MOGU LI SAD DA IZBEGNU OPASNOST OD VOJNOG SUKOBA SA RUSIJOM?

NIKOLAS K. GVOZDEV Politika SAD će biti stabilna kad dođe do blagotvornog shvatanja da...

NIKOLAS K. GVOZDEV

Politika SAD će biti stabilna kad dođe do blagotvornog shvatanja da ne postoje odluke o Rusiji koje ne nose dozu rizika

Zatvoren je još jedan krug odnosa između SAD i Rusije. Klintonova administracija preuzela je upravljanje kabinetom 1993. godine, obećavajući strateško partnerstvo dve zemlje pod nazivom „Bil i Boris“, koje je okončano čarkama zbog operacije na Kosovu, kada je general Vesli Klark bio spreman da započne treći svetski rat kako bi sprečio dolazak ruskih mirovnih snaga u Prištinu. Džordž Buš je, zajedno sa Vladimirom Putinom napustio samit u Ljubljani 2001. godine obećavši kvalitativno drugačiju vrstu odnosa između SAD i Rusije, što je izgledalo da će dati rezultate neposredno posle 11. septembra, ali je okončano ruskim upadom u Gruziju i pozivima iz Bušove partije, posebno u Kongresu, da Amerika odgovori upotrebom sile. Barak Obama je išao na resetovanje odnosa sa Rusijom, i sada, u poslednjim nedeljama svog mandata, suočava se sa zahtevima iz Stejt departmenta i Ministarstva odbrane da povuče crvenu liniju zbog ruskih avioudara u opljkoljenom Alepu – čak i po cenu direktne konfrontacije američkih i ruskih snaga.

U više navrata u prethodnih 25 godina na ovim stranama su ozbiljni ljudi (C. Fred Ajkel, Robert Legvold, Henri Kisindžer, Graham Elison, Dmitri K. Sajms i Robert Blekvil su samo neki od njih) pozivali na trezvenu procenu američko-ruskih odnosa i preduzimanje konkretnih akcija u cilju prevazilaženja iritantnih problema i barijera da bi se pronašao način za usredsređivanje na agendu zajedničkih interesa Vašingtona i Moskve. Ipak, na Kapitol hilu i u Beloj kući, kao i u Kremlju, stvari su se do te mere pogoršale da sada takve pozive više nema ko da čuje. Obe strane imaju dobro uvežbanu liniju žalbi i optužbi – sajber napadi, Sirija, Ukrajina, ljudska prava, širenje NATO, obojene revolucije, dvoličnost oko Libije itd. – što dijalog čini gotovo nemogućim.

DRASTIČNA PROMENA ODNOSA
Godina 1992, 2000. i 2008. očekivalo se da će se nakon tadašnjih američkih izbora situacija izmeniti. Smatrali smo da će biti uložena nova energija u popravljanje međusobnih odnosa. Kandidati Bil Klinton, Džordž Buš i Barak Obama su bili kritički nastrojeni prema angažmanu njihovih prethodnika, navodeći u kampanjama kako će po preuzimanju kabineta sa Kremljom krenuti ispočetka.

Sada mislim da će stvari biti drugačije. Veoma drugačije.

Rusija zaista očekuje period popuštanja pažnje i manjka reakcija dok SAD biraju svoju predsedničku budćnost. Međutim, Kremlj ne čeka pasivno da vidi ko će biti sledeći stanar ovalnog kabineta, već radi na promeni realnosti na terenu. Rusija očigledno želi da narednu administraciju sačeka sa sledećim stanjem stvari: Alepo je najvećim delom pod kontrolom sirijske vlade Bašara el Asada. On koji je nadživeo Obaminu administraciju, koja je predviđala njegov pad i zahtevala podnošenje ostavke, Tu je i ceo dijapazon novih mogućnosti – od krstarećih raketa preko dronova do sajber alata – koje sugerišu da se američka dominacija na ovim poljima možda bliži kraju. Raketni sistemi „iskander“ u Kalinjingradu sa ciljem da naglase rusku privrženost podrivanju nedavnog utvrđenog NATO istočnog krila. Zatim velike civilne vežbe u samoj Rusiji, i diplomatski napori usmereni na slabljenje vašingtonskih veza sa tradicionalnim saveznicima, kako na zapadnom tako i na istočnom delu azijskog kontinenta (Turska i Filipini), uz nastojanje da se ponovovo uspostave sovjetske baze na Kubi i u Vijetnamu.

iskandermalaŠto se tiče poslednje stavke ironično je što je Putin zatvorio ove objekte delimično kako bi uštedeo novac, a drugim delom zbog nastojanja da izgradi partnerski odnos sa Vašingtonom. Činjenica da sada namerava ponovo da ih otvori je najbolji pokazatelj da je izgubio interes za pokušajima da od januara „resetuje“ odnose sa Vašingtnom. Umesto toga, želi da novi predsednik prihvati hladnu realnost o ruskoj moći i da shvati ruske kapacitete za ometanje američkih akcija – kao i da ne potceni mogućnost i volju Moskve da odigra na tu kartu ukoliko bude pritisnuta. Civilne vežbe u kojima učestvuje četvrtina ruske populacije nisu posledica obesti ili hira.

Poruka je jasna: Rusija je smrtno ozbiljna.

