JANjA GAĆEŠA
Italijan Frančesko Skarfi hoće da od Hoče napravi turističko mesto, pa će turistima da deli bicikla da se voze po selu
“’Ajde more, još su smo falila bicikla da se turisti voze po selu. Što da gledaju? Nas? Da se čude kako smo ostali i živimo u ovaj zatvor. Ovi što to rade ja ne znam sa pamet kako su”, odgovorio mi je stariji čovek iz Velike Hoče – na hočanskom dijalektu– kada sam ga pitala da li je istina da Italijan Frančesko Skarfi hoće da od Hoče napravi turističko mesto i da se priča da će turistima da deli bicikla da se voze po selu. Rekao mi je i da su im ruke vezane da se pobune, jer za sve što u selu radi ima blagoslov vladike Teodosija, mada sumnjaju da vladika zna pravo stanje.
U Osojanu kod Istoka je pre nekoliko dana položen kamen temeljac za izgradnju sportsko-rekreativnog centra u okviru koga će biti i bazen. Kamen temeljac je položio Dalibor Jevtić, takozvani ministar za zajednice u povratak u „kosovskoj vladi”.
Velika (za naše seoske uslove) sportska dvorana gradi se u centralnom delu Kosova i Metohije, na pola puta između dva srpska mesta, Lapljeg Sela i Livađa. Evropska unija finansira njenu izgradnju, a, kada pitate narod ima li potrebe za tolikom salom, oni odgovore da ima, da se u njoj održavaju predizborni mitinzi. Što se sportskih takmičenja tiče, niko od njih ne zna ko bi od Srba tu mogao da se takmiči jer sportskih timova gotovo i da nema.
Ima i onih koji reaguju veoma burno, jer to je treća sportska hala u selu od 600 kuća. Nervozno kažu da bi naredne godine u selu trebalo da počne izgradnja srednjoškolskog centra i da će verovatno i u okviru njega biti izgrađena sportska sala.
TURISTIČKA ATRAKCIJA
Frančesko Skarfi je pravoslavne veroispovesti, krstio se pre nekoliko godina u Visokim Dečanima. On u Hoči vodi projekat koji ima za cilj rekonstrukciju sela, gde spadaju pomenuta bicikla, 3D bisoskop za decu, izgradnja bazena, rekonstrukcija glavnog puta ka Velikoj Hoči i muzej u spomen kuli Lazara Kujundžića. Koliko god se Hočanci krstili i levom i desnom rukom pitajući se šta ih je snašlo, Frančesko je glavni lik u selu, jer svi odlaze u vinicu – od predstavnika vlasti iz Beograda i Prištine do turista. Vinica crkve Sveti Stefan je potpuno renovirana i u njoj je se sada može degustirati vino i rakija. U Hoči tvrde da je to kafić i sablažnjavaju se.
Osojane je prvo povratničko selo na Kosovu i Metohiji i jedino je tu povratak delimično uspeo. Ljudi su se vratili u obnovljene kuće i retko ko je od njih nešto sam uložio u kuću i okućnicu, jer niti imaju para niti veruju da će uspeti da opstanu onako kako je zamišljeno. U uslovima kada nema posla, kada većina porodica živi od takozvanog minimalnog ličnog dohodka, sa ograničenom slobodom kretanja, kada mladi bukvalno svakodnevno odlaze put centralne Srbije, nikome od njih nije jasno šta će im bazen u selu kada ih ima nekoliko stotina.
Pomenuta sportska dvorana u blizini Lapljeg Sela nalazi se na sred polja, u centru najplodnije srpske zemlje. Srpsko selo Livađe u svom ataru ima više od hiljadu hektara obradive zemlje. U tom delu centralnog Kosmeta ništa još nije prodato, tu ne prolazi ni jedan važan put, ništa bitno. Sa druge strane magistralnog puta Priština-Skoplje je druga priča. Tu se gradi autoput za Skoplje, tu je industrijska zona, Srbi svoja imanja prodaju a Albanci obradivu zemlju pretvaraju u velelepna naselja. Samo je pitanje vremena kada će početi da kupuju zemlju i sa te strane puta, ali nikoga prodaja srpskih imanja ne interesuje, samo se sala pokazuje kao da je novo svetsko čudo. Jedna slična sala, potpuno nova, u centru Lapljeg Sela godinama stoji zaključana. Pitaju se ljudi ko po selu gradi te sale i onda na njih stavi katanac?
