POSLEDICE OTKRIVANjA ŠPIJUNA CIA U SRBIJI

LjUBAN KARAN Najnoviji uspeh BIA potpuno će promeniti način obaveštajnog rada i obaveštajnih dejstava...

LjUBAN KARAN

Najnoviji uspeh BIA potpuno će promeniti način obaveštajnog rada i obaveštajnih dejstava prema Srbiji

Neki mediji su objavili da je naša Bezbednosno-informativna agencija (BIA) ponovo uhapsila špijuna, što je drugi slučaj u roku od dva meseca. Ovaj put u pitanju je obaveštajac CIA. Zvaničnog saopštenja još uvek nama, ali neki mediji navode konkretno ime. Po njima, to je Veljko Popara (na slici ispod), pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP). On je optužen da je iz kabineta MUP Srbije iznosio poverljiva dokumenta i predavao ih službenicima CIA koji su na službi u Ambasadi SAD u Beogradu. Znači, u odnosu na prethodnog raskrinkanog špijuna, koji je priznao da radi za hrvatsku SOA, ovo je daleko viši nivo obaveštajnog rada, a time i veći uspeh.

Promena u radu naših obaveštajno-bezbednosnih službi sasvim je očigledna. Ozbiljno su krenule da rade ono što je suština njihovog posla – kontraobaveštajna zaštita vitalnih interesa Srbije i institucija koje predstavljaju osnovne stubove državnog sistema. Možda se ovakav zaključak nije mogao izvući nakon prethodnog uspeha – hapšenja hrvatskog špijuna Čede Čolovića, ali sada, nakon otkrivanja špijuna CIA, to može da se kaže. Jer nije svejedno otkriti i uhapsiti špijuna hrvatske SOA ili američke CIA.

Otkriti špijuna CIA uvek je bio najveći problem, zato što se radi o obaveštajnoj službi koja koristi najsavremenija tehnološka dostignuća u zaštiti špijuna. Sem toga, kao jedna od vodećih svetskih službi, svakako ima i najmodernije metode rada. Zbog svega toga ne doživljavaju baš često da im se raskrinka operativna veza koja se dugo uspostavlja i obučava i u koju se ulaže prilično novca. Sem toga, svako hapšenje njihovog špijuna predstavlja težak šamar i rušenje ugleda instituciji koju mnogi smatraju najmoćnijom na svetu u svakom pogledu. Ako neko u to sumnja, samo neka pogleda njihov godišnji budžet i sve će mu biti jasno.

Male kontraobaveštajne službe, koje su takoreći redovno u tehnološkom zaostatku u odnosu na velike, imaju problem da raskrinkaju špijune najjačih službi, jer se redovno sreću sa tehnologijom prisluškivanja i komunikacije za koju i ne znaju da postoji. Nije tačno da se najveća naučna dostignuća prvo koriste u svemirskoj industriji, nego upravo u radu obaveštajnih službi. Tehnička oprema malih službi obično se kupuje na Zapadu, a oni prodaju uglavnom ono što su njihove službe prevazišle novim tehnološkim otkrićima. Zato nije ni približno isto otkriti špijuna Hrvatske i špijuna SAD.

Naravno da je ukupna aktivnost obaveštajca rizična po njih, ali su posebno opasne dve faze u njihovom radu:

Prikupljanje obaveštajnih podataka; i

Primopredaja podataka i instrukcija i, naravno, novca ako je on motiv obaveštajnog rada.

NE MOGU VIŠE KAKO HOĆE
Zato vrbovani agenti – obaveštajci dobijaju instrukcije i savete kako da se čuvaju i kako da ne privlače pažnju na sebe dok prikupljaju podatke, a u nekoj kasnijoj fazi špijunaže može da im se organizuje neka vrsta obuke. Često se i opremaju tehničkim pomagalima za brzu krađu i čuvanje podataka do predaje. Tako nauče dosta o tome kako da zavaraju kontraobaveštajce i druge faktore bezbednosti, pa i obične građane iz sredine gde žive i rade. Zato je redovna pojava okoline u kojoj su delovali špijuni da je verovatno greška u pitanju, jer je to poslednja ličnost na koju bi posumnjali da se time bavi.

veljkopoparaPrimopredaja se posebno razrađuje za svakog obaveštajca posebo, gde se iz logičnih razloga izbegava šablonski rad, kako se ne bi desilo da se provalom načina rada sa jednim obaveštajcem ugroze ostali. Jer to je faza obaveštajnog rada gde nije ugrožen samo obaveštajac nego i operativac obaveštajne službe koji često ima diplomatski status maskiran u prvog ili drugog sekretara ambasade ili nešto slično. Takav status ga štiti od suđenja, ali ne i od proterivanja, što takođe predstavlja blamažu za državu koju predstavlja. Zato se izbegava direktan kontakt operativca sa obaveštajcem i pronalaze načini primopredaje bez direktog kontakta.

