MILE MILOŠEVIĆ
Sve je furiozniji bes Anglosaksonaca jer je i zapadnom čoveku ponovo do egzistencije i do poredaka u kojima mu je ona moguća
Ne bi trebalo misliti da je ovo što se danas događa sukob civilizacija, nego da je reč o krizi civilizacije po širini i dubini, prema kojima vi živimo u istom svetskom društvu – u osnovnih pet istih faza vreme-prostora 24-časovnog ciklusa čoveka masovne kulture, i to od detinjstva. Dakle, tu su spavanje, transport, rad (škola), slobodno vreme i kuća. I to je sve ređe u ritmu 8+8+8 časova. Kao što sve više ima isključenih, tako i uključenima opada kvalitet uslova, koji je sve manje stvar politike, uz novi talas globalizacije i projekat raslojavanja, započet 80-tih (S. Sasken).
Poremećene su razlike raspodele svetskog sistema (centar/poluperiferija/periferija), sledstveno pomaku od industrijski urbanog ritma života ka uslužnom 60-tih godina i rastu privatnog segmenta (neoliberalizam) naspram javnog od 70-tih. Pri svemu to nije prva ovakva kriza kapitalističkog društva, nego se ona može pratiti sve do 1795-1834 u Engleskoj i stvaranja tržišta rada (Karl Polanji: Velika transformacija) i globalne kulminacije 1914, da bi kasnije, nakon ekonomske krize, došlo do smirivanja u primeni Kejnzovog modela državnoga intervencionizma. (Iako je neoliberalni model nastao u istom periodu, nije primenjen do 70-tih godina i početka demontiranja „društava izobilja“ i novog talasa globalizacije.) Za sve to vreme postoji konstanta, prema Tomi Piketiju, ponekad rastućeg trenda prihoda povlaštenih, za koje sve češće studije pokazuju da je reč o istim porodicama (što je i potvrda dvorske prirode zapadnih društava; N. Elijas Proces civilizacije). Svako ko je učestvovao makar malo u onom što se zove nacionalni poslovi zna da se drugačije „točkići ne okreću“, dok je institucionalna politička participacija retka i granična; pa, kad Fon Bojme govori o demokratizaciji Istoka „minimalnom“ izbornom demokratijom, ova samo preuzima model po sebi, jer tu i nema ničeg više. Kao što bi se danas na Zapadu rado odrekli i izbora i referenduma – uopšte prava na laičko mešanje, pa se tako i ugovori koji su od važnosti za sve tajno pregovaraju i zadržavaju u tajnosti.
MESTO DVORA NA GLOBALNOJ SKALI
Šta čovek ima ontološki od modernog kapitalističkog tržišta? Tačnosti radi, pojavno narastajuća kompleksnost funkcionalne diferencijacije društava jeste taj masovno isti dnevni ciklus masa, koji nazivam „engleski dan“, jer će očuvati i dvorsku hijerarhiju moći na globalnoj skali. Uz to idu i afirmacija rok-umetnosti i kolektivni sport, kao ritualije koje slave i sakralizuju kapitalističke forme, od estetike do etike, što je najsličnije u prirodi stvari transorgijastičkim kultovima vegetacije „najduže revolucije“ M. Elijadea. Sve je to dakle daleko „primitivnije“ od hrišćanskog horizonta, smeštajući se na sam početak onog što zovemo civilizacija ili u samom ljudskom delatnošću osigurane životne krugove, a ne samo ono što nam priroda daje. Jungovski bi se možda dalo reći da se sve to smešta u najdublje slojeve kolektivno nesvesnog, i zato je imalo takav uspeh. Zato svi mi itekako živimo i dan danas u „engleskom danu“, koji ne baš slučajno simbolički predstavlja kraljica, a ne papa, i pored svih naših razlika, čije isticanje i mnogi među nama smatraju kulturnim nacionalizmima.
