VUKAŠIN MILEUSNIĆ
Šta bi se realno moglo očekivati od najrealnije alternative Vučiću u protekle četiri godine
Profesor Antonić u svom tekstu Dok je podela u opoziciji, Vučić je miran tvrdi da sam „sasvim ignorisao” njegov argument da je „politički pomalo nerazumno uspostavljati ekvidistancu između tako nejednakih političkih činilaca kakav je SNS koji ima 50 odsto glasova i 100 odsto vlasti, i DS koji ima pet odsto glasova i nula odsto vlasti”. Osećam obavezu da reagujem, ali prvo bih napisao dve crtice o pitanjima koje Antonić pominje u svom tekstu.
Prva se odnosi na svojevrsno dokazivanje navoda novog rukovodstva DSS kako se bivša predsednica Sanda Rašković Ivić zaista našla na privatnom ručku sa američkim ambasadorom, na kom su prisustvovale i Jelena Milić i Sonja Biserko. Navodi dalje da nema dokaza i priznanja da je za tim ručom bilo priče o zajedničkom kandidatu opozicije za predsedničke izbore, ali ono što zaista tu bode oči je sama činjenica da je do baš takvog sastanka došlo. To što ta činjenica izaziva duboko podozrenje kod dobrog dela patriotske ili suverenističke javnosti nikoga ne bi trebalo da čudi.
Druga je ideja o Vuku Jeremiću kao zajedničkom kandidatu opozicije. Mislim da bi odluka o potencijalnoj podršci Jeremiću morala da zavisi od njegovih stavova po širokom spektru za Srbiju važnih pitanja i svojevrsnog „veting” procesa provere njegovih stavova, odnosa i ranjivosti prema stranim faktorima. To zahteva određene resurse i vreme, ali pre svega dobru volju da se oni troše ili ulažu. Profesor Antonić, pretpostavljam, pravda te političke troškove potrebom da se Vučićev režim „načne” na bilo kom nivou. Mišljenja sam da trenutno nema potrebe ujedinjavati resurse sa evroatlantskom opozicijom ni po jednom pitanju, kako oko „žute patkice” i Savamale, tako i u borbi za poziciju predsednika Republike. Po svim tim pitanjima je moguće voditi ili potpuno samostalnu opozicionu politiku ili tražiti partnere sa kojima postoji minimum osnova za političku saradnju. Samim tim je pitanje kadrovskog rešenja zajedničkog kandidata sa evroatlantskom opozicijom za mene efemerno iako mogu da zamislim i gora rešenja od predloženog.
Vratimo se na argument profesora Antonića kome nisam posvetio dovoljno pažnje. Koja je njegova stvarna vrednost? Da je DS benigan jer se trenutno drži cenzusa i ne učestvuje u vlasti? Zašto se taj argument nije kompletirao kako bi imao smisao za kontekst rasprave, sa još pet odsto koalicije LDP-LSV-SDS i još šest odsto Radulovićevog DJB? Mislim da se odgovor nameće sam. Da je argument kompletiran, bilo bi jasno da DSS tu u procentima može da računa na manje od četvrtine uticaja u najboljem slučaju. U najgorem i najrealnijem, sve te druge stranke, kombinovane sa svim njihovim spoljnim pomagačima i već uspostavljenom kolonijalnom infrastrukturom, bi nakon hipotetičkog uspešnog svrgavanja Vučića momentalno od DSS napravile „glavnog kočničara promena i modernizacije”.
Tu je i pitanje političke srodnosti opozicionih elemenata. U najvećem broju, te opozicione partije predstavljaju mnogo čistije, ekstremnije primere politika zbog kojih bismo rušili SNS. Gotovo nikakve razlike nema između LDP i DS, sa ili bez Šutanovca na čelu, pa je tako i LDP mogao da stoji u Antonićevom argumentu. Mogu i retorički upitati a zašto ne SRS u tom argumentu i celoj priči, koja je politički osetno bliža DSS? Razlog je, naravno, što je pet odsto SRS manje od zbirnih 16 odsto evroatlantista i što takva saradnja ne bi bila pomognuta sa Zapada, što dalje implicira kako su političke ideje i programi u ovoj kalkulaciji ne manje vredne, nego apsolutno bezvredne. Sve je podređeno jednom sebi dovoljnom i za profesora Antonića samoobjašnjivom cilju – rušenju Vučića. To je u suštini i formi matematički argument, a ne politički.
