendenta uzdignu do pozicije predsedničkog kandidata. Sa druge strane, superdelegati i obećani delegati (oni koji su se obavezali da će slediti rezultate primarnih izbora u svojim državama) će biti ostavljeni na cedilu. Berni Sanders bi pobesneo, a obični Amerikanci bi smatrali da ceo proces ide na ruku elitama. I bili bi u pravu – ako kandidat umre ili je primoran da se iz nekog razloga povuče – sledeći kandidat Demokratske partije će biti čovek establišmenta. Već možemo zamisliti pristalice Bernija Sandersa kako iz sveg glasa vrište da su obični članovi u potpunosti marginalizovani u korist sigurnog prijemčivog izbora.

klintonbolesna09Bez obzira da li ste za ili protiv Hilari Klinton, Amerikanci svih političkih uverenje bi trebalo da se nadaju da DNC nikad neće morati da prolazi kroz proceduru izvlačenja alternativnog kandidata pravo niotkuda i njegovog izglasavanja po kratkom postupku. Donald Tramp bi od toga nesumnjivo imao koristi, ali američka demokratija – u kojoj milioni Amerikanaca u potpunosti učestvuju u odabiru kandidata kojeg bi voleli da ih predstavlja na izborima – će biti na gubitku.

Danijel R. Depetris je saradnik u saradnik u „Defense Priorities“, i bivši dopisnik CNN.com, „Small Wars Journal“ i „Diplomat-a“

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u