IŠĆENKO: ZA PAR GODINA SLEDI NOVA JALTA A AMERIKA SEBE NEĆE MOĆI DA PREPOZNA

Vašington rapidno gubi kredibilitet i uticaj u svetu Dve afričke zemlje su odlučile –...

Vašington rapidno gubi kredibilitet i uticaj u svetu

Dve afričke zemlje su odlučile – 19. oktobra Burundi, a 25. oktobra Gambija – da se povuku iz sporazuma o Međunarodnom krivičnom sudu (MKS), koji je korišćen od strane Amerikanaca kao efikasan instrument pritiska na nedovoljno lojalne režime i za kažnjavanje neposlušnih.

Na taj način, Americi se vratio bumerang procesa uništavanja međunarodnih struktura koji je sama pokrenula.

SAD su veoma mlada zemlja, koja je imala mnogo sreće u prvih 200 godina svog postojanja. Primer: kada su se kolonisti, ušavši u sukob sa Džordžom III zbog poreza, pobunili i pokrenuli „rat za nezavisnost“ – London je imao ograničene mogućnosti za kontrolu pomorskih puteva. Za vreme Luja XVI, francuska flota je po prvi put u sto godina bila sposobna da se suprotstavi britanskoj. Da to nije bio slučaj, onda bi jedna pomorska blokada bila dovoljna da se nepokorne kolonije disciplinuju i nikakve Sjedinjene Države danas ne bi postojale.

Zatim je u Francuskoj došlo do revolucije, koja je izrodila Bonapartu. Napoleon je bio preokupiran ratom na evropskom kontinentu, pa je zbog toga francuska mornarica izgubila sposobnost da se takmiči sa engleskom. Kao rezultat toga, on je Sjedinjenim Državama prodao (za 15 miliona dolara) Luizijanu – trećinu teritorije modernih SAD, ne računajući Aljasku.

Oduzimanje Floride od već oronule Španije, kao i dve trećine novorođenog Meksika takođe nisu bile previše komplikovane operacije. U vojnom smislu, ni Španci (barem na američkom kontinentu), ni Meksikanci nisu mogli da se suprotstave SAD.

Aljasku je Vašington uspeo da stekne, jer je, poražena u Krimskom ratu, Rusija strahovala od novog sukoba sa Engleskom. Jer, Engleska nije skrivala svoje pretenzije prema Aljasci.

Prodajući ovu teritoriju, Rusija nije samo dobila novac, već i saveznika u zapadnoj hemisferi. U stvari, dovogor je bio sklopljen iz istih razloga kao i prodaja Luizijane od strane Napoleona.

Faktički, u celoj američkoj istoriji najteži je bio 200-godišnji rat sa Indijancima (do poslednjih decenija HH veka), a najkrvaviji – Građanski rat između Severa i Juga.

U međunarodnoj politici uspesi (uključujući dva svetska rata) su sami išli na američku vodenicu – prosto zbog oštre konkurencije evropskih sila. Kao rezultat toga, kreiralo se naivno uverenje Amerikanaca (čak i kod najiskusnijih političara) da su izuzetni, što je praćeno njihovim apsolutnim neznanjem efekta bumeranga, kojeg u običnom govoru najbolje odražava poznata anegdota: „A mi smo, za šta?“.

Svaki političar, osim američkih, zna da ako stvaraš presedan izmene pravila igre u međunarodnoj areni u svoju korist, pre ili kasnije, nova pravila će biti upotrebljena protiv tebe. Pri čemu ćeš izgubiti garantovano više nego što si prvobitno od toga imao koristi.

Upravo je to razlog zašto se Rusija toliko oprezno odnosi prema svakoj promeni granica (čak i ako teoretski te promene mogu biti u njenu korist). Prilikom zauzimanja teritorije (ili ostvarivanja neke druge koristi) – morate biti sigurni da vam to kasnije neće naškoditi, to jest, da u doglednoj budućnosti nećete morati da platite više nego što vredi ono što vam se učinilo besplatnim.

MALI BUMERANZI SU VEĆ POLETELI
U poslednjih nekoliko meseci Sjedinjene Države su pokrenule kampanju diskreditovanja Rusije u međunarodnim organizacijama.

Pod izgovorom „varvarskog bombardovanja“ Alepa, počeli su da zagovaraju ideju isključivanja Rusije iz Saveta bezbednosti UN. Međutim, kako je to nemoguće bez uništavanja cele strukture Ujedinjenih nacija, minulog ponedeljka su pokrenuli projekat istiskivanja Moskve iz Saveta za ljudska prava UN. Navodno, 80 humanitarnih organizacija je zabrinuto zbog „ruskih ratnih zločina u Siriji“.

Još se ništa nije dogodilo, Ujedinjene nacije, njihov Savet bezbednosti i Savet za ljudska prava funkcionišu normalno, a maleni bumeranzi su već poleteli nazad. Burundi je 19. oktobra, a Gambija 25. oktobra odlučili da se povuku iz sporazuma o Međunarodnom krivičnom sudu (MKS).

