ALEKSANDAR VUJOVIĆ: SRBIJA JE IZLOŽENA SPOLjNOJ DESTABILIZACIJI

Srbija bi trebalo da se ozbiljno pripremi za razne vrste izazova, i na domaćem...

Srbija bi trebalo da se ozbiljno pripremi za razne vrste izazova, i na domaćem i na regionalnom planu

Već dosta dugo, može se reći decenijama, Evropu muče imigracije iz Trećeg svijeta, kolonijalna zaostavština, integracija tih imigranata i promjena strukture stanovništva. Vremena kada su kolonizovani narodi bili ekskluzivni u evropskim prestonicama odavno su za nama, dok je domicilno stanovništvo sve starije i malobrojnije. Ideja o EU kao uspješnoj formuli za sve ekonomske, političke, kulturne i bezbjednosne probleme takođe se kruni: Britanija je zvanično izašla iz te zajednice a njen primjer će možda slijediti i druge vodeće države ovog bloka.

Istovremeno, broj populističkih prvaka se povećava u cijelom svijetu – od Filipina do Venecuele, od Francuske i Britanije do Grčke, Poljske i Mađarske.

U SAD, koje su nominalno prva sila svijeta, predstoje izbori za predsjednika, i mediji dodatno pumpaju glasače i svjetsku javnost da je Hilari Klinton najbolji mogući izbor. Nemali broj javnih ličnosti, intelektualaca, glumaca, pjevača, političkih komentatora, podržava njenu kandidaturu što samo potvrđuje koliko su moralno istrošene i korumpirane tzv. elite u čitavom svijetu.

Čovjeku se odavno smuči kada vidi ko se računa kao uspješan, poželjan, moralan i pametan u današnjem dobu. Sve anomalije koje postoje na mikro- i makro-planu prozvod su antielita koje vedre i oblače, a tek su počele i tek će uzeti maha.

Izlazeći na izbore koji su unapred odlučeni samo dajemo legitimitet ovim bitangama i mešetarima da nam se još i smiju što smo ponovo nasjeli na njihove predizborne priče. Zbog toga je potrebno da se što više izolujemo od njih te bojkotujemo sve njihove odavno pripremljene planove.

Aleksandar Vujović je kolumnista i dugogodišnji prevodilac portala Novi Standard, posebno zainteresovan za proučavanje međunarodne politike i obojenih revolucija. Trenutno je student specijalističkih master studija, smjer terorizam, organizovani kriminal i bezbjednost. Sa njim smo vodili razgovor na neke od ovih tema.

U vašem tekstu Evropa i rađanje desnog odgovora pišete o rastu antiglobalističkih i antiliberalnih partija i pokreta u Evropi. Koji su faktori uticali na to da se birači u zemljama EU sve više opredeljuju za njih?
— Uzevši u obzir Trampov politički fenomen, više ne možemo govoriti o talasu evropskog antiglobalizma, već se radi o trendu koji je sve uočljiviji i na drugoj strani Atlantika. Reč je pre svega o dugo tinjajućoj duhovnoj i ideološkoj krizi političkog Zapada, koja je u sudaru sa posledicama pucanja finansijskog balona 2008. godine i eksplozijom nekontrolisanog priliva migranata različitog socio-kulturnog profila dovela do izmeštanja partija evropske tradicionalne desnice – kojoj se u mejnstrim medijima često prišiva pridev „ekstremna“ ili „populistička“ – sa zabačenih margina pravo u politički etar. Kasnije su se slično profilisane stranke, po uzoru na nekadašnju socijalističku internacionalu, hranile uspehom analognih pokreta u okolnim zemljama, što je proces kojem se ne nazire kraj. Opšti je utisak da je francuski Nacionalni front od početka nosilac evropske štafete, što je u potpunosti u skladu sa dinamikom odvijanja pomenute multidimenzionalne krize koja je najdublji pečat ostavila upravo u Francuskoj.

Kako gledate na izlazak Velike Britanije iz EU i kakve će to imati posledice po srpski narod?
brexit32— To je dobra vest za Srbiju i srpski narod u celini, ali ostaje da se vidi kako će se stvari dalje razvijati i da li će doći do takozvanog „tvrdog Bregzita“ ili će se ići na neku kompromisniju varijantu. U svakom slučaju, Velika Britanija već dva veka vodi antisrpsku balkansku politiku sračunatu na sprečavanje izlaska Rusije na Jadran; od Dizraelijevog rešavanja Istočnog pitanja do ratova u 90-tim uvek je favorizovala Tursku i/ili turkofilno muslimansko stanovništvo nauštrb interesa rusofilnih slovenskih naroda, pre svega srpskog. Izlaskom Velike Britanije iz EU ne samo da će se nemačko-francuskoj osovini otvoriti prostor da Evropu emancipuje od atlantizma i opipa puls degolovske politike povezivanja sa Rusijom već će i pojačati uticaj Italije kao trećeg igrača (uz Francusku i Nemačku) u evropskom „trouglu moći“, a balkanski vektor italijanske politike nema antisrpski predznak; naprotiv.

Kakav je vaš stav povodom tzv. migrantske krize i na koji način treba rešavati problem sve većeg broja migranata u Evropi?
— Postoje dve opcije: može se ići na privremenu sanaciju krize ili na trajno rešenje. Evropska unija se u nedostatku hrabrosti opredelila za liniju manjeg otpora i povlađivanje Erdoganu, kome strateška pozicija Turske otvara veliki ucenjivački kapacitet. Svakako bi najpametnije bilo u saradnji sa Rusijom, Turskom, Iranom i drugim ključnim akterima na Bliskom istoku raditi na okončanju sukoba i gašenju ratnih požara, izazvanih imperijalnom beskrupuloznošću američke bliskoistočne politike. