Šta nam pokazuju biografije rukovodilaca bezbednosno-obaveštajnog sistema Ruske Federacije?
Obaveštajna, kontraobaveštajna, tajna, ili samo “služba“. Oči i uši svake moderne i ozbiljno ustrojene države, njen temelj, njen početak i po pravilu, njen kraj. Tajnovit, autonoman i nadasve specifičan deo državnog aparata, zadužen da vidi dalje, čuje više i dejstvuje ranije, kako bi optimalno doprineo stabilnom opstanku i razvoju celokupnog matičnog društva.
Iako sa izvesnom dozom rezerve moramo pristupiti svim ‘pouzdanim izvorima’, kojima smo medijski svakodnevno zapljusnuti, jedna vest u vezi sa neuspelim pučem u Turskoj, koju je prenela beogradska Politika zaslužuje našu pažnju. Erdoganova rola je ušla u najkritičniju fazu 27. juna, pismom izvinjenja predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Putinu, u vezi sa obaranjem ruskog Suhoja iznad sirijskog neba u jesen prošle godine (24.novembra 2015.). Zapadna agentura u Turskoj nakog toga pokreće akciju nasilnog svrgavanja turskog predsednika Erdogana. Završna faza vojnog udara bila je predviđena za 16. jul tekuće godine…
Međutim, prekretnicu ove drame predstavlja jedan telefonski poziv, jedne ozbiljne tajne službe, koji preokreće tok čitavog događaja. Prema pisanju Politike, Spoljna obaveštajna služba Ruske Federacije (SVR) dolazi do potvrđenih podataka da se širom Turske na vojnim aerodromima tankuju gorivom helikopteri i avioni. Taj podatak, direktor SVR Ruske Federacije, Mihail Jefimovič Fradkov dostavlja sekretaru Saveta bezbednosti Ruske Federacije, generalu armije Nikolaju Platonoviču Patruševu. General Patrušev zadužuje direktora Federalne službe bezbednosti FSB Ruske Federacije, generala armije Aleksandra Vasiljeviča Bortnjikova da tu informaciju hitno, sa upitom, predoči turskom resornom kolegi, direktoru Nacionalne službe bezbednosti turske (MIT) Hakanu Fidanu. Upravo ovaj naizgled periferan telefonski upit, koji liči na prijateljsku razmenu informacija na dnevnom nivou, alarmirao je najbliže Erdoganove saradnike, i time sačuvao ne samo stabilnost državnog poretka i regiona, već i fizički sačuvao život Redžepu Tajipu Erdoganu.
Ko su zapravo Aleksandar Bortnjikov, Nikolaj Patrušev, Mihail Fradkov?
General Aleksandar Vasiljevič Bortnjikov rođen je 15. novembra 1951. godine u Permu. Diplomirao je 1973. godine na Tehničkom fakultetu u Lenjingradu, a nacionalnim organima bezbednosti je pristupio 1975. godine. Bio na je čelu operativne i personalne uprave KGB SSSR za Lenjingradsku oblast. Godine 2003. postaje načelnik Federalne službe bezbednosti Rusije u Sankt Peterburgu i Lenjingradskoj oblasti. 2004. postaje zamenik direktora FSB Rusije – načelnik ekonomske bezbednosti FSB, a predsedničkim dekretom od 12. maja 2008. imenovan je za direktora FSB Rusije. Nosilac je najviših nacionalnih odlikovanja: Ordena zasluga otadžbini 3. i 4. stepena i Ordena vojnih zasluga. General je armije RF.
General Nikolaj Platonovič Patrušev rođen je 11. Jula 1951. godine u Lenjingradu. Diplomirao je na Tehničkom fakultetu u Lenjingradu 1974.god. Organima nacionalne bezbednosti pristupa iste godine, a nakon uspešnog završetka viših kurseva KGB SSSR radi u kontraobaveštajnoj upravi KGB SSSR Lenjingrada. 1992. godine postaje ministar bezbednosti Republike Karelie. Od 1994. do 1998. godine rukovodi federalnom kontraobaveštajnom službom FSB Rusije. Godine 1998. imenovan je za načelnika predsedničke administracije Ruske federacije, 1998. postaje pomoćnik direktora FSB, a 1999. God. direktor FSB Rusije. 2008. godine, 12. maja , predsedničkim dekretom br. 749 biva postavljen za sekretara Saveta Bezbednosti Ruske federacije.