Tako se pre nekim vidom „sukoba civilizacija“ može smatrati Veliki rat, koji je, sa jedne strane, razrešio supremaciju Anglosaksonaca na Zapadu, porazivši germansko-romanski svet, a, sa druge, je trajno izbacio Rusiju iz koncepta svetskok sistema i društava. Uostalom, Rusija je uvek doživljavana da je na granici „drugog“ (I. B. Nojman: Upotreba drugog), kao što je Turska večni „drugi“, zaslužan za pojavu narativa Evrope. Tako su anglosaksonska prerada i vesternističko varenje Nemačke bili procesi koji su završeni tek decenijama posle Drugog svetskog rata (V. Lepenis: Kultura i politika). Osamdesetih godinabila je obuhvaćena i Kina kao „velika radionica“ – po principu jeftine ruke su u Kini, a mozak i bogatstvo na zapadu (Druker), dok je Rusija viđena kao sirovinska baza u onoj poznatoj opaski Medlin Olbrajt o suviše velikoj odgovrnosti da jedna nacija raspolaže tolikim prirodnim bogatstvom. Prema istom principu, Srbija je, kako nas je obavestio Vili Vimer, odlukom iz 2000. godine jedna od zemalja isključena iz razvoja. Kao o preteči toga, u svoje vreme Dvorniković je pisao o isključenju srpskog i ruskog jezika sa liste zvaničnih.
Tako je otvoren prostor za ruženja pojedinih nacija. Zapadnjacima to nikad nije bilo problem, o čemu nam, kad se radi o Francuzima i Nemcima govori Muzil. Zato ne čudi da se narcisoidna ideja Zapada o „društvu znanja“ raspala kao mehur od sapunice u anglosaksonskom sistemu kad su Kinezi odbili da u podeli posla ostanu jeftine ruke a Rusi sirovinska baza, dok bi Anglosaksoncima ostao skiptar.
MODEL KODIRANIH LjUDI
Ipak, sve to izgleda kao daleka predigra za ovo što se danas događa. Kad je zapadnjački diskurs i po širini i po dubini iz riziko-društva (U. Bek) skliznuo za mnoge ljude u evidentnu stihiju, sve ih je neposredno i trajno obuhvatio. Razaranja i ubijanja su uvećavala broj gubitnika, najavljujući istovetan razvoj budućih događaja, obuhvatajući ne više samo pojedine narode sa nevidljive periferije – na primer sa Bliskog istoka – nego i čitave grupe iz sopstevnih nacija centra. Pišući o procesu urbanog raslojavanja, S. Sasken ih je našla još pre 20 godina. Zato ovi fenomeni nisu ništa novo, nego su trend, koji u globalnim uslovima čuva vrh svetske hijerarhije – engleski dan – apolitičnom socijalnom partikulacijom uz tržišno formiranje životnih stilova raspoloženja. Za to vreme se svima u budućnosti najavljuje verovatnoća stapanja u poravnatu masu prekararijata kroz procese migracija – danas su to Arapi u EU, koja ne može sama da obnovi svoje stanovništvo, nego stari i odumire. Takav je model kulture u kome su ljudi kodirani (zaključani) kao univerzalni biseksualci, bez porodica i poroda, samim tim i kuća, koje sad postaju zabavljališta, uz minimalistički dizajn u kome se ne razlikuje spavaća soba od kuhinje i kupatila. Sve to praćeno je indukcijom maloumnosti, oslabljenog životnog smisla, na one što ih prepoznaje samo tržište. Dok je tržište dominantno u rukama samo 60 (300?) anglosaksonskih korporacija, u toj zapretenoj mreži fuzija i preuzimanja poslednjih 30-40, to je više nego neverovatan rezultat da bi bio diktiran pukom nevidljivom rukom tržišta.
Danas više niko osim političara ne govori o kreativnom neredu i investitorima kao herojima, misleći da to ima veze sa radovima J. Šumpetera, koji je smatrao da ni u ekonomiji nema ničeg kreativnog. Već je izražena sumnja među „mileanarcima“ (18-30 godina) da neće zaraditi za penzije kao njihovi roditelji, nego će morati da rade do kraja svojih života, kako to pokazuju globalna studija uglednog istraživača Pen Šon Berlanda na sve divljijem tržištu rada, na koje je posle školovanja sve teže ući, posebno u Evropi.
