SERGEJ GLAZJEV: KAKO POBEDITI U HIBRIDNOM RATU [2]

Rusija mora da bude prva violina u velikoj evroazijskoj zajednici, samo ona ima dugogodišnje...

Rusija mora da bude prva violina u velikoj evroazijskoj zajednici, samo ona ima dugogodišnje iskustvo globalnog liderstva

Rusija je jedina zemlja BRIKS koja ima dugo iskustvo globalnog liderstva”, kaže akademik RAN Sergej Glazjev, tvrdeći da upravo naša zemlja mora da bude prva violina u velikoj evroazijskoj zajednici, uključujući i Indiju i Kinu. Prema njegovom mišljenju, novi „istočni blok” će imati u vidu negativno iskustvo SSSR, izbećiće zamke planske ekonomije i moći će da pobedi Zapad u tehnološkoj trci.

Kakve će biti posledice toga što će „istočne koalicije” u sastavu Rusije, Kine, i drugih evroazijskih država odustati od dolara?
— Čim odustanemo od korišćenja dolara u međunarodnim plaćanjima i izbacimo ga iz sastava rezervnih valuta, momentalno će se celokupna vojna i politička moć Amerike ispumpati. Zato što se finansiranje vojnih rashoda SAD plaća isključivo na račun novčane emisije.

Od dolara bi trebalo da odustanu samo Rusija i BRIKS ili još više država?
— Naravno, BRIKS, ali trebalo bi znati kakva je uloga Rusije u BRIKS. Iako danas gubimo na ekonomskom planu, Rusija je danas jedina zemlja BRIKS koja ima dugogodišnje iskustvo globalnog liderstva. To je važna prednost koja uslovljava očekivanja naših partnera. Oni čekaju od nas ponude. Ni jedna od zemalja BRIKS osim Rusije nije imala iskustvo globalnog liderstva. To naše iskustvo je veoma dugo i koaliciju bi trebalo da gradimo upravo mi, polazeći od tog iskustva.

Zar preko meke moći Amerikanci ne kontrolišu elite Indije, Brazila, pa i drugih zemalja BRIKS?
— Oni kontrolišu, naravno, deo elite. Peta kolona je, kako kažu, svuda. Ona je povezana sa međunarodnim kapitalom. Si Đinping već treću godinu zaredom sprovodi čistku kineske političke elite od američke agenture, i to radi prilično uspešno. U Indiji je na vlasti nacionalno orjentisana vlada. Tamo takođe veoma dobro pamte istoriju engleske kolonizacije Indije. U tom smislu Amerika se ne razlikuje previše od Engleske.

Ima li sumnji da te zemlje mogu nastupiti monolitno?
— Može se sa dosta sigurnosti govoriti o tome da Kina, Indija, Iran, Malezija… sprovode apsolutno nezavisnu politiku. Njihova elita je nacionalno orijentisana. Povećava se težina nacionalnih interesa u tim zemljama, koje se brzo razvijaju. U vladajućoj eliti tih država postoji svest o sopstvenim perspektivama razvoja. I te perspektive nisu povezane sa globalnim tržištem. One su povezane sa iskorišćenjem nacionalnog suvereniteta i sa dostizanjem visokog tempa ekonomskog rasta. Sve zemlje BRIKS, uključujući Rusiju, već su zaglibile u liberalnoj globalizaciji. Vi nećete naterati Kinu da u potpunosti otvori svoje finansijsko tržište, njima je to prosto neugodno, ma šta od toga dobili. Sa Indijom je ista stvar. Te zemlje imaju veliko iskustvo življenja u uslovima liberalne globalizacije, koje njihovim vladajućim elitama daje poimanje nacionalnog suvereniteta i svojih sopstvenih instrumenata podsticanja ekonomskog rasta, koji se mogu kombinovati u okvirima velikih evroazijskih integracija.

Američko liderstvo nije zasnovano samo na ekonomiji, na „petoj tehnološkoj revoluciji”. SAD i Zapad su u celini predstavili privlačan izgled sveta – ljudska prava, sloboda medija, ceo taj liberalni diskurs. Azijski centar sa Rusijom, koja mu se pridružila, takođe bi trebalo da predloži privlačan izgled sveta. Ko će to pokazati? Kinezi?
kazanjskikremlj— Gledajući na Kazanjski kremlj, ustvari vidimo obrazac harmoničnog suživota velikih religija, zdravog smisla, shvatanja zajedničkih interesa i značaja ljudske ličnosti. Sve to je, po meni, mnogo sadržajnije, nego liberalni model, u kome Kazanjski kremlj ne bi predstavljao ništa više od muzeja. Kao što je rekao moj prijatelj i kolega Aleksandar Ajvazov, liberalna ekonomija je sahranila kapitalizam. Ona je devalvirala moralne vrednosti, izgubio se smisao života, stimulacije i rada i, u krajnjem rezultatu, došlo je do degradacije društva. Zato je taj način života sad manje privlačan, u svakom slučaju, za ljude koji se bave nekim poslom.

