ZAŠTO SAM PROTIV SPOMENIKA ZORANU ĐINĐIĆU

VLADIMIR ĐUKANOVIĆ Nemojmo silovati istoriju, to produbljuje besmislene podele u našem narodu Verujem da...

VLADIMIR ĐUKANOVIĆ

Nemojmo silovati istoriju, to produbljuje besmislene podele u našem narodu

Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika.

Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo.

Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine koju je narod na izborima birao. Takođe, ambijent u kojem su se odigrali izbori za srpski parlament u decembru 2000. godine bio je revolucionaran, tako da bi se vrlo teško moglo zaključiti da je tu bilo neke preterane demokratije. Ali hajde to zanemarimo. Hajde da pređemo na dela.

Ne bi se smelo zaboraviti da je baš vlada Zorana Đinđića podnela parlamentu – a ovaj je izglasao – dva jeziva zakona, poput Zakona o privatizaciji, koji je omogućio rastakanje srpske imovine i uništenje naše privrede, koje danas žestoko plaćamo, kao i Zakon o radu, kome su poslodavcu date neograničene mogućnosti da izbaci radnika na ulicu kao kofer kad mu se prohte. Oni koji danas tako žestoko brane lik i delo Zorana Đinđića, a kritikuju današnju Vladu zbog današnjeg Zakona o radu, koji je mila majka zaštite radnika u odnosu na onaj Đinđićev, trebalo bi da se sete te činjenice.

Samim tim, ako je Đinđićevo vizionarstvo bilo u tome da se takva dva zakona donesu, a oni su dobrim delom doprineli kasnijem uništavanju srpske privrede, onda moramo konstatovati da je bio loš vizionar. Od njegovog zakona o privatizaciji korist su imali samo tajkuni koji su pokupovali srpska preduzeća za bagatelu i koji su, zahvaljujući tome, postali nova ekonomska elita.

Đinđiću se može odati priznanje da je imao dosta energije i da je u politici bio krajnje pragmatičan tip. Doduše, neretko je i preterano išao u pragmatizam, što je i potvrdio u jednoj TV emisiji kada je izneo svoj stav o Makijaveliju, tvrdeći da je Makijaveli bio samo iskren čovek. Otuda, hajde da se zapitamo da li bi, kada bi danas Vučić nešto slično izjavio, nekritički nastrojeni Đinđićevi branioci stali u odbranu Vučića ili bi ga žestoko napali? Zamislite da je Vučićeva vlada donela Zakon o privatizaciji kakav je donela Đinđićeva. Složićete se, ovi što tako nekritički brane Đinđića u najmanju ruku bi obesili Vučića.

Elem, nemojmo silovati istoriju. Nemam ništa protiv da se o Đinđiću, kao i o svakom našem političaru, kralju ili predsedniku povede polemika. Jednak odnos imam i prema Miloševiću i nisam pristalica da mu se tek tako daju ulice ili podižu spomenici. Mada, ako ćemo iskreno, njega je narod u dva navrata na direktnim izborima birao za predsednika Srbije, što je ipak neki legitimitet. Đinđića nije, ali to ne umanjuje njegovu ulogu u političkim zbivanjima tokom 90-tih i početkom 2000-tih. Zato je potrebna ozbiljna polemika, jer svako silovanje istorije i nametanje stavova je veoma opasno.

slobaspomenikTo produbljuje besmislene podele u našem narodu, jer priličan broj naših građana još uvek se nada da će i Đinđić i Milošević možda ustati iz groba i preuzeti vlast, što je van svake pameti. Uostalom, jedan Nikola Pašić je čekao skoro 80 godina da mu se podigne spomenik u Beogradu i da dobije Trg, a svakako je u srpskoj istoriji doprineo više i od Miloševića i od Đinđića.

Politika
Pratite nas na YouTube-u