Iako nezgrapna za intrigatne analize, izjava Miloša Jovanovića o ekvidistanci koju bi DSS zauzela i prema SNS i prema evroatlantskoj opoziciji, pogotovo imajući u vidu stanje povišene političke tenzije u kojoj je data, deluje više nego razumno. Čak sasvim u skladu sa tradicijom politike DSS.
UTVRĐIVANjE PREMISA
Smatram, uostalom, da sam na taj argument odgovorao celim svojim tekstom, kako kontraargumentima tako i svim ponuđenim pitanjima. Sva ta pitanja zahtevaju odgovor zbog čega bi udruživanje ukupne opozicije, ovakve kakvu imamo, bilo uopšte politički opravdano. Čak napominjem da mislim kako ni ondašnje dosovsko udruživanje nije samo sebe opravdalo iako sprovedeno u neuporedivo težim okolnostima u odnosu na ove današnje. Mislim da je usaglašavanje tih odgovora minimum minimuma, conditio sine qua non za dalju raspravu.
Pitanja mogu i da ponovim:
• Koja je analiza opravdanosti tehničkog udruživanja većeg dela Miloševićeve opozicije u DOS?;
• Šta opravdava današnje tehničko udruživanje većeg dela Vučićeve opozicije u novi DOS, ili kako god da ga nazovemo?;
• Koje su garancije da bi srpski interes bolje prošao kroz pobedu takve opozicije, u kojoj bi DSS bio tek ekscentrični neevroatlantski činilac?
Utvrđivanje da li se slažemo na tim pitanjima i odgovorima je utvrđivanje osnovnih premisa za dalje razumevanje ove političke diskusije. Moguće i za bolje razumevanje između novog i starog rukovodstva DSS. I tu je ključno ovo drugo, središnje pitanje, pa ga možemo dodatno raščlaniti u svrhu još boljeg razumevanja:
1. Koliko je ekonomija i ekonomska perspektiva Srbije lošija posle ove četiri godine?;
2. Da li Vučićeva vlast sama po sebi uvodi neki novi neposredni bezbednosni rizik po Srbiju i srpski interes, i, ako da, koji?;
3. Koji argumenti dokazuju da je Vučićev režim autoritarniji od, recimo, Tadićevog?;
4. Po čemu je danas medijska scena lošija nego za vreme „žutih”?;
5. Kakav je trend promena geostrateških odnosa snaga?;
6. Koji spoljni činioci bi imali ključni uticaj u DS-LDP-LSV-SDS-DJB-DSS koaliciji i koji su njihovi interesi?;
7. Koji unutrašnji nestranački činioci bi podržali takvu koaliciju i kakav je njihov radni i eventualno vlasničko-donatorski portfolio?;
8. I na kraju, samo naizgled zamršeno a zapravo vrlo prosto, da li Vučićevi ustupci na Kosovu, njihova realna vrednost i „konačnost”, vreme koje je njima kupio, uz uporednu analizu šta bi se realno moglo očekivati i od najrealnije alternative Vučiću u protekle četiri godine, da se samo nastavilo po Tadićevim standardima pregovaranja i borbe, opravdavaju takvu koaliciju?
1.
Ekonomski, meni se čini da stojimo bolje nego pre četiri godine. Ali, pošto ne želim da zvučim kao Vučićev advokat i nabrajam uspehe i poluuspehe i pošto mislim da može i mora još dosta bolje, ostaviću onima koji pozivaju na udruživanje sa evroatlantistima da argumentuju kontrastav.
2.