Šta je to što evroazijska zajednica na idejnom planu može zaista ponuditi čovečanstvu?
— Smatram da možemo da ponudimo svetu pouzdan razvoj – ma koliko to banalno zvučalo – bez ratova, bez konfrontacija, na osnovu harmonije interesa i shvatanja ograničenih mogućnosti svakog učesnika svetskog procesa. Mi ne težimo da svima nametnemo nekakav svoj model. Mi smo za raznovrsnost kultura i harmoničan suživot. Većina zemalja istoka je sačuvala to shvatanje. Novi model svetske ekonomije izrasta prirodnim putem. Njega niko na silu ne nameće.

To je naše staro preformatirano evroazijstvo?
— Da, evroazijska ideologija. Ona se možda još nije formirala pošto nema nikakvih jasno razrađenih dogmi, nego predlaže raznovrsnost i shvatanje vrednosti opšteg istorijskog iskustva. Ta ideologija, naravno, trebalo bi da se razvija. To je naš zajednički zadatak, i verovatno je Kazanj mesto za to – da se razmisli kojim savremenim smislom ispuniti evroazijsku ideologiju.

Evroazijska unija za sada nema zvaničnu prestonicu. Uzgred, da li bi Kazanj mogao da pretenduje na tu ulogu?
— Nisam protiv. Meni se Kazanj veoma dopada. Kazanj je sam po sebi ovaploćenje evroazijske ideje i u istorijskom planu, i u kulturnom, i u konfensionalnom, i u duhovnom. Stil vladavine u Tatarstanu je pragmatičan i svima razumljiv. Mislim da bi Evroazijska komisija bolje radila u Kazanju, u Moskvi je mnogo sablazni. Sada je Moskva de fakto sedište Evroazijske ekonomske komisije. Tamo se nalazi nadnacionalni organ u kome rade resorni ministri, članovi kolegije Evroazijske komisije.

Sa kakvim problemima se danas suočava evroazijski projekat?
— Evroazijska integracija je prioritetno usmerenje u politici predsednika Rusije. Veoma brzo smo stvorili evroazijski ekonomski savez. Danas su već svi navikli da mi živimo u jedinstvenom ekonomskom prostoru, što pre samo deset godina niko nije mogao da pretpostavi. Zahvaljujući doslednim inicijativama Vladimira Vladimiroviča, ta ideja je mogla da se uspešno realizuje. Ubuduće je potrebno suštinski ispuniti njen sadržaj. Za to treba konsenzus, i u tome se ogleda složenost. Mi bismo želeli da produbimo integracije, ali postoji pozicija Kazahstana, koji smatra da integracija mora da se ograniči samo na zajedničko tržište. Postoji i pozicija Belorusije, koja bi, suprotno tome, htela da realizuje opšte programe razvoja. Potrebno je razraditi jedinstveno shvatanje koje bi se lako moglo postići ako bi mi unutar Rusije razradili mehanizme strateškog planiranja. U Evroazijskoj uniji ipak se još uvek čeka na inicijativu Rusije. Ako mi nemamo strateški plan, onda sve ostalo zavisi od toga kakve neočekivanosti će se desiti u Moskvi.

eau000Naravno, kolebanje kursa rublje nanelo je ozbiljan udar evroazijskim integracijama i podlokalo autoritet Rusije kao njihove lokomotive pošto rublja de fakto postaje rezervna valuta u Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Međutim, sada čak ni Belorusi ne teže da rado sklapaju poslove u rubljama zbog nepredvidive dinamike njenog kursa. Ako želimo da uspemo i pomognemo našim partnerima da uđu u jezgro novog tehnološkog reda, onda moramo biti uzor. Trebalo bi što je moguće brže obnoviti instituciju izbora ciljeva. Tokom celokupne viševekovne istorije Rusije, uvek smo imali ciljeve i zadatke. Na svakoj etapi oni su bili različiti, ali mi smo uvek jasno shvatali šta želimo, čemu težimo u datom trenutku.

