Stiče se utisak da Evropa počinje da pokušava da ograniči uticaj SAD i vodi spoljnu politiku koja bi više odgovarala njenim sopstvenim interesima
Samit EU, koji se završio prošlog petka, doneo nam je interesantno iznenađenje. Prilično neočekivano, italijanski premijer Mateo Renci nazvao je uvođenje dodatnih antiruskih sankcija zbog situacije u Siriji besmislenim.
Izjavivši to, Renci je odjednom ubio dve muve: italijanski premijer je faktički odredio ton rasprave o međunarodnoj agendi, a teškaši EU, kao što su Francuska i Nemačka, dali su mu mogućnost da to učini. Time je Renci ojačao svoje pozicije na evropskom terenu, a ujedno i sopstveni autoritet u očima sugrađana. Pri čemu je to uradio malo pre nacionalnog referenduma 4. decembra o ustavnoj reformi, čiji je inicijator.
Takođe, zanimljiv je i stav lidera Francuske i Nemačke na samitu. Po mom mišljenju, on svedoči da u Parizu i Berlinu raste želja da se formira novi evropski trougao moći, u kojem bi mesto Britanije, koja napušta EU, mogla da zauzme Italija. To je važno.
S druge strane, pruživši Renciju mogućnost da se izjasni protiv proširenja sankcija protiv Rusije, Oland i Merkel se nisu izjašnjavali, čime su izbegli neprijatno objašnjavanje sa Sjedinjenim Državama.
Stiče se utisak da Evropa počinje da pokušava da ograniči uticaj SAD i vodi spoljnu politiku koja bi više odgovarala njenim sopstvenim interesima. Da li će u tome uspeti – veliko je pitanje. Zemlje sa juga evropskog kontinenta, koje dele tu težnju, ni o čemu ne odlučuju. A baltičke države i Poljska se takvoj promeni aktivno suprotstavljaju.
Zato je maksimum o kojem možemo da govorimo u ovoj fazi – to što se na samitu EU čuo nagoveštaj da evropskim liderima ne odgovara politika koju SAD vode na Bliskom Istoku i prema Rusiji.
Evropa je sada prinuđena da se bori sa velikom i teškom krizom. Evropski političari jasno vide da u takvoj situaciji pomoć od SAD ne mogu da očekuju. Štaviše, u Evropi postoje snage koje počinju da shvataju da u Vašingtonu ne bi imali ništa protiv da stvore dodatne teškoće Francuskoj i Nemačkoj. Oni počinju da shvataju da se strateški interesi EU ne poklapaju sa strateškim interesima SAD.
Pritom, ni Francuska, a naročito Nemačka, ne nameravaju da ugroze svoje odnose sa SAD. Nemačka privreda u znatnoj meri zavisi od Deutsche Bank. Bankrotiranje te banke bi bilo katastrofalno za Nemačku, a time i za Evropu u celini.
Otuda EU u principu nije spremna da se suprotstavi eventualnom pritisku SAD. Zato se evropski političari trenutno zadržavaju na, da tako kažemo, blagom aludiranju, „maloj“ molbi – u stilu: molimo vas, hajde da prekinemo konfrontiranje sa Rusijom! Inicijativa kao da dolazi iz Evrope, ali njena sudbina u celosti zavisi od toga kako će na nju reagovati u Vašingtonu.
Evropa samostalno nikako ne može da donese odluku u toj oblasti.
Međutim, u Rusiji su mnogi protumačili Rencijevu izjavu, pored ostalog, kao znak da se će odnosi između Rusije i Zapada, između Rusije i SAD ubrzo normalizovati. To stanovište je, po mom mišljenju, velika greška.
Amerika je supersila u svetskim razmerama i deluje istovremeno na svim frontovima. Treba imati u vidu da u Vašingtonu radi nekoliko centara čija delatnost je usmerena na podrivanje bivšeg svetskog poretka. Te snage ne deluju nužno sve u istom pravcu – a tim pre u trenutku prenosa vlasti sa jednog predsednika na drugog.
Ne treba zaboravljati ni koja su dva kamena-temeljca američke spoljne politike: „Strategija nacionalne bezbednosti“ (National Security Strategy – NSS) i „Vodič za vojno planiranje“ (Defense Planning Guidance – DPG). Naravno, Strategija je bila izrađena 2002, a Vodič 1990. godine. Ali, niko ih nije ukinuo, važe i dan danas.
U tim dokumentima su propisana tri zlatna pravila, kojih se pridržavala i pridržava američka politika: 1) „ne davati bilo kojoj neprijateljskoj državi da dominira u regionima čiji bi resursi mogli da omoguće SAD da poboljšaju status države“; 2) „sprečavati pokušaje industrijskih zemalja da ospore američku hegemoniju“; 3) „sprečavati pojavljivanje bilo kog potencijalnog konkurenta na globalnoj sceni“.
Zato se sada sa potpunom sigurnošću može tvrditi da u političkoj strategiji EU neće biti nikakvih fundamentalnih promena.
Hrabra izjava italijanskog premijera nije ništa drugo do signal namenjen gospođi Klinton, kojoj na taj način pokušavaju da stave do znanja da će se, ukoliko ona pobedi na predsedničkim izborima i bude želela da poveća pritisak na Rusiju, Evropa protiviti. Međutim, protivljenje je moguće samo do određene granice.
U EU za sada nisu spremni da okrenu novu stranicu u odnosima Rusije i Zapada.
Izvor Fakti, 27. oktobar 2016.