Mislim da ova vlast ne uvodi nove bezbednosne rizike po srpski interes. Vojvođansko pitanje je na neodređeno stavljeno ad akta naprednjačkim preuzimanjem pokrajinske vlasti. Imali smo i demonstraciju projekcije relativne stabilnosti iz Beograda po pitanju referenduma u Republici Srpskoj, što je vezano i za iskazanu spremnost za političko i bezbednosno konfrontiranje sa Hrvatskom. U najskorijem slučaju crnogorskih izbora stvari još nisu najčistije, ali bilo bi više nego nategnuto tvrditi kako je Dikovića dole poslo Vučića kako bi pomogao Đukanoviću da inscenira krizu. Saradnja sa NATO je dignuta za jednu lestvicu više, ali je intenzivirana i vojna saradnja sa Ruskom Federacijom. Simbolično učestvovanje u NATO vojnim vežbama i tehnički sporazum potpisan sa NATO inače ne opravdava saradnju sa opozicijom koja je otvoreno za priključenje NATO savezu, to je makar stvar proste logike.
3.
Kod autoritarnosti je situacija samo naizgled najlošija, jer u osnovi imamo veliku vlast koncentrisanu u rukama jednog čoveka. Ali, iako nesrazmerna za ono što smo navikli u skorije vreme, ona je ipak demokratski delegirana na isti način i kroz isti stistem koji su koristili i na sličan način (zlo)upotrebljavali i njihovi prethodnici. Ako posmatramo autoritarnost kao formu vladavine u kojoj je izraženo suzbijanje političkih sloboda, onda molim da se meni i javnosti Srbije dokaže da nam je sloboda političkog delanja i izražavanja suzbijena pod Vučićem. Čak i formalno, ova izborna dominacija SNS i Vučića ne proizvodi društvenu autoritarnost van okvira njegove stranke, gde je autoritarnost i legitimna i legalna. Nema opasnosti da će internet botovanje i tragikomični performansi ulizivanja vođi Vučićevih provincijalnih kadrova nekako „ponaprednjačiti” Srbiju. Direktno ismevanje Vučića i njegove SNS je sasvim slobodno i dozvoljeno. Po školama se ne kače Vođine slike.
4.
Što se medija tiče, bilo bi neozbiljno tvrditi kako tu stvari stoje dobro, ali hajde da uzmemo neki realni reper za poređenje. Evo, recimo, četvorogodišnji period „žutih” vlada koje su prethodile naprednjacima. Da li su danas medijske slobode manje nego tada? Ne znam šta kažu izveštaji zapadnih NVO o tome, ali meni se čini da su iste. Koje su realne promene na medijskom nebu? Pink više podržava vlast, B92 manje, Informer uz vlast, Danas kontra, sve ostalo je manje više na istom. Kulturna i identitetska priroda vlasti se pritom promenila, a to se ne ogleda samo u tome što su ovi uz vlast danas grlatiji i manje rafinirani od ovih što im kontriraju. Ta promena nije samo negativna. Pošto ima više „narodnih” sastojaka od prethodne, vlast se manje zasniva na zapadnjačkim i globalističkim ideološkim i kulturnim matricama. Kulturno gledajući, ova vlast je više „srpska” od prethodne, a politika je nizvodno od kulture.
Da, Vučić danas govori najviše o Veberu i protestantskoj radnoj etici, ali armija naprednjačkih kadrova ni po čemu ne pokazuje da prati vođu u tome. To je obrnuto, ali slično Tadićevom ponašanju, koji je javno naglašavao neophodnost patriotske borbe, pa je čak umeo i da srbuje, dok je mašina proverenih (neo)liberalnih kadrova sasvim realno i opipljivo radila na preumnjenju javnosti. I društvena elita, akademski korpus, javne ličnosti, novinari i analitičari koji služe Vučićevom režimu su nešto drugačiji od onih Tadićevih. Nisu nas zaposeli mračni autoritarci, a manje ima otvoreno antisrpskih i antisuverenističkih novinara i emisija. Dušane Janjiće i Srbijanke Turajlić su zamenili Dragomiri Anđelkovići. Ni na medijskom i kulturnom planu ništa ne alarmira na drastičnu akciju približavanja evroatlantskom političkom bloku.
5.