Tojest, dok ne zavedemo red u sopstvenoj kući, prerano je Rusiji pretendovati na liderstvo u Evroaziji?
— Ne, pa mi smo stvorili Evroazijsku uniju. Međutim, pitanje o tome zbog čega smo je stvorili i kako bi ona trebalo da pomogne našim proizvođačima roba da se razvijaju, zasad ostaje lični posao za svakog. Mi danas vidimo da se skratila međusobna trgovina u okvirima unije, da integracije zaostaju. Potrebno je udahnuti novi život u evroazijski integracioni proces, a za to su potrebni mehanizmi strateškog planiranja.

Jedinstvena valuta, koja će se možda zvati altin, da li je to čista teorija?
— U planovima nema jedinstvene valute, jer ona predviđa jedinstven finansijski sistem, kao što je pokazala Evropska unija. Savremene valute emituju se pod dugovima pre svega države. Zato je za emisiju jedinstvene evroazijske valute nužan prethodni dogovor o jedinstvenoj politici državnog duga i o jedinstvenoj politici kreditne emisije. Još smo daleko od toga.

Da li će se naći kadrovi za sprovođenje nove ekonomske politike koja pretpostavlja elemente strateškog planiranja?
— O tome da će sve opljačkati obično govore ljudi koji upravljaju državnim novcem. Oni sude po sebi. Ostali nemaju takve mogućnosti. Oni kao da odjednom demonstriraju spremnost da rade časno. Mi nemamo kadrova. Većinu, čak i u strukturama vlasti, čine savesni ljudi koji hoće i umeju da rade. Da bi došlo do kadrovske revolucije u smislu kardinalnog povećanja upravljačkog nivoa, neophodna je pozitivna selekcija kadrova. Ne negativna kao sada, gde je glavni princip lična odanost i princip uzimanja samo za svoje. To je negativna kadrovska selekcija, koja dovodi do nekompetentnosti i korupcije. Neophodno je napraviti mehanizme stvaranja pozitivne selekcije. Za tako nešto neophodni su direktni mehanizmi, gde se pritom ne odgovara samo za korupcionaške prestupe nego i, na primer, za neuspele planove, zadatke, narudžbe.

Uzmimo na primer temu inovacione ekonomije, koja sada paradira. Mi smo stvorili čitavu mrežu struktura. Na primer, Ruska investiciona kompanija. A šta je ona uradila? Ili fond Skolkovo? Kad počneš da se interesuješ čime se ti ljudi zanimaju, ispostavlja se da oni više vole da čuvaju državni novac na depozitima, bez ikakvog rizika. Najgora stvar za njih je dolazak finansijske policije, i projekat odjednom propada.

Vi govorite o novom tehnološkom rasporedu, ali on se stvara na Zapadu. Mi znamo za američke i evropske inovacije, ali ništa ne znamo o kineskim, indijskim ili ruskim. Da li njih uopšte ima?
kinafuturistik11— Odsustvo inovacija u Kini je široko rasprostranjena zabluda pošto mi malo poznajemo kinesku nauku. Vidite kako su kod nas ustrojeni indeksi citiranosti. Mi čak loše znamo svoje naučnike koji ne ulaze u indekse citiranosti u anglojezičkoj naučnoj periodici. Za nas je veliki deo nauke tajnovit, i zato naši vodeći naučnici nisu u stanju da pretenduju na vodeća mesta po rejtingu. Istovremeno, uzmite Sovjetski Savez – reklo bi se još inertniji sistem nego što je danas Kina, ali, uprkos svemu, mi smo i danas lideri u atomskoj sferi, u raketnim tehnologijama. Istina, u laserskim tehnologijama smo izgubili trku iako smo ranije bili lideri. Rezervat koji je bio stvoren u sovjetskom sistemu dozvolio je nizu privrednih grana da žive bezbedno 25 godina. U Kini danas broj naučnika i inženjera raste munjevitom brzinom. Oni sad već imaju drugu po brojnosti armiju naučnika i inženjera na svetu, odmah posle američke.

