MOŽE LI AMERIČKI POLITIČKI SISTEM DA PREŽIVI PREDSEDNIČKE IZBORE?

ROBERT V. MERI Amerika će preživeti i Klintonku i Trampa, ali pitanje je koliko...

ROBERT V. MERI

Amerika će preživeti i Klintonku i Trampa, ali pitanje je koliko će je oni oslabiti i pogoršati njeno građansko zdravlje

Kako se predsednička kampanja bliži trenutku istine, duboko i uznemirujuće pitanje nadvija se nad američkom republikom: da li je zemlja ušla u krizu sistema, koja je uvodi u strmoglavu spiralu od koje neće biti sposobna da se oporavi? Naravno, retko koji Amerikanac želi da se suoči sa takvim pitanjem, jer ono povlači pretpostavku o zloslutnim posledicama. Ipak, teško je izbeći strah da se država našla u neistraženoj i potencijalno veoma opasnoj teritoriji.

Sve vlade se s vremena na vreme suočavaju sa krizama različitih vrsta i dimenzija – ekonomskom preraspodelom, iscrpljujućim ratovima, nemirima na domaćem planu kao posledici velikog besa građana ili klasnih sukoba, skandalima u najvišim krugovima vlasti. Zdrave vlade uspevaju da vremenom prevaziđu ovakve krize i vrate zemlju na pravi put.

Kriza sistema je drugačija. Suštinski uzrokovana samom njegovom prirodom, ona širi disfunkconalnost i na kraju dovodi do propasti. Moćan primer je stogodišnja kriza sistema koja je zadesila Rimsku republiku – od braće Grah do pojave Julija Cezara. U tim decenijama politika je postala toliko žestoka i tvrdoglava da je počela da nagriza temelje samog građanskog sistema. Na kraju su građani izgubili poverenje u legitimitet režima i u svetinju sukcesivne smene vlasti. U tom trenutku jedino rešenje bio je cezarizam – najveća pretnja bilo kom demokratskom sistemu ili upravi.

Najverovatnije će Amerika – kao republika koja se pokazala toliko čvrstom i otpornom u svom relativno kratkom veku – pronaći izlaz iz trenutne krize i nastaviti svoj ponosni marš kroz istoriju. Sve su šanse da će uspeti da spreči da kriza našeg doba postane sistemska i zapreti samim temeljima državnog ustrojstva.

Ali trenutna predsednička kampanja trebalo bi da u svesti Amerikanaca aktivira zvona za uzbunu. Nikada nismo imali kampanju koja poteže tako duboka pitanja o vladinom legitimitetu i valjanosti našeg sistema sukcesije vlasti. Zemlja od 1850-tih nije bila toliko duboko podeljena pred pitanjima sopstvene definicije i nacionalnog identiteta. Nezamislivo je da ovi izbori, kakav god da bude ishod, u dogledno vreme razreše krizu i vrate zemlju u ravnotežu.

USTAVNA KRIZA U OVALNOM KABINETU
Počnimo od Hilari Klinton. Čovek može samo da odmahne glavom čudeći se nad bezumljem u koje je uvukla zemlju zbog svoje narcisoidne potrebe da funkcioniše u tajnom režimu i sledi sopstvena pravila. Loša odluka da sa pozicije državnog sekretara koristi svoj privatni imejl-server je jedna stvar koja ju je primorala da pleše na ivici zakonske provalije. Ali sebičnost koja se ogleda u njenom ponašanju je nešto sasvim drugo, budući da je na tu ivicu ponora za sobom povukla i ostatak zemlje. Ako pobedi na izborima, sa njom će se u Ovalni kabinet useliti i velika ustavna kriza pošto će biti predmet aktuelne krivične istrage. To bi bio događaj bez presedana.

hilariOnda imamo i spektakl direktora FBI Džejmsa Komija, čija je briga o sopstvenoj agenciji, pomešana sa ponašanjem ministarstva pravde, zadala snažan udarac nadama da će naš politički sistem ostati neukaljan. Samo partijski zanos nekog može sprečiti da zaključi kako je inicijalna istraga o -Klintonkinom upravljanju poverljivim podacima ostavila utisak zataškavanja dokaza. To ne znači da su Komi ili ministarstvo pravde svesno prikrivali dokaze, ali takav utisak je neizbežan: izostanak porote; garantovanje ograničenog imuniteta bez ikakve plodonosne protivusluge; dozvola za uništenje kompjutera; tromo ispitivanje same Klintonove; provokativni sastanci Bila Klintona i državne tužiteljke Lorete Linč neposredno pre Komijeve najave da će predložiti podizanje optužnice; Obamino indiciranje da nema osnova za nastavak slučaja i njegova najava zajedničkog predizbornog skupa sa Klintonkom čak i pre Komijeve objave.