Trend promena geostrateških snaga je nesumnjivo pozitivan po nas. Pritisci na Srbiju upravo i jačaju zbog toga što se sužava vreme u kojem je još moguće držati je u ovakvom položaju. Jedina velika promena koja nama, ako ne i celom svetu, može poremetiti taj trend je eventualni dolazak Hilari Klinton na poziciju predsednika SAD. U slučaju da se trend nastavi, Srbiji geopolitički ne odgovara politička nestabilnost, koja bi je otvorila i oslabila za mnogo direktnije i konkretnije mešanje i ucenjivanje spolja, pre svega sa Zapada. Kada se već posle dugo godina i decenija trpljenja našla na pragu po sebe jako povoljnih geostrateških odnosa snaga, pametnije bi joj bilo da se još par godina uzdrži od rizičnih situacija. U slučaju da se pozitivan trend promena po nas naglo promeni nakon izbora u SAD, tek onda ne bi imalo smisla raditi sa zapadnim faktorima na skidanju Vučića. Ali bih u tom scenariu bio vrlo otvoren da čujem predloge kako se brzo i kvalitetno povezati sa ruskim i kineskim mecenama i bilo kojom unutrašnjom političkom snagom spremnom za otpor.
6.
U slučaju dobre volje DSS da „tehnički sarađuje” sa evroatlantskom opozicijom, spoljni faktori koji bi organizaciono, infrastrukturno, logistički, novčano pomogli tu saradnju bi svi do jednog nesumnjivo bili zapadne države i korporacije. One su jedine koj3 imaju interes, resurse, znanje i portfolio takvih aktivnosti u Srbiji i svetu. Koliko bi to išlo srpskom interesu u korist, bojim se i da zamislim.
7.
Unutrašnji činioci koji bi takođe na razne načine pomogli i „olakšali” tu koaliciju se mogu pretpostaviti. To bi bile mreže nevladinih organizacija, kanvasovaca, „nezavisnih udruženja”, separatističkih i autonomaških pokreta, „hrabrih” profesora univerziteta koji bi da uguše palanačku filozofiju, angažovanih medija i novinara, zabrinutih glumaca i reditelja, svih onih koji bi molili za pomoć zapadnu braću preko BBC i CNN.
8.
Što se Kosova tiče, bilo bi zanimljivo čuti argumentaciju koja od Vučića pravi lošijeg od Tadića. Da bi argument bio validan, morao bi u sebe da uračuna i projekciju šta se od srpskih vlasti moglo očekivati da su nastavili Tadić i DS odande gde su stali, imajući u vidu šta su oni uradili za svoje četiri godine, a šta Vučić za svoje četiri, a pretpostavljajući da su pritisci i ucene bili istog intenziteta. Iako sam ja uveren da su se oni pojačali u Vučićevo vreme kao posledica ranije pomenutog sužavanja vremenskog okvira u kome je moguće držati Srbiju ovako potčinjenom. Briselski sporazum je praktično nasleđen, a njegovim naknadnim dogovaranjem i usaglašavanjem kupljene su četiri godine, koje su plaćene praktično ničim konkretnim i važnim što se koliko sutra ne može poništiti. Možda će delovati i kao previše svedena dilema, ali između Borka Stefanovića i Marka Đurića, ne trepnuvši biram drugog.
O RAZLIKAMA U MIŠLjENjU
Kao što rekoh, nisam Vučićev advokat i trudim se da stvari posmatram sa srpskog stanovišta. Nije mi bitno da li mačka bela ili crna, sve dok lovi miševe. Da ne mislim kako Srbija danas, po svim navedenim pitanjima, realno može bolje, ili čak mnogo bolje od Vučića, ne bih podržao Miloša Jovanovića i DSS. Pritom mislim kako je pogrešno od sukoba u DSS, koji više nije samo političke i programske prirode već i pitanje grubog narušavanja minimuma stranačke discipline, praviti ideološki ili izdajnički tribunal. Mišljenja sam da je sasvim legitimno sankcionisanje članova koji javno promovišu ličnu, a ne stranačku politiku. Ta politika je postala lična onog momenta kada je poražena u samoj stranci. Možda je Jovanović svojevremeno imao rezerve prema politici Sande Rašković Ivić, ali nije uzeo sebi za pravo da javno politički ratuje protiv nje i „njene” DSS. Nije bio mali broj ljudi koji su se šokirali politikom podrške zajedničkom opozicionom predsednikom kandidatu, ali su to peglali unutar stranke, a ne kroz intervjue Blicu. I pobedili su. Optuživati ih da su Vučićevi pučisti i svi do jednog oportunisti koji bi da olakšaju režimu, prosto je neracionalno i nepošteno. A kukati kad vas izbace posle upornog i namernog narušavanja minimuma discipline, to već liči na razmaženu decu.