Počasni je član Organa bezbednosti Ruske federacije. Doktor pravnih nauka. Predsedavajući je Međuagencijske komisije Saveta bezbednosti Ruske Federacije za pitanja strateškog planiranja. Predsednik je Naučnog saveta pri Savetu bezbednosti RF. Heroj Ruske Federacije. Nosilac Ordena za zasluge otadžbini 1, 2, 3. i 4. stepena, Ordena vojnih zasluga, Ordena časti, Medalje SSSR. Dobitnik Laureata Ruske Federacije u oblasti nauke i tehnologije i Laureata Ruske Federacije Maršal Žukov u oblasti vojne nauke. Dobitnik je nagrade Vlade RF za nauku i tehnologiju. General je armije RF.
Mihail Jefimovič Fradkov rođen je 1.septembra 1950. godine. Godine 1972. je diplomirao na Tehničkom fakultetu u Moskvi, a 1981. na Akademiji spoljne trgovine. Od 1973. do 1975. god. je službovao u Ambasadi SSSR u Indiji. Od 1975. na više rukovodećih funkcija u Minstarstvu spoljne trgovine SSSR. Godine 1993. postaje pomoćnik, a 1997. ministar trgovine i ekonomskih odnosa Ruske federacije. Maja meseca 2000. godine je imenovan za zamenika sekretara Saveta bezbednosti RF, a naredne godine za Direktora federalne službe poreske policije RF. Od 2003. godine je predstavnik RF u Briselu a 2004. postaje predsednik vlade Ruske Federacije. 2007. godine je predsedničkim dekretom imenovan za direktora Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije SVR. Doktorant ekonomskih nauka.
Šta nam pokazuju biografije rukovodilaca bezbednosno-obaveštajnog sistema Ruske Federacije? Najpre karijernu opredeljenost i najviše stručne reference za poslove od vitalnog značaja za očuvanje i opstanak sopstvene otadžbine. Iza toga, ništa manje bitno, kontinuitet u obavljanju najodgovornijih bezbednosnih, kontraobaveštajnih i obaveštajnih zadataka, uz postepeno napredovanje praćeno dobijanjem najviših odlikovanja i laureata. Imajući u vidu ovakve impozantne biografije, na skromnom uzorku rukovodilaca pomenutih organa, nimalo ne čudi do perfekcije izvedena informativno-obaveštajna akcija, koja je, može se reći, sačuvala krhku stabilnost Balkana i dela Bliskog Istoka.
Nasuprot primeru fukcionisanja bezbednosnog aparata Rusije, postpetooktobarska moderna Srbija je za načelnike centralne tajne službe imala plejadu opskurnih likova sa periferije života i struke. Prvog postpetooktobarskog, među kolegama prozvanog “Juda“, poznatog po “visokom“ patriotizmu i odanosti. Nakon njega, ne previše kompetentnog profesora koji se nije mešao u sopstveni posao. Zatim, osobu koja je tokom karijere krivično gonjena (upravo u oblasti bezbednosti) – i usput postala miljenik Vlade SAD zbog svoje “saradljivosti“. Iza njega, upravnika lokalnog zatvora, ni krivog ni dužnog zatečenog na najvitalnijoj funkciji… Onda slede zbunjeni biciklista i jedan lokalni advokat. Kako vidimo iz priloženog, a nasuprot svetlom primeru bezbednosnog sistema Rusije, Srbija od 2000. godine do danas već tradicionalno na ključnim pozicijama famozne tajne službe ima nekompetentne, nestručne i karijerno zalutale osobe, često sumnjivih biografija. Ta činjenica ukazuje na to da politička elita Srbije ili ne shvata ulogu obaveštajne službe u zaštiti nacionalnih interesa, ili ne želi da ih preventivno bezbednosno štiti.
Ako se ne izvrše korenite promene u narednom periodu koje se tiču samog pristupa obaveštajnim pitanjima i zadacima, posedovanje jedne ozbiljne, stručne i funkcionalne nacionalne službe ostaće još zadugo samo nedosanjani san evropizovane Srbije.
Izvor Fond strateške kulture, 07. oktobar 2016.
