ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Predstojeći izbori u dve zemlje biće važniji za Srbiju i od izbora u njoj samoj – u Americi i u malenoj Crnoj Gori
1.
Ne mora to da bude presudno, ali nikad do ovih izbora Milo Đukanović nije bio tako sam. Prvi put posle 90-tih njegova stranka na izbore izlazi bez koalicionih partnera. Naravno, stranka koja je toliko dugo na vlasti nikad ne ostaje bez koalicionog kapaciteta, ali on je danas manji nego ikad. A to nije nevažno u momentu kad nijedan od izbornih aktera ne računa na apsolutnu većinu. Osim toga, Milo je sam i među svojima. Sveto Marović opravdano je izostao iz kampanje, dok je Đukanović toliko podigao izborni ulog da je praktično i oko sebe ostao bez ikog ko bi mogao da ga u kampanji prati i bude koristan.
Da li je to slučajan reciprocitet ili ne, tek, što je Milo usamljeniji, gužva u Crnoj Gori je veća. Podesećanja radi – od onog epskog sudara Mila i Momira Bulatovića 90-tih, kad su Ameri dojčmarke avionima slali u Podgoricu; preko referenduma iz 2006, kad su istim avonima stizali evri i hiljade uvoznih glasača, koje je već na pisti čekala lična karta sa glasačkim rasporedom; sve do one bezočne krađe Miodraga Lekića na predsedničkim izborima pre tri i po godine – glasanje u Crnoj Gori odvijalo se pod strogim pokroviteljstvom zapadnih sila. A to će reći da su, pre nego što su Momir, Koštunica i Lekić i stigli da se žale na krađu, čestitke Milu iz Vašingtona i Brisela rešavale stvar.
2.
Gužvu, koja očigledno Milu ne prija, ovaj put napravili su Rusi, bez obzira da li je reč o Putinu, kome se sankcije i Milovo članstvo u NATO nisu dopali, ili je samo reč o Olegu Deripaski, kome se još manje dopalo što ga je Milo u Aluminijumskom kombinatu zavrnuo za 200 miliona evra. Konačno, i ako su Rusi stvarno tu i ako su samo paranoja Đukanovićevih spin-majstora, izbori se odvijaju u atmosferi kao da „Admiral Kuznjecov“ samo što nije uplovio u Tivat.
To je Mila toliko uznemirilo da je najpre uvijeno, a onda sasvim otvoreno optužio Ruse za finansiranje Demokratskog fronta. Sa jedne strane, u Crnoj Gori, kad tri dana uoči izbora otvorno prozivaš Ruse – o kojima su se pažljivije od Mila izjašnjavali i oni koji su hapsili informbirovce 1948 – onda to ne ide na dobro. Ili je naš junak u potpunoj panici, ili je uveren da je za poslednjih 20 godina uspeo da promeni genetiku Crnogoraca, ili vapi na Zapad da opiše ale s kojima se bije ne bi li mu pojačali pomoć.
3.
Sa Rusima ili bez njih, Mila mora da brine i to što je njegova opozicija koncentrisanija, disciplinovanija i ozbiljnija nego ikad pre, što se može pripisati i Aronu Šavivu, skupom izraelskom majstoru koji je uoči izbora postrojio Demokratski front. Drugo, opozicija nastupa u odličnom rasporedu: borbeni DF igra na trpilo Srba i radikalno antimilovski raspoloženih Crnogoraca, čineći ih oslobođenijim od straha nego što su bili juče; dok umerenija koalicija Ključ – privlačeći umereniji svet, koji se plaši da bi Milov pad mogao da proizvede dubok i rizičan diskontinuitet – deluje kao bensedin u vrlo zapaljivoj atmosferi.
Treće, sasvim je očigledno da DF uživa podršku Rusije, dok Ključ diskretno podržavaju neke zemlje EU, koje još toliko drže do sebe da znaju kako bi pripuštanje Mila u EU bilo isto što i pustiti Majkla Korleonea na Konklavu. Četvrto, među najvećim opozicionim listama postoji onaj nivo saglasnosti o pitanjima koja im je u kampanji nametnuo sam Đukanović da mu neće lako potrčati u naručje ako budu mogli da prave nešto jedni s drugima. I, peto, koliko god bio vešt, Milo ovaj put neće moći da krade na izborima kao prethodnih puta. Opozicija prvi put deluje dovoljno ozbiljno i logistički snažno da će verovatno biti u stanju da kontroliše mnogo više nego ranije. Osim toga, čestitka Milu iz Vašingtona odmah po zatvaranju biračkih mesta ne mora više da ima staru snagu ako već postoji mogućnost da iz Moskve stigne čestitka za drugu stranu.
