IMA LI AMERIKA POJMA ŠTA RADI NA BLISKOM ISTOKU?

KRISTOFER A. PREBL U vašingtonskom establišmentu nema nikakvog samopreispitivanja, delom zbog toga što nema...

KRISTOFER A. PREBL

U vašingtonskom establišmentu nema nikakvog samopreispitivanja, delom zbog toga što nema ni odgovornosti

SAD su duže od 47 godina do guše umešane u dešavanja u regionu šireg Bliskog istoka, uključujući Persijski zaliv, delove Severne Afrike, Afrički rog i Avganistan i Centralnu Aziju. Američki spoljnopolitički establišment deluje odlučno da tamo ostane bar još pola veka uprkos tome što su naši strateški imperativi – najblaže rečeno – nejasni a sposobnost za realizaciju zacrtanih ciljeva daleko ispod onoga što je bio krajnji vilj kratkoročnih vojnih uspeha.

Američki zvaničnici uspostavili su aktivno vojno prirustvo u Persijskom zalivu 1979, nakon svrgavanja Šaha u Iranu i sovjetske invazije na Avganistan. Tako su izbegnuti najgori scenariji – pad dinastije Saud, sovjetska pobeda u Avganistanu i preuzimanje kuvajtskih naftnih polja od Sadama Huseina. Ali Amerikanci pamte i tragedije i neuspehe – od bombardovanja Bejruta i pucnjave u Mogadišu, pa do skorašnjeg katastrofalnog rata u Iraku i tekuće borbe protiv ISIS. Ove epizode često zasenjuju dnevnu hrabrost, požrtvovanost i individualne akte heroizma američkih vojnika, kojima je poveren zadatak da zavedu red u nepopravljivo haotičnom delu sveta.

KAD NI VOJNE POBEDE NISU DOBICI
Greške i gluposti igrača Metsa (njujorški bejzbol tim; prim. prev.) su 1962. navele trenera Kejsija Stengela da ih upita: „Da li neko ovde ume da igra ovu igru?“ Jedna od mnogih razlika je u tome što su Metsi bili klub u nastajanju, skrpljen od otpadaka drugih bejzbol timova iz prve lige, a nacionalno-bezbednosni tim američke države predstavlja odavno etabliranu moćnu silu, koja se gradi gotovo sedam decenija. Tim koji ima i brzinu i snagu i koji može da se osloni na ogromno bogastvo i talenat SAD ne bi trebalo toliko često da podbacuje niti da pravi toliko mnogo grešaka na terenu.

sadbliskiistok01Ipak, to se dešava. Endru Bačevič povezuje tačke u svojoj poslednjoj knjizi Američki rat za Veliki Bliski istok, čiju sam recenziju nedavno pročitao u Baronsu. Jedna od čestih tema koja se u recenziji ne pominje je tretman američkih oficira koji su imali tu nesreću da se nađu na pogrešnim stranama raznih tragedija. To uključuje bombardovanje kasarni marinaca u Bejrutu 1983, raketni napad na USS Stark 1987 (američka fregata koja je pogođena raketom za vreme trajanja iransko-iračkog rata; prim. prev.), napad na Kobar Kule u Saudijskoj Arabiji 1996. i samoubilački brodski napad na USS Cole (naziv američkkog raketnog razarača; prim. prev.) u Adenskom zalivu 2000. godine. U osvrtu na svaki od ovih slučajeva potencirana je uloga lokalnih komandanata – marinskog pukovnika Timotija Geratija, kapetana Stark-a Glena R. Brindela, brigadnog komadanta ratnog vazduhoplovstva, Terija Švaliera i mornaričkog kapetana Kirka Lipolda – i pitanje zašto nisu učinili više da spreče napade. Stratezi koji su rasporedili američko vojno osoblje na tako rizična mesta zbog sumnjivih ili loše definisanih ciljeva izbegli su odgovornost. Bačevič, diplomac sa Vest pointa i vijetnamski ratni veteran, ne pokušava da sakrije prezir prema ovoj vrsti duplih standarda.

Takođe dokazuje da čak i očigledne vojne pobede mnogo puta nisu dovodile do trajnih strateških dobitaka za SAD. Operacija Pustinjska oluja, američka misija kojom su iračke snage isterane iz susednog Kuvajta, prikazana je kao toliko ubedljiva pobeda da je zbog nje kasnije porasla učestalost vojnih intervencija. Ali Džordž H. V. Buš, koji je dozvolio da zapadne u euforiju, u svom dnevniku priznaje da rat ustvari nije imao „jasan kraj“. Bačevič se nadovezuje: „Američka intervencija u Iraku stvorila je uslove koji su vodili u dalje nasilje i haos“. Dvanaest godina kasnije, Drugim iračkim ratom uklonjen je krvoločni tiranin, ali je potom nastao džumbus. Slično tome, u Avganistanu je efikasna realizacija postavljenog cilja proterala Al Kaidu iz zemlje i svrgnula sa vlasti njene talibanske jatake, ali nije donela red i mir.

RECEPT ZA NASTAVAK RAZOČARENjA
I pored toga, dobar deo spoljnopolitičke elite, jastrebovski nastrojenih stručnjaka i veliki broj zvaničnika iz administracije Džordža V. Buša veruje da smo pobedili u Iraku i da je dostižna pobeda u Avganistanu. Njihova vera u efikasnost američke vojne sile danas je jednako čvrsta kao kad je Čarls Krauthamer u januaru 2002. rekao: „Avganistan je pokazao da Amerika ima snagu i volju da ratuje i da će, kad do toga dođe, biti u prednosti“.

Iz ove logike proizilaze posledice koje su toliko evidentne u retorici kojom se od tada objašnjavaju američki promašaji: ako ne ostvarimo naše ciljeve, to je zbog toga što nam je nedostajalo volje za pobedu.

Avaj, nije sve tako lako. Do sada bi trebalo da je jasno da povećanje broja američkih vojnika i produženo ćutanje američkog naroda neće rešiti probleme u regionu. Dodatni napori nemaju nikakvog smisla ako imaš loš plan igre.

sadamveseanjeTo nas vraća Kejsiju Stengelu. Kad su Metsi nagomilali više poraza od bilo kog drugog tima u istoriji MLB (lige), on se glasno upitao zbog čega su igrali toliko loše i šta može uraditi da to promeni. Nažalost, u vašingtonskom establišmentu nema nikakvog samopreispitivanja, delom zbog toga što nema ni odgovornosti. Oni nastavljaju da pišu kolumne za velike listove i da 24 časa dnevno okupiraju naše televizijske kanale. Američki narod generalno deluje nezainteresovano za udaljene bitke ili za pozivanje na odgovornost onih koji ih vode.

To je recept za nastavak razočarenja i za povremene katastrofe.

Kristofer A. Prebl je zamenik predsednika za studije odbrane i spoljne politike na institutu Kejto

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u