Velimir Vuković iz zaseoka Tučep u Osojanskoj dolini pretučen je prošle nedelje na svom imanju, u blizini svoje kuće, jer je zatekao Albance kako motornom testerom seku njegovu šumu. Nedavno je u Orahovcu pretučen Stevan Radić, jer je sa svog imanja oterao Albance koji su mu krali orahe. Orahovac i Veliku Hoču povezuju vinogradi, pa sada i jedni i drugi sa strahom odlaze u berbu. U junu je na kuću Zdravka Nikolića iz Osojana bačena bomba koja je pričinila veliku materijalnu štetu. Jevtić je preko pomenutog „ministarstva” obnovio kuću, ali Nikolići svakog dana strahuju za svoj život. Srbi iz Osojanske doline kažu da ne znaju za drugi život sem za život pod tenzijama i u strahu, jer Albanci ne haju za policiju ni kada kradu, ni kada tuku, ni kada bacaju bombe.
U pojedinim izveštajima – Evropski centar za pitanja manjina na primer – kaže se da je u prvih šest meseci bilo „samo tri potencijalno etnički motivisana incidenta”. Ako znamo da na Kosmetu policijski službenik koji vrši istragu sam procenjuje motiv nekog incidenta, onda su i tri mnogo.
JOŠ MALO PA ŠVAJCARSKA
Znači, u Metohiji, tamo gde je Srba manje, napadi Albanaca ne prestaju. U centralnom delu Kosova, gde je Srba najviše, Albanci uglavnom novcem dolaze do svog cilja. (Incidenata i provokacija ima svakodnevno, ali se ne mogu uporediti sa onim što trpe Srbi iz Metohije.)
To da na Kosovu i Metohiji ne postoji fizička i pravna sigurnost za Srbe nikoga ne zanima. Izveštaji su našminkani i taman onakvi kakvi treba da budu. Projekat „država Kosovo” niko ne sme da ugrozi. Živimo u getima, i u njima nas je svakim danom manje, ali, dok potpuno ne odemo, što zbog batina i pritiska kao u Metohiji, ili zbog prodaje imovine što je sve češći slučaj u centralnom delu Kosova, slike bezbrižne vožnje biciklima po Hoči Japanaca, Tajlađana – oni su najčešći turisti – bazenima po zabačenim selima i sportskim halama, u etar šaljemo sliku da nam je baš dobro na Kosovu i Metohiji. To su sve objekti gde se dosta para troši i odaju utisak ne samo bezbednosno sređenog društva, već i ekonomski jakog – još malo pa Švajcarska.
Možda se neko pita zašto je sve ovo bitno u trenutku kada su u Srbiji glavne teme Trepča i Telekom? Bitno je nama što smo ostali da živimo na Kosovu i Metohiji, jer to je naša stvarnost, i u njoj smo dočekali nove lekcije onih sa zapada. Tu su nam stvarnost gradili pregovorima u Briselu, to je Srbima na Kosmetu „borba” naših pregovarača dala. Otimaju od nas običnih ljudi sve što stignu već decenijama. Pretvoreni smo u crnu rupu gde je sve nenormalno moguće. Možda i najpogodnije tlo u Evropi za različite kriminalne radnje, i mi se ne čudimo niti smo zatečeni pričom o Trepči ili Telekomu. Zbog svega što prolazimo od proglašenja takozvane nezavisnosti, jasno nam je bilo da pregovori sa njima znače samo to da će nam sve uzeti, samo je bilo pitanje vremena.
Godinama ponavljamo da nam je Briselski sporazum omča oko vrata i pitamo se da li će i država Srbija konačno priznati isto. Srbima na Kosovu i Metohiji je dosta da sa njima trguju zbog puta u Evropsku uniju. Dosta nam je nebuloza u koje nas prisiljavaju da verujemo. Dosta je ljudima da budu zaludne žrtve, jer pristajanjem na svaku novu ucenu iz Brisela narodu u ostatku Srbije nije bolje.
Naša žrtva bi imala smisla samo ako sve vezano za Kosovo i Metohiju vratimo u Ujedinjene nacije. Samo pregovori pod okriljem Rezolucije 1244 daju neku nadu. Povratak u Brisel – posle najnovijeg niskog udarca njihovih prekookeanskih mentora – na dalje pregovore sa Albancima zaslužuje samo da ponovim pitanje starine iz Velike Hoče: „Ovi što to rade, ja ne znam sa pamet kako su?”
