PETAR AKOPOV: ŠTA JE SMISAO POZIVA NA SARADNjU SA ZAPADOM PATRIJARHA KIRILA?

Borba dve koncepcije budućnosti – globalističke i tradicionalističke – je danas glavna ideološka bitka,...

Borba dve koncepcije budućnosti – globalističke i tradicionalističke – je danas glavna ideološka bitka, kako čovečanstva u celini tako i unutar Zapada

Rusiji nije potreban ni prateći ni konfrontacioni model odnosa sa Zapadom, izjavio je patrijarh Kiril.

Govoreći na otvaranju 20. Svetskog ruskog narodnog sabora u Moskvi, poglavar Ruske pravoslavne crkve govorio je o autentičnom putu razvoja Rusije koji je paralelan zapadnom putu.

Ovu, reklo bi se, prirodnu ideju sada treba napraviti aksiomom za celu političku klasu Rusije.

Godišnji Svetski ruski narodni sabor već odavno je postao glavni događaj, na kome patrijaršija i sveštenstvo diskutuju sa građanima i vlašću o važnim političkim i moralnim temama. Ove godine tema sabora je bila formulisana ovako: „Rusija i Zapad: Dijalog naroda u potrazi za odgovorima na izazove civilizacije“.

O tome je upravo govorio u svom izlaganju i patrijarh Kiril.

Osnovna ideja njegovog govora svodila se na to da treba odustati od dva šablonska shvatanja naših odnosa sa Zapadom – pretećeg i konfrontacionog.

„Kada je reč o odnosima između Rusije i Zapada, čak i sama fraza „Rusija i Zapad“, obično izaziva dva tipa asocijacija. Prva je povezana se idejom da je zapadno društvo oduvek bilo onosilac progresivnih ideja i dostignuća koje su pratili komfor, materijalna bogatstva i tehnološki progres; a da ruski put, sa druge strane, zaostaje u razvoju. Isotvremeno, da bi stala na „pravi“ put, Rusija treba samo da usvoji socijalne, političke, ekonomske pravce razvoja koji su karakteristični za život Zapada, to jest, da kopira postojeće modele i detaljno primeni trendove razvoja zapadnog društva.

Kao što je pokazala istorija, takav pristup „praćenja“ retko odgovara nacionalnim interesima. Osim toga, sam princip „praćenja“ apriori implicira zaostajanje. Ako mi pratimo, uvek ćemo zaostajati, zato u samom ovom pristupu, koji predviđa zapadni model kao ideal i kao primer za razvoj, postoji nešto opasno za razvitak Rusije.

Drugo shvatanje odražava ideju navodno nepomirljivog, urođenog antagonizma koji postoji između dva sveta – civilizacije Zapada i civilizacije Ruskog sveta.

Pristalice oba modela kao potvrdu svojih stavova mogu navesti značajan broj istorijskih primera. Naravno, ovi primeri su potpuno kontradiktorni.

Kao pozitivan primer prihvatanja dostignuća zapadne civilizacije patrijarh je naveo Puškinov vek ruske kulture i impresivne uspehe Rusije tokom XVIII i početkom XX veka. Odmah se ogradivši, da je „slepo prenošenje na rusko tle stranih ideoloških modela i političkih obrazaca, bez uzimanja u obzir nacionalne specifike i duhovno-kulturnog konteksta, često, odnosno skoro uvek dovodilo do masovnih potresa i tragedija, kao što se desilo u našoj zemlji početkom i krajem prošlog veka“.

To jest, dostignuća petrovskog perioda završila su se u previranjima 1917. godine, upravo zbog toga što je tokom vesternizacije formirana ruska elita, kako upravljačka, tako i kulturna, počela suviše često da preuzima tuđe ideološke modele, postala je anglofilska ili frankofilska. A na bezumnu implementaciju i kopiranje „tržišno-hedonističkog modela“ početkom 1990-tih godina nema potrebe ni podsećati – posledice tog „eksperimenta“ još uvek osećamo na svojoj koži.

Konfrontacija sa Zapadom je činjenica – ekspanzija Nemaca na istok u XIII veku, pokušaj da nas stave u potčinjeni položaj u XVI-XVII veku. Da ne pominjemo kampanje 1812. i 1941. godine, kada smo zaista imali posla sa „ujedinjenom Evropom“, koja je pokušala da nas liši političke, a za vreme Hitlera i civilizacijske budućnosti.

Sadašnja konfrontacija je izazvana pre svega nepristajanjem Zapada da računa sa ruskim interesima – poražena 1991. godine Rusija, po mišljenju sadašnje anglosaksonske elite, nema pravo na obnavljanje u svojim istorijskim granicama, niti na zastupanje svojih interesa u svetu. Međutim – i na to je skrenuo pažnju patrijarh – Zapad trenutno nije jedinstven, pa je pogrešno govoriti o našoj konfrontaciji sa celokupnim Zapadom:

„Ono što mi sažeto nazivamo ‘zapadni svet’, nikako nije homogena supstanca. Postoje transnacionalisti-globalisti, postoje hrišćanski tradicionalisti, postoje nacionalisti-evroskeptici, postoje levičari. I danas je svaki put potrebno razjasniti: o kakvoj je Evropi reč? „Evropa“ je danas mnogo. U jednoj su religiozne vrednosti, u drugoj uskonacionalne, u trećoj – globalističke. Moramo ustanoviti kako se odnositi prema svakoj od njih“.

