SIRIJSKO FINALE JE U TOKU. DA LI JE AMERIKA SPREMNA?

NIKOLAS K. GVOZDEV U Siriji je u toku završnica – ostaje da vidimo da...

NIKOLAS K. GVOZDEV

U Siriji je u toku završnica – ostaje da vidimo da li to nagoveštava kraj sirijskog meča

Da li je sve spremno za veliki realpolitički prekid neprijateljstava u Siriji? I da li je šablon skorašnjeg političkog dogovora u Libanu primer funkcionalnog rešenja?

Odgovor na prvo pitanje zavisi od toga da li će se poklopiti zvezde za bilo kakvu vrstu kompromisa između ključnih interesa najvećih spoljnih aktera sa ulozima sirijskoj krizi? Za Iran, glavni interes je da sačuva takozvani šiitski polumesec – koji se sa istoka ka zapadu proteže od Iraka preko Sirije do Libana – i da obezbedi da teheranske linije komunikacije sa saveznicima budu očuvane. Turska želi da sačuva uticaj u regionu, zaštiti turkmenske enklave i spreči nastanak ujedinjenog kurdskog entiteta iz ruševina dve propale centralizovane arapske autokratije, što bi moglo podriti njenu kontrolu nad kurdskim regionima u Turskoj republici. Za zalivske arapske monarhije glavni interes je da suzbiju iranski uticaj i zaštite interese arapskih sunita protiv šiitske vlade Iraka i manjinskog alavitskog režima u Siriji. Konačno, Rusija želi da zaštiti svoje akcije u Siriji, istakne svoj povratak na Bliski istok kao sile koja nameće agendu i da pokaže kako može zaštiti svoje klijente od nasilnih svrgavanja direktno podržanih od SAD. Ako Bašar al Asad još uvek bude sedeo u Damasku dan pošto Obama napusti kabinet, Moskva će odneti važnu simboličku pobedu.

Sve dok je svaki od aktera bio posvećen jurenju maksimalističke verzije svoje interesne agende, konflikt je bio neizbežan. Više se ne podrazumeva da „Asad mora da ode“ ili da je na ivici pada – ali, iako široka ruska i iranska pomoć mogu podupreti Asadovu poziciju, ni Moskva ni Teheran nisu spremni da plate neophodnu cenu za vraćanje cele Sirije pod Asadovu kontrolu.

ŠTA BI MOGLO BITI REŠENjE?
Pored toga, sve sile imaju i zajedničke interese. U određenoj meri Islamska država preti interesima svih aktera. Naftni proizvođači imaju interes da zajedničkim nastupom pokušaju da gurnu cene iznad 60 dolara po barelu – što će zahtevati da Rusija, Iran i Saudijska Arabija pronađu neku vrstu funkcionalnog okvira za uređivanje svoje prozvodnje.

Na kraju, američki saveznici u regionu su sada mnogo manje sigurni u američke garancije i spremnost da deluje. Nasuprot situaciji od pre godinu dana, kad je Saudijska Arabija bila mnogo spremnija da se suprostavi ruskom prisustvu na Bliskom istoku, a Turska, nakon obaranja ruskog lovca, tražila uverenje da joj SAD čuvaju leđa i da su spremne da deluju odlučnije u Siriji, regionalni igrači tiho preispituju ravnotežu moći – i procenjuju da li bi njihovi interesi bili bolje zaštićeni postizanjem serije realpolitičkih sporazuma.

Videli smo sve vrste gambitȃ. Rusija je nekoliko puta proglasila pauzu u avioudarima na Alepo i delovala spremno da prihvati malu tursku bezbednosnu zonu u severnoj Siriji, iznad koje bi se protezala odgovarajuća zona zabrane leta. Različiti koridori koji su otvarani oko Alepa deluju kao da su namenjeni ne samo da se propusti nešto humanitarne pomoći u opkoljeni grad već i da se pobunjenicima povezanim sa zalivskim monarhijama pruži prilika da, napustivši ga, nađu utočište.