4.
Naravno, najvažnije pitanje je može li Milo ovaj put da izgubi vlast. Svoju kampanju on je potpuno ogoleo: kad govori o boljem životu i investicijama, on ne krije da je to u dubokoj vezi sa ulaskom Crne Gore u NATO; njemu više nije teško da javno govori o tome kako je i zašto priznao nezavisno Kosovo, ne želeći da deli sudbinu Srbije i, kako kaže, bije „izgubljene bitke“. Nikad Milo u kampanji nije manje balansirao, nikad više nije bio ono što zaista jeste – renegat, koga više ništa ne drži na obali sa koje je krenuo, a na kojoj se makar malim nožnim prstom još oslanja mnogo Crnogoraca koji su pošli za njim.
To neće reći samo da je on od izbora napravio referendum o sebi samom, pa i referendum o NATO, on je napravio jedinstveno izjašnjavanje naroda o promeni njegove istorijske matrice. Rečju, ako Milo ovaj put uspe da pobedi u iole poštenoj igri, bez obzira na glasove manjina, to će značiti da je većinska Crna Gora preumila i da je, kad je o Srbiji reč, izgubljena za dugo vreme, možda zauvek. Naravno, to će u isto vreme značiti obavezu Srbije da bez odlaganja pokrene pitanje srpskih prava u Crnoj Gori, jer na to se više ne može čekati.
5.
Ako Milo izgubi, to će biti znak da je proces nacionalnog inženjeringa – koji se u Crnoj Gori vodio po zamisli i za račun zapadnih sila – oslabio u sudaru sa kontraprocesom, koji se na Balkan spušta i iz Evrope, i iz Rusije, i sa Bliskog istoka. Možda su Crnogorci ostali svet „sa tugom u očima, koji voli Ruse“, kako je pisao Milorad Pavić, ali sve do sad Rusija i Putin bili su suviše daleko, i Milovom putu nije bilo racionalnih alternativa.
Zbog svega toga se u Crnoj Gori vodi važna bitka i za interese Srbije. Biće potrebno da Milo izgubi i nestane sa scene da bi se shvatilo da je, po razornom uticaju i njegovom trajanju, srpski narod imao i moćnijih neprijatelja, ali da od Đukanovića nije imao većeg. Njegov poraz, posebno posle referenduma i izbora u Srpskoj, pokazaće svu moć kontraprocesa na Centralnom Balkanu, i moć tog uticaja u Beogradu niko više neće moći da ignoriše. Neće tad samo pokazani izborni trendovi već će i fizički odlazak Đukanovića osloboditi geopolitičke energije u Srbiji. Jednako tome, Milova pobeda bila bi kao ispijanje otrova; ona bi dala argumente, bar na psihološkom planu, idejama da je naša udaja za silovatelje najviše što možemo da priuštimo sebi u ovom trenutku. Zato su predstojeći izbori u Crnoj Gori, pored onih američkih, za samu Srbiju važniji i od domaćih.
6.
Kakvi su onda izgledi Milovih protivnika u nedelju. Nikad bolji do sad. Da li su dovoljno dobri? Nisam siguran. Za pobedu nije dovoljna prosta većina, već potpuno deklasiranje Đukanovića. Sa druge strane, opozicija, bar jedan njen deo, deluje dovoljno borbeno da se neće predati čak i ako ne pobedi dovoljno ubedljivo. Zato sam najskloniji verovanju da će izbori u Crnoj Gori dati neke odgovore, ali će postaviti mnogo više pitanja i uvesti zemlju u još dublju krizu.
Jer ovo, kako sam rekao, nije odmeravanje dve snage u zemljici od pola miliona glasača, već sudar mnogo većih sila. Ulozi su toliki da se nijedna strana neće predati živa. Ako bude tako, rešenje za ceo Centralni Balkan biće ipak doneto u Srbiji, a to znači da će naša bitka tad biti mnogo žešća.