Zbunjuje podatak u medijima da je otkriveni špijun iz MUP Srbije odavao poverljive podatke u direktnom kontaktu sa operativcima CIA. Jednostavno zato što se to tako u ozbiljnim državama ne radi. E sada, drugo je pitanje da li nas Amerikanci smatraju ozbiljnom ili banana-državom, u kojoj mogu da rade šta i kako hoće – da obaveštajni rad, koji u svakoj državi spada u najteža krivična dela, za koje je zaprećena kazna i do 20 godina a negde i smrtna kazna, tretiraju kao običan kafanski razgovor i ćaskanje preko koga koja će uzeti ono što ih zanima.

Tačno je da direktnim kontaktom sebi olakšavaju posao, ali je isto tako tačno da olakšavaju posao kontraobaveštajcima, koji im daleko lakše mogu postaviti zamku. Ima primera da se ponegde i ne ide na klasična vrbovanja sa registracijom i kodnim nazivom obaveštajca, nego se sve dobija kroz obične razgovore u restoranima ili na drugim javnim mestima. Tako mogu da rade obične diplomate, ali obaveštajci od zanata ne, naravno, zbog relativno lakog prisluškivanja i fotografisanja.

SLUČAJ „GRIZLI“: KAKO SE TO NEKAD RADILO?
Nekada davno to se radilo drugačije. Uzeću za primer takođe špijuna CIA koji je otkriven početkom 80-tih godina. Radi se o kapetanu JNA Miloradu Stojakoviću, koji je radio kao meteroolog na vojnom aerodromu Batajnica. KOS ga je vodio pod kodim nazivom „Grizli“ i uspešno je raskrinkan i osuđen. On je samo u početku svog špijunskog rada imao direktne kontakte sa operativcima CIA. Kasnije takvih direktnih kontakata nije bilo, i to je otežalo i godinama razvuklo dokumentovanje njegovog špijunskog rada. Prikupljene podatke ostavljao je na dogovorenom mestu na Košutnjaku u specijalno pripremljen komad asfalta pored puta. Takvih komada asfalta inače je bilo celom dužinom puta i nikome nisu privlačili pažnju. Jednostavno, stane na tom delu puta gde se nalazi takav komad asfalta, otvori haubu kao da mu je motor u kvaru ili promeni gumu, a tokom te radnje uzme instrukcije i novac i ostavi izveštaj. Nije postojao veliki rizik da tako prljav i mastan komad asfalta neko uzme, a, kada bi se to i dogodilo, ne bi se moglo dovesti u vezu sa njim ili sa službom za koju radi, jer je sam izveštaj bio nevidljiv za običnog građanina a instrukcije šifrovane.

„Grizli“ je bio dobro obučen ne samo za primopredaju nego i za čuvanje podataka i pripremu izveštaja. Sve u cilju tajnosti rada i smanjenja rizika od provale. Imao je šifru koju je čuvao u običnim dečijim plastičnim flomasterima, koji baš nikom ne bi privukli pažnju, i tablete koje rastvorene predstavljaju nevidljivo mastilo kojim je izveštaje pisao između redova već postojećeg i potpuno bezazlenog teksta na papiru. Bio je potreban samo malo veći razmak između redova, a operativci su znali kojom hemikalijom mogu tekst učiniti vidljivim.

cia11Nije to bilo lako otkriti ali KOS je svojevremeno uspeo. Taj špijun CIA pao je samo zbog toga što je hemijskom analizom utvrđeno da su tablete pronađene u njegovom automobilu bile štetne po zdravlje (čak i otrovne) i nisu bile ni za ljudsku ni za životinjsku upotrebu. Naravno da nije mogao objasniti ni njihovo poreklo ni namenu, a da to bude logično i prihvatljivo, a operativci KOS su odmah znali da je to hemikalija za pisanje nevidljivog teksta. Naravno da je takav način rada davna prošlost, ali neki principi se koriste i danas.

SLUČAJ ELEKTRONSKOG KAMENA U MOSKVI
Zapadne službe i danas imaju sličan sistem, naravno modernizovan u skladu sa erom elektronike. Osnovna stvar je da se primopredaje podataka i instrukcija u pravom profesionalnom radu i danas obavljaju bez direktnog kontakta. Poznat je slučaj otkrivenog elektronskog kamena u Moskvi, gde su operativci britanske obaveštajne službe MI-6 elektronskim putem ostavljali instrukcije u „kamenu“ za svoje obeveštajce koje su držali na vezi, a istovremeno iz „kamena“ preuzimali izveštaje. Pali su zbog toga što su prilikom primopredaje morali da se približe „kamenu“, tako da je njihovo pojavljivanje uvek na istom mestu, a bez očitih razloga, izazvalo sumnju ruskih službi bezbednosti. Jer, kao i svuda, pošto se iz iskustva zna da su redovno među službenicima ambasada maskirani operativci stranih obaveštajnih službi, njihovo kretanje se itekako prati i analizira.