Nakon duže od godinu dana pumpanja naftnog tržišta sa ciljem da se Rusiji nanese ekonomska šteta i Moskva kazni za podršku Asadovom režimu, Saudijska Arabija (zajedno sa Katarom) postala je mnogo otvorenija za ideju određivanja minimalne cene, delom zbog toga što je pad naneo veliku štetu i njenom trezoru.

rusijasirija02Sada imamo i libanski sporazum, koji je generalu Mišelu Aunu omogućio da preuzme mesto predsednika sa čela (proiranske i proasadovske) koalicije maronitskih hrišćana i Hezbolaha, dok se Sad Hariri, kojeg podržava Saudijska Arabija, vraća na mesto premijera. Očekuje se da dogovor omogući rekonstrukciju libanske vlade tako da istovremeno budu zaštićeni pozicija Hezbolaha – time i iranske akcije u Libanu – i saudijski interesi. Dogovor je postignut nakon dvogodišnjeg zastoja u kojem je istrajavanje na antihezbolahovskom predsedničkom kandidatu bilo u sunitskom interesu, dok se Hezbolah borio da spreči Haririjev povratak na vlast. Radi se o krhkom aranžmanu raspodele moći – ali održivom, ukoliko Iran i Saudijska Arabija budu spremni da žive sa kompromisom.

Šta bi onda moglo biti rešenje za Siriju? Ako operacija protiv ISIS u Mosulu bude okončana uspešno, a to se ispostavi kao generalna proba za završni napad na njihovo sedište u Raki, moraće da bude postignut neki okvir za pregovore o budućnosti. To se odnosi na sudbinu sunita u ovim oblastima. Za njih pokoravanje šiitskom režimu u Bagdadu ili pokušaji ponovnog nametanja Asadove kontrole nisu prihvatljive opcije, i tome će sunitske arapske monarhije nastaviti da se protive. Neki stepen federalizacije Iraka je apsolutno neophodan. U suprotnom će se sve vratiti u situaciju iz 2014. i puko čekanje neke inkarnacije sunitske pobune.

KAKVA ĆE BITI REAKCIJA VAŠINGTONA?
U Siriji će proces morati da bude mnogo nasumičniji i neformalniji, ali konture već postoje: nastavak neproglašene i neformalne kurdske samouprave u delovima Sirije gde čine etničku većinu i stvaranje „neasadovskog“ dela zemlje – pod pokroviteljstvom Turske i Saudijske Arabije – koji bi pristao da ne dovodi u pitanje Asadovu kontrolu nad zapadnom Sirijom i služio za nadzor kurdskih regiona (kako bi se odagnale turske brige) u zamenu za suštinsku autonomiju. Ovo bi možda moglo biti ostvareno stvaranjem velike – formalne – vlade nacionalnog jedinstva koja će sačuvati sirijski državni identitet u okviru trenutnih granica. Baš kao u Bosni nakon Dejtonskog sporazuma iz 1995, mogao bi se očekivati određeni stepen dobrovoljnih preseljenja, jer će ljudi odlaziti u regione koji su pod kontrom njihove etničke ili sektaške grupe. Verovatno bi tad mogli početi razgovori o Asadovoj ličnoj ostavci, uz garancije da to neće dovesti do smene režima.

U svakom slučaju pre svega ovoga mora doći do raspleta situacije u Alepu. Opozicija ulaže poslednje atome snage da probije opsadu sirijskog režima i stvari dovede u situaciju u kojoj će nastaviti da predstavlja realnu pretnju. Sa druge strane, Moskva nastoji da „pobedi“ u Alepu kako bi se Rusiji pružila prilika da SAD dovede pred svršen čin i u pregovore uđe sa pozicije jače strane.

Da li bi ovo moglo da se dogodi? Mnogo toga zavisi od pitanja može li se održati obnovljeni ali krhki rusko-turski dijalog. Takođe je potrebno da Saudijska Arabija i Iran prihvate činjenicu da njihovo geostrateško nadmetanje širom Bliskog istoka zahteva veći broj pravila baziranih na kompromisima.

sadsirijabombardovanje11Na kraju, ako do januara 2017. vidimo da se stvari u Siriji kreću u ovom pravcu, kakva će biti reakcija Vašingtona? Ovakav razvoj događaja je dobrim delom bez američkog autorstva i uticaja. Da li bi ovakva vrsta svojevrsne odluke žirija o rešenju za Siriju bila prihvaćena od nove američke administracije, posebno ukoliko podrazumeva – makar i trenutni – opstanak Asada na vlasti? Ili će SAD raditi na sprečavanju sporazuma koji suštinski Rusiji priznaje status sile u regionu, kao i činjenicu da Iran ne može biti „obuzdan“.

U Siriji je u toku završnica – ostaje da vidimo da li to nagoveštava kraj sirijskog meča.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u