U međuvremenu, MKS je korišćen od strane Amerikanaca kao efikasan instrument pritiska na nedovoljno lojalne režime i za kažnjavanje neposlušnih. Pri čemu države koje ne ulaze u sastav MKS ne podležu njegovoj jurisdikciji.

Naravno, postoje i metode sile – i samim tim možete produžiti svaku jurisdikciju nad bilo kim. Ali, upravo u tome je stvar, što dve male i neuticajne afričke države osporavaju moć državi koja sebe i dalje smatra svetskim hegemonom, odbijajući da priznaju legitimitet od nje uspostavljenog međunarodnog kaznenog organa.

Jednom rečju, SAD još uvek nisu uspele da sruše pravila i organizacije koje im smetaju, a već su počele da im se rasipaju sopstvene strukture. Ovo je najbolji dokaz da, uprkos agoniji američkog hegemonizma, koji proždire hiljade života u Siriji, Jemenu, Avganistanu, Iraku i Ukrajini, multipolarni svet ipak već postoji.

ČEKAMO NOVI TEHERAN
Svetska pravila igre posle Drugog svetskog rata su konačno napisana u Jalti i Potsdamu 1945. godine. Međutim, njih su počeli da pišu (i, generalno, u opštim crtama su se složili, iako ne detaljno) u Teheranu 1943. godine, kada je konačno postalo jasno da su sile Osovine poražene od strane Ujedinjenih nacija.

Po analogiji, možemo zaključiti da vreme novih Jalti i Potsdama, koji će ucrtati konačne konture postameričkog sveta, nastupa 2020. godine.

Međutim, novom Teheranu smo se već potpuno primakli. Preliminarnu konferenciju budućih pobednika možemo očekivati već 2018. godine (teško da će uspeti 2017.).

Reformisati je bolje nego rušiti i graditi iz početka. Zbog toga Rusija i njeni saveznici veoma oprezno prilaze svakoj izmeni prava i obaveza međunarodnih organizacija, kao i sastavu njihovih upravljačkih organa. Bez obzira koliko su UN u mnogim slučajevima bile nemoćne, od njih čovečanstvo nema bolji mehanizam za usklađivanje pozicija i traženje kompromisa.

Ako ova organizacija bude uništena, doći će do političke atomizacije međunarodne politike. Faktički ćemo se vratiti u stanje s kraja XIX i početka HH veka, kada su potpisivani sporazumi i stvarane alijanse svih protiv svih, a mnoge zemlje su učestvovale u jednom savezu istovremeno imajući prijateljske odnose sa neprijateljima svojih saveznika.

RUŠITI – NE GRADITI
Ako ruski pristup preovlada, onda će reforma međunarodnih organizacija biti spora, praćena teškim razgovorima i biće prihvaćene samo one odluke čija će neminovnost biti diktirana vremenom i podržana konsenzusom svih centara moći, starih i novih.

Ako pobedi američki pristup, onda će pod izgovorom reforme postojećih međunarodnih struktura one biti brže-bolje uništene, a na njihovom mestu nove neće biti kreirane zbog odsustva konsenzusa ključnih igrača i nepomirljivih kontradiktornosti između postojećih centara moći.

Treba priznati da američki pristup ima više šansi na uspeh. Jer, on ruši – a ne gradi. Ne samo pojedinci, već i čovečanstvo u celini (uključujući i mnoge prekaljene političare) pristalice su jednostavnih i radikalnih rešenja (a upravo tako i počinju ratovi).

S druge strane, mislim da će pobeda američkog pristupa reformisanju međunarodnih stuktura ići na štetu samih Sjedinjenih Država.

Vašington rapidno gubi kredibilitet i uticaj u svetu. Za godinu-dve Amerika možda neće prepoznati samu sebe.

Dok god UN i druge međunarodne organizacije budu funkcionisale u standardnom režimu, Vašington će zadržati značajan uticaj na međunarodnu politiku.

Na isti način kao što je 90-tih godina prošlog veka status stalne članice Saveta bezbednosti omogućio oslabljenoj Rusiji da zadrži svoj uticaj na globalne procese.

Ako pak date strukture budu uništene, težina svake države biće određena njenim trenutnim stanjem. A nije sigurno da će Sjedinjene Države za par godina biti uticajnije od Brazila (da ne govorimo o Kini), kao ni da će Francusku ili Britaniju iko želeti da sasluša.

Takođe nije sigurno da će pobednici u hibridnom Trećem svetskom ratu, stvarajući nove globalne političke strukture, predvideti u njima značajno mesto za SAD i Evropu. Nemačku i Japan 1945. ne samo da nisu primili u Savet bezbednosti – već ih uopšte nisu pustili ni u Ujedinjene nacije (primljene su mnogo kasnije).

Sve u svemu, Sjedinjene Države su mlada država koja još uvek nije morala da se bavi efektom bumeranga.

Izvor Fakti, 04. novembar 2016.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u