Jasno je da je direktan kontakt operativaca CIA, koji su ujedno službenici ambasade, sa špijunom ugrađenim u naš MUP velika profesionalna greška, posebno ako im je bio važan i ako Amerikanci imaju diplomatski status. To ujedno govori o tome koliko nas podcenjuju kao kontraobaveštajce i profesionalce. Ali sada će i oni staviti prst na čelo i svoj tajni rad i nedozvoljene aktivnosti u našoj zemlji moraće prilagoditi standardnim principima tajnosti rada obaveštajnih službi. Naravno da će to biti ne samo skuplje za njih nego će im prilično ograničiti prostor obaveštajnog delovanja.

Čudi još jedna stvar kada je CIA u pitanju. Oni su se već opekli u Srbiji kada im je KOS, koji je tada predvodio general Aca Tomić, otkrio obaveštajne kombinacije preko generala Momčila Perišića. I on je pao zbog direktnog kontakta sa šefom CIA za Balkan Dejvidom Džonom Nejborom (na slici ispod u desnom krugu) i primopredaje podataka i novca u kafani. Čudi da iz toga nisu ništa naučili i da su i dalje podcenjivački gledali na Srbiju što se tiče kontraobaveštajnog rada. Sasvim je moguće da su se ponovo opustili na osnovu nekih starih ministara Vlade Srbije koji su im itekako bili naklonjeni i popustljivi po svim pitanjima, i nikada ne bi odobrili hapšenje njihovog špijuna.

Verujem da ni operativcima stranih službi – ako su pravi profesionalci, a jesu – ne odgovara da se u zemlji u kojoj deluju može lako doći do svakog pa i najpoverljivijeg podatka. Takve poslove može da radi i mali Perica, i oni se u takvim uslovima ne mogu iskazati u profesionalnom smislu. Na primer, ako takvi operativci pošalju svojoj centrali nešto ekstra važno i tajno sa sednice vojnog vrha BiH, Hrvatske, Crne Gore, Albanije i još nekih malih država Balkana, svi će im se u centrali smejati i omalovažavati njihov uspeh. Ako pošalju takav izveštaj iz Rusije, Belorusije, Kine, Japana i drugih ozbiljnih i stabilnih država, niko im se neće smejati i ceniće njohov rad. Da ne pominjem neke zatvorenije zemlje kao što su Severna Koreja, Iran i sl., koje predstavljaju trn u oku Zapada.

perisiscnejbormonktonNaše obaveštajno-bezbednosne službe (agencije) dugi niz godina nisu radile svoj osnovni posao – kontraobaveštajni – tako da smo se mi stariji, koji dugo pamtimo, počeli pitati da li su oni zaboravili svoj posao i da li uopšte znaju da ga rade. Dva najnovija otkrivanja i hapšenja špijuna od strane BIA jasno govore da zanat nisu zaboravili. A razloge zašto godinama nisu radili svoj posao, ne bi trebalo tražiti kod njih, jer i oni, kao i svi drugi kontraobaveštajci na svetu, najviše vole da rade kontraobaveštajno. Razloge bi trebalo tražiti kod prošlih vladajućh političkih garnitura, koje su i same pod hipotekom sumnje da su bile pod stranom kontrolom, pa i strani špijuni i agenti, i da su kao takve ograničavale rad i usmeravale službe u pogrešnom smeru.

ZAŠTO HAPŠENjE ŠPIJUNA NIJE ČESTA POJAVA?
Nikada nije bilo lako otkriti špijuna, pa nije ni danas. Zato u vezi sa tim postoje specijalizovane službe – agencije koje su jedine sposobne da to kvalitetno urade. Sve obaveštajne službe preduzimaju opsežne mere zaštite svojih špijuna u skladu sa vremenom u kome živimo i tehnologijom koja se koristi. Ne samo zbog toga što će u slučaju provale ostati bez važne obaveštajne pozicije nego i zbog toga što otkrivanje špijuna redovno pokreće aferu koja je veoma interesantna za medije, vlada države čiji je špijun otkriven dovodi se u neprijatnu situaciju pod optužbama i dokazima da je koristila nedozvoljene i kažnjive aktivnosti u drugoj državi. Zato se preduzima sve da do toga ne dođe.

