ZAŠTO ANTONIĆ NUDI NOVI DOS?

VUKAŠIN MILEUSNIĆ Šta opravdava aktuelno pozivanje na drastično prestrojavanje DSS ka evroatlantskoj opoziciji Šesnaesta...

VUKAŠIN MILEUSNIĆ

Šta opravdava aktuelno pozivanje na drastično prestrojavanje DSS ka evroatlantskoj opoziciji

Šesnaesta godišnjica Petog oktobra je, čini se, obeležena sa nikad manje pompe u srpskoj javnosti. Jedino što se istaklo iz opšteg utiska nebitnosti bio je tekst profesora Slobodana Antonića pisan za Fond strateške kulture. Crvene zastavice koje je Antonić podigao i zavredio ovu pažnju i reakciju, vezane su za iznete teze da bi DSS trebalo da se uključi u proces stvaranja novog DOS. Predložio bih da iznete argumente pročitate sami u originalu ako se argumentom može nazvati predlog da valjda nećemo ponoviti istu grešku i da bi stoga srpski interes bio bolje i više zaštićen „važnim” paketom akcija koji bi u novom DOS navodno držala DSS.

Deo sam milenijumske generacije. Neko ko je petog oktobra 2000. bio maloletan i nije mogao da ušestvuje na tim sudbinskim izborima. Deo srpske generacije koja je na prelazu iz drugog u treći milenijum sazrevala, učila i prilagođavala se stvarnosti života u gotovo nemogućim uslovima nasilne smrti jugoslovenske države. Ako išta, generacije koja je pod prinudom preživljavanja morala da upozna svoju političku stvarnost, da nauči da razbere važno od manje važnog i od skroz nevažnog, da se osposobi za prioritetizaciju, za usaglašavanje svojih mogućnosti sa potrebama i ciljevima.

Iako nikada član niti jedne partije, na svim izborima, sem jednih, podržao sam Demokratsku stranku srbije. Ta podrška nikada nije bila data blanko. I njome nikada nisam bio sasvim zadovoljan. Pa opet, da sam 2000. imao biračko pravo, sa današnjom pameti, vrlo je upitno da li bih dao glas za DOS, sa sve Koštunicom na čelu.

ZAŠTO BE ODBIJANjE DOS BILO PODANIŠTVO?
Danas, nakon svih lekcija, sama ideja o novom DOS kao oruđu rešavanja srpskih problema deluje zabrinjavajuće neozbiljno, u najboljem slučaju. U najgorem, smrdi na opskurni pokušaj da se skupini evroatlantskih agenata organizuje podrška srpskih patriota, u kojoj evroatlantisti dobijaju sve, a patriote samo magareće uši.

Rasprave radi, kada bi se neko mimo razuma i upustio u posao lobiranja u javnosti za takav razvoj događaja, morao bi prvo da reši tri osnovne dileme:

Prvo bi trebalo opravdati originalni DOS i njegovo nasleđe, van (nevažnih) ideoloških okvira;

slobodanantonic Onda bi trebalo, bez prostora za grešku, izračunati da li aktuelne okolnosti opravdavaju upuštanje u tako rizičan i drastičan projekat;

I, na kraju, u najmanjem, bi taj koji misli da se nema više kud morao predložiti okvirne garancije i plan kako misli da DSS, u kolu sa svim agentima evroatlantske zajednice u Srbiji, ima uticaj na proces i postproces, i da ponudi procene u kojoj meri bi realistično mogao da se ostvari taj uticaj.

To je ogroman, nezahvalan i besmislen posao, i sa razlogom ga se niko i ne prihvata. Ali bez odgovora na ta pitanja, priča o novom DOS ne može se pomeriti iz mesta.

Umesto davanja tih odgovora, Antonić revolveraški brzopotezno optužuje novog potpredsednika a verovatno i sledećeg predsednika DSS za volunterizam i podaništvo prema SNS. Ako je podaništvo ograđivanje od same ideje o novom DOS, vrlo lako se najveći deo srpskih birača može prozvati podaničkim. A to je već diskurs iz liberalno-demokratsko-globalističkog priručnika.

Nasuprot tome, podjednaka distanca i od dosovskog materijala u opoziciji i od aktuelne vlade koja formalno stoji na tim istim političkim pozicijama deluje sasvim razumno. Prvi plusić novom potpredsedniku dr Jovanoviću.

Izazivanje veštačke krize unutar DSS na pitanju principijelnosti koalicija na lokalu bazirano je na istoj (ne)logici kao i kasnije pozivanje prof. Antonića na pridruživanje DSS novom DOS. Niti je DSS u prošlosti praktikovala zabrane lokalnim odborima da ulaze u koalicije sa žutima po svom nahođenju niti je jasno argumentovano šta se to u okolnostima toliko promenilo od perioda 2008-2012.

U tom periodu je urađeno mnogo toga strateški pogrešnog i kontroverznog, a ipak su oni koji sada pozivaju na apsolutnu nekonstruktivnost i igranje dosovskom vatrom tada bili samo zabrinuti ali konstruktivni ljudi sistema. Tada su nudili otrežnjujuće analize kada ih pitaju šta, pominjali izbore kada ih pitaju kako, i nabrajali dve-tri suverenističke partije kada ih pitaju ko. Tako je, dve-tri posebne partije, pa vi izvolite izaberite. Bez očajničkih poziva na saradnju između tih vukova, ovaca i kupusa.

GORE OD NIHILIZMA
Danas bi više smisla imalo kad dižu ruke od svega postojećeg na političkoj sceni, nihilistički konstatuju kako Srbi nikad neće uspeti da se dozovu pameti nego što ima dizanje moralne panike i pozivanje na principijelno povezivanje sa neprincipijelnom opozicijom. Taj nihilizam ne bi bio naročito konstruktivan, ali bi imao više smisla.

