ŠUPLjINA

MILE MILOŠEVIĆ Rezultat odgovora na jednostavna pitanja bila bi životna pismenost dostojna čoveka u...

MILE MILOŠEVIĆ

Rezultat odgovora na jednostavna pitanja bila bi životna pismenost dostojna čoveka u Srbiji, a ne fahidiota na periferiji EU

Da nešto tu nedostaje, posebno je izraženo kad se ne zna šta se kaže ili se ne misli što se kaže, pa se događa da istine deluju mnogo bliže, a mnoge stvari ostvarivije. Tako je i sa pričom o društvenoj koheziji i solidarnosti u EU. O tome govori Mreža u prilogu koji je prezentovala 25. oktobra na RTS2: ta EU ima sve standarde i fondove koje ćemo našim približavljem njoj dobiti za te namene (društvena kohezija i solidarnost), dok naš NVO ima razrađene programe. Bio je to, naravno, još jedan prilog izrazite površnosti, ako već ne ogoljenog EU pi-ara, i to na staklenim nogama opšteg nerazumevanja, štimovanja, čega smo se inače nagledali u decenijama za nama uspešnog rada na jačanju predrasude o sreći u EU. Ova tema, kao bitna i od uticaja i na druge stvari, ne sme biti tako površno tretirana, ne samo zbog uspavanki koje servira već zbog predrasuda i o EU i o nama.

Valja poznavati i razumeti zapadna društva i imati makar neke osnove uvida u naše društvo, čime se retko ko ozbiljno bavi. Potreban je makar obris stava srpskih građana o solidarnosti, što u našoj javnosti nije viđeno od mog istraživanja u nekoliko talasa koje sam proveo tokom referendumske kampanje 2006. (i objavljivao ovde na NS) – pa da nam neko iz NVO priča o stanju i stavu građana u nekom dužem periodu ili danas. Dakle, niko se time ne bavi osim napamet.

OLIGARHIJA, POLITIKA, MEDIJI
Zapadna društva daleko su od jednakosti; to su društva gde ljudi znaju gde im je mesto. I to se ne vidi na turističkom proputovanju, jer se svi isto oblače, kakav je trenutni diktum mode. To jesu „dvorska društva“ sa izraženim višegeneracijskim porodičnim biografijama i iz čega se ne može odlepiti ni lako ni često, jer ona su pravilo.

Ono što se još intenzivira poslednjih decenija je demontaža „društva blagostanja“, pa se već danas češće sluša o „gubitnicima globalizacije“ (isto kao kad se kod nas govori o gubitnicima tranzicije u onoj đinđićevsko-vlahovićevskoj šok-liberalnoj pljački i opštem urnisanju društva. I to je postalo model po ugledu na paradigmu „privredne sociologije“ da kapitalizam počiva na opštem ljudskom „dovijanju“, a ne na manipulaciji nekog „velikog novca“, zapravo oligarhije, i mizernom populizmu pobune. Propada osnovni društveno-ekonomski ugovor: o penzijama od 65 godine, o jednom letovanju godišnje, nešto prnja, hranarini, stanarini, autom na tri godine. Novi ugovor kao da je propisivao neki Katon Stariji o držanju robova.

ilustracija084Nema ni govora o izjednačenim šansama niti društvenoj prohodnosti; ništa od modernog društva sa svojom suštinom, nego se ono želi shvatiti pre svega propagandom (ceo taj mehanizam razni su opisivali, a svodi se na zatezanje i zakidanje, dok se objašnjava oprezom). Samim tim nema mesta ni za ozbiljan narativ o koheziji i solidarnosti.

Naprotiv, ta društva počinju da se urušavaju malo po malo, a sad već na godišnjem nivou. Šreder je pao zbog „Agende 2010“, desetogodišnjeg plana, a sad će se padati na godišnjim planovima i sve kraćem vremenskom periodu i sve gušćem ritmu. Dovoljno je pogledati TTIP, ugovor EU sa Kanadom, gde par miliona sa ciljem zadovoljenja anglosaksonske oligarhije kvari posao za 500 miliona građana EU. A mi, kao da je to njihov posao i interes, slušamo istu propagandnu shemu na RTS. Što se rastući društveni rizik bude više izobličavao, rezultat će biti stihija kakvu vidimo u opštoj saglasnosti oligarhije, politike i medija, koji troše civilizacijsku supstancu sigurnosti svojih građana. Pa nam onda prete Rusima.

SOLIDARNIJI OD DRUGIH
Što se nas, Srba, tiče, prema podacima iz 2006, bolje obrazovani manje veruju u društvenu solidarnost, grabljivica je najviše u gornjem srednjem sloju onih koji bi da se popnu na vrh lanca ishrane, dok kod onih na samom vrhu zavisi od slučaja do slučaja. Gradsko stanovništvo manje je solidarno, kao i mlađi. Međutim, i dalje smo kao ukupno društvo bili na dobroj trojci, što znači da ljudi još uvek u većini imaju veru u pozitivnu misao i misiju među ljudima.

A to je ono što jedino nije imenovano, ni kao sadržaj poretka ni kao politički program uređenja društva. Jer se sve svodi tek na puku imitaciju standarda i proklamovanih vrednosti zapadnjaka, za koje se danas ni golim okom ne može videti da se drže bilo koje vrednosti. Zato im se i sopstveno stanovništvo buni jer odavno to trpe i plaćaju svojom sigurnošću, pa i glavama.

Dakle, mi, Srbi, i dalje smo provincijalni snevači tuđih privida koje nam naši mediji kao RTS, zatim NVO i ostali razastiru u persuazivnoj igri, ma koliko bili šuplji. Jer nikom ovde nije do činjenica, makar onih jednostavnih o tome koliko je potrebno porodici za produktivni život, koliki je udeo u opštoj podeli rada poslova sa visokim znanjima i povećanje njihovog učešća naspram pukog inteziteta rada i samo takve uposlenosti na pletenju kablova, čarapa, gde cele fabrike koštaju kao jedna mala proizvodna linija. (To je Dinkić uveo kao opredeljenje koje se ne napušta. U set jednostavnih pitanja spadaju i takva kao što je kako se stvarno lečimo u Srbiji umesto insistiranja na birokratizaciji zdravstva i smanjenju ralne odgovornosti lekara za izlečenje pacijenta. Isto tako je i u školstvu, svakako i u sudstvu.

ilustracija071Rezultat odgovora na ta jednostavna pitanja bila bi životna pismenost dostojna čoveka u Srbiji, a ne fahidiota na periferiji EU. Trebaju nam dakle ne prividi, nego činjenice. Ne parazitiranje EU na račun i Srbije, nego samo ono što su činjenice; ne pregovori koji se svode na mućak trgovinu našim nacionalnim interesima i našom budućnošću.

Politika
Pratite nas na YouTube-u