Sve u svemu, kada se malo udaljimo i izoštrimo fokus na celu sliku dobijamo sledeći utisak.
Aktuelno vođstvo DSS poziva na konsolidaciju i fokus na svoju politiku, podjednako udaljenu i od evroatlantske opozicije i evro pozicije, stav koji je i tradicionalno blizak toj stranci.
Predsednica u ostavci i njoj blisko bivše rukovodstvo poziva na (taktičku) saradnju sa evroatlantskom opozicijom, što se jedino dalo zabeležiti pred 5. oktobar 2000. godine.
Ako se usaglasimo i oko onih početnih premisa, zaključak oko opravdanosti jednih i drugih se nameće sam.
* * *
Razumem Antonićevu frustraciju kada ga neko optuži da je „žuti”, jer je, na osnovu svojih analitičarskih kapaciteta, procenio da je za Srbiju najbolje da se DSS udruži sa izrazito evroatlantski opredeljenom opozicijom da ruši Vučića. Ali šta ako je neko procenio drugačije od profesora Antonića, pa misli kako nije vredno udruživati se sa evroatlantistima, makar to značilo da će Vučić vladati koju godinu duže, da li je ta osoba odmah „ponaprednjačena”? Kako očekivati fer intelektualni tretman ako ga sami ne dajete? Zar nije legitimna patriotska politika krčiti svoj put kroz u korov okupacije zarastao srpski vrt? Bez pomoći NATO baštovana, ma koliko to teško bilo po naše mišiće?
Uporedio bih, na kraju, Srbiju sa Sirijom, u jednom zajedničkom aspektu i samo kako bih hiperbolom naglasio poentu. Asad je sve vreme pre Arapskog proleća napadan što kao zapadni agent koji prodaje sirijsko-arapske interese, što kao surovi diktator koji guši građanske slobode i demokratiju. Mnogi za demokratiju i slobodu i budućnost države zabrinuti Sirijac je podržao udruživanje svih mogućih društvenih partija, grupa, klasa i manjina protiv Asada i njegovog, bez sumnje za sve civilizovane nazore, surovog, nedemokratskog i ne previše prosperitetnog režima. Rezlutat takvog, rekao bih svedenog rezona mnogih iskreno zabrinutih Sirijaca nije slučajno ovo što gledamo sada. Drugačije nije ni moglo da ispadne osim gore da ih Rusi puste niz vodu kao Libiju.
U duhu jasnijeg razumevanja, reč-dve i o samom autoru i okolnostima u kojima je originalni tekst nastao: Miloša Jovanovića sam samo upoznao, pre dobrih pet ili šest godina na tribini DSS u Opštini Novi Beograd, kada je na moj pokušaj da mu ponudim svoje sposobnosti volonterski, nezainteresovano odgovorio da „svi u DSS rade volonterski”. Na moj jedini pokušaj uspostavljanje e-mail komunikacije u to vreme nije ni odgovorio. Godinama nemam aktivan kontakt ni sa kim iz DSS. Gospodina Dušana Kovačeva poznajem iz istog perioda, kada je uređivao sajt Fonda Slobodan Jovanović, gde mi je objavio nekoliko tekstova. Prošli put sam ga video, ako me sećanje ne vara, na jednoj od tribina Fonda na Kolarcu, pre bar pet godina. Gospodina Branka Pavlovića nikada u životu nisam upoznao niti imao prepisku sa njim. Što se odnosa sa Željkom Cvijanovićem i njegovim Novim Standardom tiče, naša komunikacija je izrazito jednosmerna, gde ja njemu na svakih par godina pošaljem tekst, a on odluči da li će ga objaviti, što je do sada uvek i činio, bez ikakve vremenske kalkulacije. Kuriozitet je da mi je korisnički nalog na njegovom sajtu banovan. Sa moje strane makar nije bilo urote sa ostala dva autora, ni sa DSS, ni sa Novim Standardom. Verujem da isto važi i za njih. A priroda tih okolnosti da se radi o spontanim reakcijama, a ne koordinaciji, više govori o idejama i predlozima na koje reagujemo, nego o bilo čemu drugom.