Stidljivo izneta ideja da samo sedanje za sto sa evro-nato opozicijom ne znači i automatsko ulaženje u njihovo kolo posebno je licimerna. Kojom argumentacijom se taj predlog opravdava kao plod političkog pragmatizma, dok se istovremeno pitanje podrške koaliciji sa naprednjacima u dve beogradske opštine tretira kao čin nacionalne izdaje? U istom tonu se i izjava Miloša Jovanovića o stanju medija u Srbiji tumači kao dodatni dokaz njegovog volunterizma. A rekao je istinu – da Vučić ne kontroliše sve medije u Srbiji i da neki mediji vrše pritisak na Vučića. Vršili su i na Tadića, koji isto nije imao kontrolu nad svim medijima, nemojmo se praviti da ne znamo američku igru.

Svejedno se ta Jovanovićeva izjava tumači kao krunski dokaz njegovog naprednjaštva. Interesantno da ona stvarno kontroverzna i neshvatljiva izjava predsednice DSS u ostavci Sande Rašković-Ivić o genocidnosti zločina u Srebrenici nije od prof. Antonića shvaćena kao dokaz njenog pripadništva evroatlantskom kabalu.

opozicijaprotestizboriNešto, ili, bolje reći, ništa ne štima u tom pozivu na prestrojavanje DSS u evroatlantsku kompoziciju. Nema ni teoretskog osnova da se to razmatra ili on nije predstavljen. Prosta logika nalaže da je besmisleno pozivati na odgovornost novo rukovodstvo DSS za propast mogućnosti takvog prestrojavanja. I još dalje iz toga izvoditi ocene kako je takva mogućnost sabotirana u interesu naprednjačke vlade. I iz toga dalje zaključivati kako je Miloš Jovanović zbog takvog stava produžena ruka Vučića. Previše nisko za analitičara Antonićevog kalibra.

KOJI JE SMISAO MORALNE PANIKE
Indikativno je i to što je profesor Antonić, kao i narodni poslanik Đorđe Vukadinović, za vreme vlasti žutih često umeo da nađe pohvale za pojedinačne, istina retke, slučajeve kada je ponašanje srpske vlade ili nekog njenog člana makar formalno ili pojavno bilo hvale vredno. A bilo je i takvih slučajeva. Indikativno po tome što protekle četiri godine takve ili slične pohvale bilo kom potezu, bilo koje naprednjačke vlade jednostavno nije bilo. A nije da i u protekle četiri godine nije bilo simboličnih i samo formalno ili pojavno vrednih poteza. Ta razlika u kriterijumu, ili dupli standardi ostrašćenih među analitičarima, postaje očigledna tek kad se uporede i njihove sinteze tada i sada. Od objašnjavanja finih ali teško premostivih razlika između patriotskih partija i sleganja ramenima za vreme Tadićeve vlade, do gotovo neverovatnog poziva na makar taktičko udruživanje sa Čedom, Čankom, Tadićem, Živkovićem, Mićunovićem i družinom, na podizanje zajedničkog stega demokratske opozicije protiv Vučićeve vlasti.

Šta opravdava aktuelno pozivanje na drastično prestrojavanje DSS ka evroatlantskoj opoziciji i gotovo lament nad nedostatkom volje i hrabrosti da se makar razgovara o formiranju novog DOS? Ako uzmemo da se prvi DOS i dan danas u nekim krugovima, mahom po salonima beogradskog kruga dvojke, pravda višim državnim rezonom, bilo bi izvrsno interesantno čuti argumentaciju koja današnji režim i srpske uslove poredi sa decenijom ratova, sankcija, neshvatljive satanizacije i iznurivanja do krajnjih granica.

Kao što rekoh na početku, deo sam milenijalske generacije. Nazovite je kako hoćete. One koja je morala da nauči da se prilagođava, koja je eru Interneta iskoristila da se obrazuje, poveže, zaradi i bori. Da u nemogućim uslovima uspe da zadrži malu razliku u sposobnostima za razumevanje i snalaženje u svetu danas, za svojim vršnjacima iz neuporedivo uređenijih i materijalno bogatijih društava. Čini se da smo u manjem zaostatku nego što su to generacije naših aktuelnih i bivših političara i analitičara u odnosu na svoje parnjake iz tih istih društava.

Mi prepoznajemo važno od nevažnog. Mi smo previše cinični za dizanje moralne panike. Ako ćemo podržati nešto radikalno i drastično – a umemo da prepoznamo šta je radikalno i drastično u datom kontekstu, taj predlog ćemo vagati vrlo pragmatično. Ako je bezvredan, radije ne bismo trošili ni minut dragocenog vremena, ni atom preko potrebne snage da se o njemu raspravljamo.

savamaladssKada je o samom Milošu Jovanoviću reč, pred njim i onim što posle ove besmislene buke ni oko čega od DSS pretekne tek stoji trnovit put izazova. Niko kod nas nema blanko podršku. Čekamo da vidimo koja pitanja postavljaju i koje odgovore nude, koliko će pokazati da su u toku sa trenutkom i koliko će njemu prilagoditi svoj nastup i svoju borbu. Ako išta, trendovi spoljnih, geopolitičkih promena Srbiji idu naruku više nego ikada za života nas milenijalaca. To bi trebalo da pruži nešto sigurnosti i eventualno kupi malo vremena za DSS da se sabere, osmisli i oživi svoju političku borbu.

Politika
Pratite nas na YouTube-u