Zbog toga patrijarh smatra da „oba modela, koja opisuju odnose između Rusije i SAD i evropskih zemalja, – kako prateći, tako i konfrontacioni – ne odgovaraju realnoj duhovno-kulturnoj situaciji u svetu“.

Poglavar RPC predlaže da se naši budući odnosi sa Zapadom definišu na osnovu paralelnog puta razvoja naših društava i civilizacija.

Sama definicija pripada velikom ruskom istoričaru i filozofu Nikolaju Danilevskom i patrijarh je dodao da „paralelno u ovom slučaju ne znači izolovano. Paralelno ne podrazumeva uzajamnu isključivost. Paralelno insistira na autentičnosti i pravu na postojanje dva razvojna puta“.

Zaista, teško je pobiti činjenicu da je „Bog stvorio čoveka slobodnim. I da su svaki pojedinac i čitavi narodi, i grupe naroda slobodni da biraju svoj put – put kulturnog stvaralaštva, put razvoja i, govoreći jezikom religije, put saradnje sa Bogom. Sloboda, data nam od Tvorca, isključuje postojanje jedinstvenog, nealternativnog puta razvoja, na kojem neki narodi prosperiraju, a drugi zaostaju“.

S tim, da se „temelji odnosa – kako između individualnih ljudskih bića, tako između ljudskih zajednica – moraju zasnivati na saradnji i uzajamnosti, ali ne na štetu svojih interesa i bez udaranja novih linija i bez etiketiranja i deljenja na „civilizovni svet“ i „varvarski svet“, na „osovinu dobra“ i(li) „osovinu zla“.

Međutim, ove jednostavne i potpuno prirodne principe ne prihvataju ni vladajuće zapadne elite, ni veliki deo naše nacionalne elite. Neki uporno smatraju Zapad „naprednim“ a Rusiju nesrećnom anomalijom evropske istorije. Drugi (ali, mnogo manji) deo Zapad vidi isključivo kao tradicionalno neprijateljsku snagu, ne želeći da napravi razliku između geopolitičkih protivrečnosti i fundamentalno-egzistencijalnih vrednosti.

To da će Rusija i, na primer, Nemačka uvek imati sporove i sukob interesa, kao dve najveće sile u Evropi – to je činjenica. Ali, to da se naš vrednosni sistem može pre poklopiti sa vrednostima velikog dela nemačkog društva – takođe je fakat.

Uostalom, vlast u Nemačkoj neće uvek biti u rukama proatlantskih, proglobalističkih elita – borba unutar samog nemačkog društva, kao i geopolitičke promene, mogu dovesti do toga da će Nemci postati saveznici Rusije.

U tome nema ničeg nemogućeg – protivrečnosti između globalnih i nacionalnih elita se povećavaju, da ne govorimo o protivrečju između same atlantske globalizacije i interesa evropskih naroda. O tome je takođe govrio patrijarh:

„Po mom mišljenju, najoštriji sukob našeg vremena nije ‘sukob civilizacija’, kako reče američki filozof Samjuel Hantington, nije to ni borba verskih i nacionalnih kultura međusobno, kako to često žele da nametnu svetski moćnici, čak nije ni konfrontacija između Istoka i Zapada, Severa i Juga, već je to sukob transnacionalnog, radikalnog, sekularnog globalističkog projekta sa svim tradicionalnim kulturama i sa svim lokalnim civilizacijama. I ova borba se odvija ne samo na granicama koje razdvajaju zemlje i regione, već i unutar samih zemalja i naroda – ne isključujući ni našu zemlju. I tu postoji sučeljavanje dva sveta, dva pogleda na čoveka i na budućnost ljudske civilizacije“.

Borba dve koncepcije budućnosti – globalističke i tradicionalističke – je danas glavna ideološka bitka, kako čovečanstva u celini tako i unutar Zapada. I u Rusiji postoji isti spor, pri čemu ogromna većina našeg društva nedvosmisleno istupa za očuvanje nacionalnog identiteta i civilizacijske autentičnosti.

Štaviše, to, o čemu govori patrijarh faktički je postalo osnova nove Putinove geopolitičke koncepcije – Rusija se suprotstavlja globalnom obezličavanju i negiranju prava naroda na samostalan put razvoja. Ona štiti ne samo svoje pravo – već i pravo svih svetskih civilizacija da žive po svoj volji i da idu svojim putem.

Upravo ovaj stav i čini Rusiju tako privlačnom za različite snage u svetu – od evropskih tradicionalista do indijskih nacionalista.

I veoma je važno to što patrijarh i predsednik govore praktično isto, identično shvatajući procese u svetu – takva simfonija čini Rusiju snažnijom, jer pokazuje kako sekularnim tako i verskim protivnicima globalizacije da je geopolitika naše zemlje zasnovana na samoidentifikaciji kao na samodovoljnoj i jedinstvenoj civilizaciji.

Rusija predlaže i svima ostalima da se bore za svoj identitet i da „čuvaju korene“ – kako ih ne bi odneo odlazeći vetar globalizacije.

Izvor Fakti, 03. novembar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u