Za milione Amerikanaca sve ovo podriva legitimitet izbora. Bauk specijalnog tretmana lebdi nad kampanjom i lebdeće nad rezultatima ako ona pobedi.

I onda je Komi produbio potencijalnu krizu legitimiteta najavom ponovnog otvaranja istrage i mejlovima na bazi novih informacija koje mogu – a ne moraju – biti relevantne za ovaj slučaj. I to je uradio samo 11 dana pre izbora, čime ne samo da je doneo pogrešnu političku odluku nego je izabrao i loš tajming.

KLINTON FONDACIJA INSTRUMENT OLIGARHIJE
U slučaju da sve ovo nije bilo dovoljno da se dovede u pitanje čvrstoća izbornog sistema, tu je i Klinton Fondacija, centrala političke dugovečnosti bez presedana, koja funkcioniše pod plaštom međunarodnog dobročinstva. Fondacija je instrument oligarhije, dokaz realnosti u kojoj decenijama sve više političke moći klizi ka vrhu, prema duboko ukorenjenim elitama koje dominiraju uslovima društvene debate i vašingtonskom birokratijom, sve otpornijom na sentimente birača. Fondacije je takođe – nimalo slučajno – služila kao sredstvo za brzo bogaćenje Klintonovih.

Pre samo nekoliko generacija ovakva stvar bi u američkom političkom poretku bila potpuno nezamisliva, jer je sušta suprotnost ideji da su lideri proizašli iz naroda i da će se tu i vratiti pošto odsluže svoj mandat. Setite se Harija Trumana, koji se po okončanju mandata vratio u svoj skromni dom u Independensu (Misuri) da čita knjige i povremeno dȃ neku izjavu o aktuelnim događanjima. Živeo je gotovo u siromaštvu. Čak je i Ričard Nikson bio ogorčen kad je njegov naslednik Džerald Ford nakon završetka mandata prihvatio nekoliko relativno visokih naknada za svoje govore. Ali to su bile sitnice u poređenju sa velikom shemom koju je osmislio i konstruisao Bil Klinton, uz pomoć koje je, kako sad otkrivamo, činjenjem usluga poboljšano finansijsko stanje državne sekretarke Hilari Klinton i njenih mezimaca (kao i samog Bila).

Dodajte na ovo milione dolara koji su se slili u Fondaciju i na Klintonkin bankovni račun od stranih vlada, od kojih su mnoge veoma daleko od američkog sistema vladavine, i cela stvar postaje još neukusnija. Kakva vrsta patriotizma stoji iza pokušaja da se obogatite sledeći naloge stranih vlada?

Ranije stvari u Americi nisu funkcionisale na ovaj način. Postojala je prepostavka o sakralnosti sistema i ljudi su se skandalizovali čak i prilikom najmanjih odstupanja, što je služilo kao neka vrsta zaštitnog oklopa od otvorene korupcije i manipulisanja sistemom zarad ostvarenja ličnih i političkih interesa. Ova kampanja je pokazala da taj zaštitni oklop više ne postoji.

tramppistoljNe možemo ignorisati ni doprinos Donalda Trampa, koji je u retoričkoj brutalnosti i grubosti otišao korak dalje u odnosu na svakog predsedničkog kandidata u američkoj istoriji. On napada „nepoštenu Hilari“ (Crooked Hillary), navodi da ona bi trebalo da bude u zatvoru i obećava da će je tamo smestiti ako bude izabran. Da, ona se sama stavila u osetljivu poziciju, dobrim delom na štetu sopstvene zemlje, ali to je stvar krivično-pravnog sistema. Predsednici i predsednički kandidati su tradicionalno izbegavali te vrste zadiranja u njega, sa dobrim razlogom: takvo ponašanje može da kompromituje i izbaci iz balansa delikatnu pravnu ravnotežu.

