BILjANA MITRINOVIĆ: „REGIONALNA SILA“ KAO SREDIŠNjA TEMA KAPANjE U SAD

Izborni štab Klintonove je procenio da više izgleda na uspeh ima povezivanje Trampa sa...

Izborni štab Klintonove je procenio da više izgleda na uspeh ima povezivanje Trampa sa Neprijateljem broj 1, koji je zavukao ruku u američki trbuh, nego bilo kakvo pravdanje

Iako se čini da su Alepo, Raka i Mosul najvažnije linije fronta u hibridnom ratu Zapada i Istoka, a sateliti velikih sila mere svaki pokret na Bliskom istoku, glavni rat ipak se vodi daleko iza ovih linija fronta – unutar gotovo svake od uticajnih zapadnih država između zagovornika starog globalističkog sveta i njihovih protivnika. Čudno je kako se među predstavnicima nomenklatura teško primećuje da borba na toj liniji fronta može da se završi i stvaranjem novog „novog svetskog poretka”.

PRLjAVI HARI
 Pre mesec i po dana šef Pentagona Ešton Karter javno je napravio omašku na koju je lako bilo odgovoriti: optužio je Rusiju da narušava međunarodni poredak, da rukovođena „pogrešnim ambicijama i prikrivenim strahom pokušava da se predstavi kao svetska sila”. U toj izjavi je bilo toliko nesvesnog nepristajanja na činjenicu da se svet menja i arogantne uverenosti da Amerika večno može da izručuje bombe gde i kada joj se prohte i da je to poredak koji se ne dovodi u pitanje.

A onda je Rusija, koju u Vašingtonu i dalje nazivaju regionalnom silom, postala tema unutrašnjih podela. Hilari Klinton je svom protivkandidatu nametnula kampanju koja ga „tuče” na fonu Putinovih navodnih želja i agresivnih aspiracija. Izborni štab Klintonove je procenio da više izgleda na uspeh ima povezivanje Trampa sa Neprijateljem broj 1, koji je zavukao ruku u američki trbuh, nego bilo kakvo pravdanje. Danas mogu da te hakuju vešti hakeri s bilo koje tačke u svetu, ali nije uobičajeno da jedna „regionalna sila” bude glavna tema izbora najveće sile na svetu. Tako je Putin postao ta unutrašnja linija fronta oko koje se deli Amerika, i ta linija je važnija od svake koju Amerika drži u svetu.

I DžENTLMENI VARAJU
Po istom principu, izgubivši neprikosnovene pozicije u Siriji, ali i na celom Bliskom istoku, a ne priznajući to, Amerikanci su organizovali ofanzivu na Mosul, kako bi poterali džihadiste prema Siriji, da makar otežaju drugima, ako već ne mogu da budu vladari situacije. Prekompozicija međunarodnog poretka nastaje možda čak ne toliko zbog toga što Rusija jača, koliko zbog toga što Amerika slabi, a da mnogi koji je vode nisu svesni zašto im se to događa. Jer nije se Amerikancima slučajno i ni iz čega dogodila ovakva kampanja prepuna jada i jeda. Kao što ni džihadisti nisu tek tako izronili iz pustinjskog peska i počeli da odrubljuju glave nedužnim ljudima koje su pre toga obukli u gvantanamovske narandžaste kombinezone; kao što ni Putin nije jednog jutra samo ustao i odlučio da pošalje „suhoje” u Siriju.

U takvom potresu uglavnom svi korporativni mediji su na strani Klintonove i zvuče neuverljivo kada kažu da je „bez presedana” što Tramp u poslednjoj televizijskoj debati nije pristao da kaže da će priznati rezultate izbora. Nepriznavanje izbora postalo je zapravo njegov najjači izborni adut, jer 41 odsto birača u SAD veruje da će on biti pokraden, što znači da upravo toliko ljudi nema poverenja u politički sistem i nije spremno da poveruje da će on provesti poštene izbore.

EVROPA SE BUNI
EU, zbog same svoje komplikovane strukture, već srlja prema ivici raspada, jer je dirigovani migrantski talas učinio svoje. Cele grupe članica EU toliko se glasno bune protiv centralizovane komande da je nemoguće doneti zajedničku odluku. Ne uspevajući da nametne pooštravanje sankcija Rusiji, a pokušavajući da se oporavi od politike „otvorenih vrata”, Merkelova primenjuje istu strategiju kao Klintonova: koristi politiku prema Putinu kao okosnicu predstojećih saveznih parlamentarnih izbora. Zato posle već završenog samita u Briselu, zajedno sa britanskom premijerkom Terezom Mej, govori kako EU sprema sankcije protiv Rusije i Sirije iako je samo koji sat ranije Evropski savet vodio žučnu raspravu jer Austrija, Italija, Mađarska, Slovačka i još neke članice ne žele više da podnose ekonomsku štetu zbog kažnjavanja Rusije. To čak ne želi ni Merkelin koalicioni partner i na izborima njena glavna protivnica – Socijaldemokratska partija (SPD) Nemačke sa uticajnim kancelarkinim potpredsednikom Zigmarom Gabrijelom i šefom diplomatije Frank Valterom Štajnmajerom, koji se već mesecima suprotstavljaju zaoštravanju odnosa sa Rusijom. Tu liniju fronta u Nemačkoj naročito iscrtava „Špigl”, otvarajući prljavu kampanju protiv SPD-a.

Za Evropljane bi možda bilo mudro da pogledaju šta čini Velika Britanija koja je kroz istoriju često prednjačila u predviđanju globalnih događaja. Dok premijerka i neodmereni šef diplomatije Boris Džonson oštre koplja na Rusiji, britanska kraljica Elizabeta, kao vrhovni poglavar Anglikanske crkve je upravo iz Londona ispratila patrijarha Ruske pravoslavne crkve Kirila. Mnogi veruju da kruna, ugostivši ruskog patrijarha, nastoji da ide u susret događajima, kao što je učinila provozavši u kraljevskoj kočiji kineskog predsednika Si Đinpinga, posle čega je Britanija, na užas Vašingtona, postala članica Azijske infrastrukturne investicione banke, na čijem je čelu Kina i koja je pandan Svetskoj banci.

Izvor Poltitika, 23. oktobar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u