Taj kolaps je još očitiji u izveštaju Borba za raspodelu Marsela Fracera, profesora na Slobodnom univerzitetu Berlina: „Skoro nigde u Evropi nisu nejednakije raspodeljeni prihodi, imovina i životne šanse… kao što su životne šanse suštinski zavisne od porekla… nigde manje dece ne uspeva da se uzdigne na socijalnoj lestvici… kao što se konačno nigde manje radničke dece ne upisuje na univerzitete“. O dugotrajnim demonstracijama u Franacuskoj protiv novog zakona o radu da se i ne govori, i u Nemačkoj protiv TTIP. Svi se nose sa sve izraženijom stihijom i inflacijom rešenja svojih političkih elita, ali i ekonomskih i kulturnih, jer je ono što bi se zvalo poredak očigledno se degeneriše u današnjim pokušajima zapadnih elita da upravljaju svojim društvima do stanja odustajanja od osnova civilizovanosti. Iako smatraju građane nerazumnim, ne mogu izbeći novu konkurenciju, jer su zaribali u fundamentu, i, uz svu silu opresije i ubeđivanja, pored već klasičnih modela i metoda fukovskog nadziranja i kažnjavanja, kojima raspolažu, ne mogu izbeći odbacivanje. Jer reč je o civilizacijskoj sigurnosti životnog kruga čoveka, sve više nepristajanju ni na 24-časovni ciklus, koji je počeo da poprima sve rogobatnije oblike.
PROBUĐENA SUMNjA I ZEBNjA ELITA
Sumnja se među ljudima probudila. Zato se sukob sa polja geostrategije i prirodne multipolarnosti svetskog sistema, umesto u globalnoj hegemoniji anglosaksonske oligarhije, završava u fundamentalnom civilizacijskom sukobu oko sigurnosti – da li čovek ima pravo na nju?
Uostalom, kakavim arsenalom poredaka raspolaže čovečanstvo? Za sadašnje stanje stihije se bez oklevanja mora reći da je ono pun spektar najrazličitijih anticivilizacijskih impulsa. Jer globalna hegemonija i svetska vlada zapravo duboko protivreče onom što je prirodna organizacija ljudskih društava. Večni mir se ne da pretpostaviti sigurnosti. Kao što tržišne uobrazilje nisu ništa drugo do promenjive mode, i ne mogu biti kultura u suštini slobodnog mišljenja činjenica. Zato i ne čudi što tržišne konstrukcije naspram društava vezuju za sebe tako malo smisla, pa su ishodi možda jednostavniji (ekonomija) u odnosu na origeno društvene (kultura). Ali to nije pravo mesto života čoveka, ma koliko mu ponudili lakih raspoloženja i hedonizma. Čovek bi hteo ponovo da se seća.
Stihija ima suštinski problem sa činjenicama Ima ga i sa sećanjem, i zato se ne može prepoznati kao poredak. Nije samo naš problem trodnevno sećanje. Zato je globalni rat sve izvesniji kao što su to i terorizam, nasilje, korozivno divljaštvo – opšta mesta svih društava. Jer sad je erodirao ceo sklop anglosakonskog globalnog nadzora i kažnjavanja, i, premašujući ga do imaginativno-filozofskih temelja, nemoćan je ne samo da sačuva trend, da odgovori, već i da se zamisli. On se urušava gledajući groteskne političke figure kao što su Hilari i Tramp, i zato se današnji rat, kao i budući, može javiti samo kao razaranje, a ne nastavak politike drugim sredstvima. Izgleda da je rat neizbežan i za mnoge iskusne političare kao što je Erhad Busek, koji je 2015. godine izjavljio da stojimo pred trećim svetskim ratom. Pred ratom uopšte, ali i ratom koji se zapravo bavi civilizacijskim ishodom poretka uopšte, sigurnosti i ljudske egzistencije. Reč je o pravu da se seća i pronađe vreme (Prust).
Ma šta kritičari mislili i naslađivali se različitim manjkavostima ruskog društva, posebno sa stanovišta tržišnog diskursa, ono se predstavlja čuvanjem hrišćanske poruke čoveka kao bogočoveka i vremena naspram trenutka. Može biti da je svima nama, manje ili više zapadnjacima, sve to strano, ali slutimo, umesto virtuelnih tragova čoveka medijalizovanog sveta, da je u Rusiji još čovek koji se seća i muči se sa sobom, a takav je i poredak oko njega. Zato je sve furiozniji bes Anglosaksonaca i neumesniji i lažljiviji, jer je i zapadnjačkom čoveku ponovo do egzistencije i do poredaka u kojima mu je ona moguća. Tražeći ponovo društva mogućnosti – ne samo ekonomije i potrošnje nego i egzistencije – on će i odlučiti da li će biti razarajućeg rata. Od toga zebe anglosaksonska oligarhija što mora sad i na sebe i na svoje rizike da računa u svojim planovima. Ma koliko dronovi mogli sami da ubiju.