OPRUGA RAZVUČENA DO KRAJNjIH GRANICA
Verujem da SAD nisu ozbiljno shvatile Putinovo upozorenje u obraćanju Dumi 2014. godine, nakon aneksije Krima: „Ako oprugu razvučete do krajnjih granica snažno će vas udariti po prstima. Uvek morate to imati na umu“. Postojala su tri načina da se na to odgovori. Prvi bi bio da se veruje kako Putin neće dozvoliti opruzi da nas udari zbog straha od američke kontrareakcije. Tokom prethodne dve godine videli smo da je Rusija preduzimala mere obuzdavanja i prisile (deterrent and compellence) SAD kroz konstantno sondiranje, ispitivanje i sopstvene projekcije stvarnih američkih crvenih linija – ne onih proglašenih sa podijuma Bele kuće i Fogi batoma (nezvanični naziv za Stejt department; prim. prev.) – pa stoga ne vidi razlog da izbegava puštanje opruge. Drugi odgovor bi podrazumevao procenu da će rusko puštanje opruge biti slabo i neefektivno. Vrlo je moguće da su dugoročne perspektive ruske moći negativne i da će se luk sudbine presaviti na način koji će režim u Kremlju da otpremi na istorijsko đubrište. Ali predviđanja Nacionalnog obaveštajnog saveta o ruskoj budućnosti u 2030. nisu osnov za vođenje politike u 2016. godini na bazi trenutnih, stvarnih i aktuelnih ruskih mogućnosti, koje – što dokazuju operacije u Siriji i Ukrajini i navodni sajber napadi – zaista postoje.

Mudar odgovor bi bio ili pronalaženje načina za popuštanje pritiska na oprugu ili priprema da se amortizuje šok koji će izazvati njen nagli povratak. Mnogi polemičari su u protekle dve godine – neki i na ovim stranama – predlagali kompromise povodom najakutnijih problema poput Ukrajine i Sirije i razvijanje novog kodeksa ponašanja u sajber prostoru. Ali politički troškovi sleđenja ovih saveta – koji zahtevaju da SAD odstupe od nekih svojih pozicija i stavova – percipirani su kao previsoki. U Siriji je to na primer odustajanje od parole „Asad mora da ode“ kao preduslova za otvaranje razgovora o budućnosti zemlje u trenutku kad je Rusija još uvek možda bila otvorena za kompromise. Danas, kad su SAD nevoljno priznale da bi Asad možda mogao ostati na vlasti barem neko vreme, Moskva je otišla korak dalje i odlučila da može „pobediti“ u Siriji ili barem u Alepu kako bi Asadu obezbedila mnogo jače karte u trenutku otvaranja pregovara o sudbini Sirije sa Turskom i Saudijskom Arabijom.

obamaputin201501Drugi mudar odgovor – priprema za povratak opruge – takođe nailazi na prepreku u vidu cene koju SAD nisu spremne da plate. Dva neuspešna NATO samita iz 2014. i 2015. nisu uspeli da uvere Evropljane da bi – u svetlu pretnje iz Kremlja i činjenice da se SAD na Pacifiku suočavaju sa sve samouverenijom Kinom – trebalo brzo da povrate svoje realne vojne kapacitete. SAD nisu htele da odbace svoj preferirani nacrt troškova odbrane, tj. da pristanu na smanjenje troškova u Evropi i na Bliskom istoku kako bi se – pravljenjem dubokih rezova – omogućilo jačanje potencijala na Dalekom istoku. SAD ne žele ni da nose teret ukrajinskog programa pomoći, koji bi bio ekvivalent cifri koju je Vašington bio spreman da uloži u Centralnu Evropu nakon 1989, ili onoj koju je spreman da izdvoji za direktnu intervenciju u Siriji i tako doprinese željenom ishodu. Umesto toga, mi smo izabrali da se žalimo na ruske akcije i objašnjavamo zbog čega su one neprikladne za 21. vek.

NAJVEĆI POSAO ZA NOVOG PREDESNIKA SAD
Prošle godine računica Saudijske Arabije – time i SAD – bila je da Rusija ne može zadržati svoju agresivnu poziciju na Bliskom istoku (i drugim delovima sveta) s obzirom na opadajuće cene energenata. Smatralo se da će energetska batina obuzdati ambicije Kremlja. To je bila greška. Danas je Saudijska Arabija ta koja počinje da traži načine za fiksiranje cena energenata, dok Rosnjeft – ruska državna naftna kompanija – objavljuje da ne vidi potrebu za ograničavanjem proizvodnje. Sirija nije postala močvara u kojoj će se Rusija zaglaviti, kako je predvideo predsednik Obama. Partnerstvo između Rusije i Turske je ponovo uspostavljeno, a veze Ankare i Vašingtona su se pogoršale. Dok Transpacifičko partnerstvo, američka ekonomska inicijativa u Aziji, opstaje u životu zahvaljujući političkim aparatima, kineski predsednik Si Đinping ove nedelje putuje u Gou na samit BRIKS, gde će predstaviti ambiciozne predloge za sporazume o slobodnoj trgovini koji zaobilaze Zapad.

Moskva postavlja sopstvene crvene linije. SAD pod trenutnom administracijom a potom od januara i pod novim rukovodstvom moraće da procene koju od tih linija nisu spremni da prekorače; koje Rusija namerava ozbiljno da brani a koje Amerika mora biti spremna da pređe i zbog toga plati cenu.

trampklintonduel02Kao spoljnopolitički analitičar, ne mogu sa sigurnošću da kažem gde bi SAD mogle da budu spremne na kompromis, a gde bi držale čvrstu poziciju. Ali američki lideri moraju da donesu ove odluke na osnovu sopstvenih procena američkih vrednosti i interesa kombinovanih sa cenom koju je Amerika spremna da plati. Američka politika će postati stabilna kad dođe do blagotvornog shvatanja da, kad se radi o Kremlju, ne postoje odluke koje ne nose određenu dozu rizika.

Nikolas K. Gvozdev, dopisnik „The National Interest-a“, viši je saradnik Instituta za spoljnopolitička istraživanja

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u