Pitanje o kompetentnosti i inovacijama kineskih istraživača rešava se veoma prosto. Značajan deo vodećih kineskih naučnika stekao je obrazovanje u prestižnim viokoškolskim institucijama na Zapadu. Međutim, za njih je prihvatljiviji kineski model nego da ostanu, na primer, u Americi. Oni se vraćaju u Kinu ne zbog toga što im tamo plaćaju, kao kod nas, velike honorare. Oni se vraćaju u Kinu da tamo rade do kraja života. Kinesko ekonomsko čudo je privlačno: želja da se izgradi nešto novo kod svoje kuće. Brzo raste broj novih tehničkih rešenja, koja se danas ostvaruju u tim istim mobilnim telefonima, softverskim proizvodima, i dostignućima fundamentalne nauke od strane kineskog i indijskog naučnog društva. Danas nećete naći nijedan univerzitet na Zapadu na kome nema indijskih profesora.

Nema nikakvih indijskih smar telefona, a kineski znatno zaostaju za američkim.
— Ali američki se sklapaju u Kini.

U Kini se u tajvansko telo stavlja američko elektronsko punjenje.
— Formiranje naučnih škola nije jednostavan proces. Njega je lako razrušiti, kao što se desilo kod nas. Ali mislim da neće proći mnogo vremena, možda 10-15 godina, i kineska naučna zajednica će biti na visokom nivou.

Široko je rašireno mišljenje da delimično totalitarno društvo sa „velikim zaštitnim kineskim zidom” – sistemom cenzure na internetu, sa antidemokratskom unutrašnjom politikom – nije sposobno da generiše tehnička dostignuća i da ravnopravno konkuriše sa otvorenim društvom. Kao što totalitarni Sovjetski Savez ni pojedinačna naučno-tehnička dostignuća nisu spasila od kraha ekonomije i raspada države.
— Kina je uzela u obzir žalosno iskustvo Sovjetskog Saveza. Tamo shvataju rizike raspada inertnog sistema. U Kini se ne zabranjuje privatna inicijativa. Vlast jednostavno sve usmerava na pravilan put. Uzmite taj isti internet: sociološka istraživanja pokazuju da tri četvrtine internet potražnje otpada na svakojaku vrstu pornografije. Šta to pruža sa tačke gledišta razvoja intelektualnog potencijala? Ako se budete borili sa tim informacionim đubretom i istovremeno budete kontrolisali visoke stvaralačke vrste delatnosti na internetu, to će se kod vas povećati koeficijent korisnog dejstva u informacionim tehnologijama. Uzgred, upravo u Kini se otvara prilično mnogo informatičkih škola.

Vaš predlog se uveliko svodi na obnovu sovjetskih mehanizama u ekonomskom razvoju. U SSSR su državna preduzeća dobijala neograničene finansijske resurse, dejstvovao je žestok sistem planiranja, kurs rublje je bio fiksiran. I taj sistem, kao što je poznato, pretrpeo je krah. Kako ponovo ne nagaziti na grablje sovjetske kreditne emisije i planske privrede?
— Postoji jedna poslovica da ne bi trebalo u istu reku dva puta ulaziti. Od momenta raspada SSSR sve se kardinalno promenilo. Taj ekonomski model upravljanja koji je važio u SSSR danas ne važi nigde u svetu. To je povezano sa zahtevima naučno-tehničkog progresa, sa neophodnošću oslobađanja stega sa stvaralačke inicijative. Sve to zahteva tržišne mehanizme koji zahtevaju slobodu preduzetničke delatnosti. Danas nema govora o nekakvom povratku sovjetskog modela – ni u mom programu niti u zajedničkim razrađivanjima projekata sa kolegama. Jednostavno, to je nemoguće.

Dakle, čak i ako to neko toliko želi, nije realno vratiti se nazad u Sovjetski Savez. Besmisleno je pokušavati oživeti preživele istorijske sisteme upravljanja. To je isto kao kad bi neko poželeo da obnovi Britansku imperiju sa trgovinom robljem i drugim atributima britanske dominacije u svetu. Vrednost stvaralačke samospoznaje čoveka podrazumeva njegovu slobodu, isključuje totalitarno planiranje. Planiranje o kome mi danas govorimo ograničeno je opštim preporukama koje služe u svojstvu zamajca za preduzimače, inženjere. Indikativno planiranje predstavlja rezultat zajedničkog stvaralaštva države i biznisa, gde država pre nastupa u ulozi koordinatora nego starijeg brata koji nameće ove ili one poslovne poteze.

Kako tako „dobro” planiranje treba da izgleda u praksi?
rusijaekonomija— Odgovor na pitanje leži u odgovornosti. Pogledajte kako smo mi 2008. godine izlazili iz krize. Predsednik je doneo odluku o novčanom pumpanju ekonomije da bi spasio banke. Bankama je bilo rečeno da ulože novac u realni sektor. Oni su obmanuli, nisu to uradili zato što nema mehanizama odgovornosti. Da je taj mehanizam postojao, efikasnost tog antikriznog programa bi bila 10 odsto veća. Kod nas je ona bila najneefikasnija od svih zemalja G-20. Mi smo izgubili 50 odsto bruto nacionalnog dohotka zbog spasavanja finansijskog sistema, ali je povraćaj u realan sektor bio veoma nizak – koeficijent korisnog dejstva nije bio veći od 10 procenata. Država je morala da nastupi u svojstvu integratora socijalno-ekonomskih interesa, sledeći za povećanjem opšteg nivoa blagostanja i harmonije u društvu. Za naše činovnike taj zadatak, naravno, zvuči neobično.

Do danas nam nameću američki model, prema kome je država institucija koja pruža usluge javnosti. To nije dovoljno iako nije potrebno ni savijanje u drugu stranu. Model koji se danas realizuje u Aziji – bilo da se radi na osnovu države, kao u Kini, bilo da se radi na osnovu privatnog biznisa, kao u Južnoj Koreji i Japanu – pokazuje da je moguće približavanje. Danas takva konvergencija (približavanje kapitalističkog i socijalističkog modela; prim. red.), o kojoj su sovjetski naučnici govorili još od 60-tih godina, postaje realnost.

Konvergencija – to je program Kosigina i Andropova. Vi predlažete da se vratimo tom programu?
— Danas možemo reći da je u ekonomskoj nauci dokazano – na primer, u knjigama akademika Valerija Makarova o socijalnom klasterizmu – da je smešana ekonomija efikasnija iako složenija. Pojednostavljenja u ekonomiji dovode do degradacije. Konvergentni model je, naravno, veoma složen, i zahteva od birokratije ne samo odsustvo korupcije nego i osmišljen stvaralački rad. Pokušaj da nas uguraju u američki model, prema rečima akademika Viktora Polteroviča, predstavlja institucionalnu zamku. Tačnije – institucije uopšte ne rade. Mi moramo formirati sistem upravljanja polazeći od našeg sopstvenog iskustva, pa tako i negativnog, i, oslanjajući se na radne mehanizme koji su za veliki deo sadašnje vladajuće klase, da pravo kažem, nezgodni. Ti mehanizmi zahtevaju višu odgovornost i kompetentnost.

Kako da regioni prežive u situaciji kad država nema jasan program razvoja, a kursom rublje manipulišu špekulanti?
— Danas je za region veoma važno da nađe svoje konkurentske prednosti ne samo u oblasti ekonomije nego i u sistemu upravljanja. Na primer, da se proglasi da je taj region zona slobodna od korupcije i na sve načine da se poštuje taj princip.

Da li je to moguće, makar i teoretski? Vi valjda shvatate da korupcija kreće od centra?
— Naravno da je moguće. Jedna je stvar kada gubernator i lokalna vlast na nivou regiona stvore jednake mogućnosti za sve i obezbede otvorenu biznis sredinu, a druga kad se svakom biznismenu nameću provizije, deo učešća i tome slično. Imajući u vidu da kod nas postoji veoma veliko nezadovoljstvo biznisa zbog sistema regulisanja i administrativnog pritiska, oni regioni koji pokažu visok kvalitet upravljanja i odsustvo korupcije steći će ogromno preimućstvo za privlačenje slobodnog kapitala za svoj razvoj.

glazjevputinTržište u Rusiji se u principu dinamično razvija, i već postoji veoma mnogo niša, a u tom smislu i ona za zamenu uvoza. Važno je da takvi regioni stvaraju svoje institucije razvoja, koji bi pokazivali biznisu pravce investicija koje podržava država na regionalnom nivou. Specijalni ugovori kao oblici takve vrste investicione politike dobro su sebe preporučili. Na kraju, potreban je pažljiv rad sa regionalnim finansijama. Kod nas su se mnogi regioni našli u investicionoj zamci, i danas su im vezane i noge i ruke. Ako region uzme novac na zajam, onda bi taj novac trebalo usmeriti na investicije, a ne na tekuće rashode. Shvatam da ne bi trebalo graditi razvijeni kapitalizam u posebno određenom regionu, ali, uprkos svemu, trebalo bi se truditi. U tom smislu model Tatarstana – i ekonomski i upravljački – mene jednostavno impresionira.

Kraj

Sajt S. Glazjeva/FSK

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u