Postoji još jedan razlog zbog koga su hapšenja i suđenja špijuna redak događaj. Nije najveći uspeh uhapsiti i suditi špijuna. Najveći uspeh ga je uceniti prikupljenim podacima i prevrbovati da radi za onoga ko ga je otkrio, a protiv službe koja ga drži na vezi. To je itekako moguće zato što su za krivično delo špijunaže zaprećene stroge kazne. Tu se postiže dvostruka korist – dobijaju se obaveštajni podaci i mogu se plasirati dezinformacije drugoj strani koja je kroz višegodišnji rad stekla poverenje u svog obaveštajca. Naravno da se takva hapšenja i kompletna aktivnost odvijaju tajno. Zato onaj kome nisu dostupni rezultati rada neke službe može steći utisak da ona ne radi dobro ili da ne radi ništa jer ne hapsi špijune, a ona ustvari radi odlično.

spy gear 1Iza toga zašto se strani špijun ne hapsi mogu da stoje sasvim praktični razlozi. Da se drži pod kontrolom i da mu se smišljeno i planski podmeću dezinformacije, a da on to i ne zna. Važan razlog zašto se to tako radi jeste praksa da strane obaveštajne službe, ako im hapšenjem eliminišete jednog špijuna, šalju druga dva za koja vi nećete znati.

VAŽNA PROMENA KLIME
Male i slabe zemlja, pogotovo one na početku svoje državnosti, koje redovno zavise od dobre volje velikih sila, pa i regionalnih, ne smeju ni pomisliti da uhapse njihovog špijuna. Uostalom, često su visoki političari i nedodirljivi državni službenici i sami srani špijuni. Često i oni koji su im pretpostavljeni. U takvoj situaciji kontraobaveštajne službe gube smisao svog postojanja i razloge za opstanak traže radeći druge bezbednosne poslove koji nisu u njihovoj nadležnosti. Promenu delokruga često im diktira i samo državno rukovodstvo, koje ih svesno i namerno usmerava na sporedni kolosek.

Raduje da Srbija nije takva država iako je nekada možda i bila. Država koja otkrije i sme da uhapsi američkog špijuna jeste ozbiljna država i jeste samostalna. Ako je već agent CIA otkriven i ako za to postoji dokazni materijal, ne znači da se on mora i osuditi. Na to ukazuje činjenica da MUP još uvek nije izdao zvanično saopštenje i veliko je pitanje da li je to hapšenje uopšte smelo da prodre u javnost. Optužbe za špijunažu spadaju u najteže dokazive na sudu, tako da je i u našem interesu da izvučemo neku drugu veću korist. Ne mogu da pretpostavim šta bi to moglo biti, ali, ako i bude dogovora, javnost to neće znati. Jedino nikako ne bi smelo da se dogodi da se Amerikancima još izvinjavamo što smo im otkrili i uhapsili špijuna. Ako je sve urađeno profesionalno, izvinjavati se moraju oni.

U medijima se spekuliše o velikom broju stranih agenata i špijuna u Srbiji i sve agresivnijem nastupu stranih obaveštajnih službi. I laici osećaju da je to tačno. Zato je važna najava kroz medije da se neće sve završiti na ovom slučaju jer su operativci BIA locirali i neka druga lica pod stranim uticajem koja se bave sličnim aktivnostima. Naravno da se strani špijuni, ako su stvarno toliko brojni, neće moći raskrinkati odjednom, ali će im uspeh BIA itekakao poremetiti rad. Mnogi od njih će se jednostavno pasivizovati, a drugi će itekako morato da pripaze šta rade. Naravno da će već takvi iznuđeni potezi podići bezbednosnu situaciju u Srbiji na viši nivo. Utisak je da naše službe – agencije neće stati i da će nastvaviti intenzivan i uspešan visokoprofesionalni rad.

biaVeć desetinama godina unazad nije veliki problem u Srbiji vrbovati špijuna jer su neke stvari postavljene naglavce – preovlađuje klima da nije sramota raditi za stranu obaveštajnu službu, a jeste za svoju. Naravno da je to apsurd koji se mora menjati podizanjem bezbednosne kulture stanovništva na viši nivo. Jer mi sada spadamo u grupu veoma ugroženih zemalja i nikome ne treba objašnjavati zašto, tako da bezbednosne aktivnosti samo obaveštajno-bezbednosnih službi nisu dovoljne. U sistem bezbednosti mora se uključiti i stanovništvo, tako da se razbiju kriva razmišljanja i stavovi i da se putem edukativnih kampanja obuče građani da je u njihovom interesu pomoć našim službama ustupanjem korisnih informacija.

Politika
Pratite nas na YouTube-u