Štaviše, Tramp odbija da kaže da će priznati izborni rezultat, što direktno narušava legitimitet celog političkog sistema. Nije bilo razloga da ne ukaže na monolitnost liberalizma (i antitrampovske histerije) u većini velikih medija, ili da ne potegne pitanje moći elita da postavljaju nacionalne agende i sužavaju margine debate. Međutim, to su političke teme, zrele za čist politički napad.

KAD DEVIJANTNO TO VIŠE NIJE
Ali, dovodeći u pitanje sam legitimitet elektoralnog sistema, rizikuje da od nekoga ko definiše krizu režima i sam postane njen deo. To je neodgovorna i opasna politika. Ne može biti od pomoći, a može potkopati poverenje Amerikanaca u sopstvenu vladu i izborni sistem.

Pre gotovo četvt veka, veliki akademski mislilac i američki senator Danijel Patrik Mojnihan napisao je za American Scholar članak pod nazivom Sužavanje definicije devijacije (Defining Deviancy Down). Izneo je stav da ono što je društvo nekad smatralo devijantnim ponašanjem – kriminal, droga, razvod braka, rađanje vanbračne dece i „manifestovani pad američkog građanskog poretka“ izazvan upravo tim stvarima – društvo postepeno sve manje posmatra kao devijaciju i smatra manje ili više normalnim. Društvo, primetio je, poricanjem nastoji da izbegne bol zbog takvog građanskog haosa. „Kad je društvo pod stresom“, pisao je Mojnihan, „baš kao i čovek će se okrenuti raznim vrstama analgetika, i tako samo prikriti stvarnu štetu“.

Sada je sužavanje pojma devijantnosti počelo da utiče i na našu predsedničku politiku. Pitanje je samo da li će vrste političara, retorika i ponašanje koji su danas dominantni na političkoj sceni jednoga dana biti smatrani sasvim normalnim. Godine 1900, odmah nakon Špansko-američkog rata, zemlja se divila brilijantnim i galantnim pomorskim podvizima komodora Džordža Djuia (ubrzo nakon toga admirala Djuia). Slavljen je na masovnim okupljanjima i elegantnim večerama širom zemlje, njegov lik se pojavljivao na zastavama, plakatima, bokalima, čašama, tanjirima, posudama za puter, šoljama za brijanje i igračkama za decu. Nova žvakaća guma je dobila naziv „Žvake Djui“. Admiral je slavljen i u pesmama i stihovima. I, naravno, bio je hvaljen kao čovek koji ima velike izglede da postane predsednik SAD.

Potom je u intervjuu za New York World politički novajlija dozvolio sebi da kaže da „nije teško obavljati funkciju predsednika, njegove dužnosti se uglavnom svode na izvršavanje zakona koje donosi Kongres“. On bi to mogao da uradi, rekao je, jednako verno kao što je izvršavao naređenja nadređenih u svojoj dugoj mornaričkoj karijeri.

To je bilo to što se tiče njegovih predsedničkih šansi. Američki narod je automatski uvideo da je nedorastao funkciji i tiho se zauvek okrenuo od njega. Nije bilo potrebe za glasanjem ili negativnom kampanjom da bi se izvukli zaključci. Djui prosto nije bilo kvalifikovan za predsedničku funkciju i svi su to znali, koliko god da je bio dobar čovek i brilijantan admiral.

klintontrampTo su bili dani kad su standardi predsedničke prihvatljivosti bili visoki, a ta realnost se reflektovala kroz ljude koji su sedeli u predsedničom kabinetu – Maklinli, Teodor Ruzvelt, Taft, Vilson, Kulidž, Frenklin Ruzvelt, Truman, Ajzenhauer. Sada imamo Hilari Klinton i Donalda Trampa. Nema sumnje da će republika preživeti bilo koga od njih, ali pitanje je do koje mere će oni oslabiti republiku i pogoršati njeno građansko zdravlje.

Robert V. Meri je autor knjiga o američkoj istoriji i spoljnoj politici

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u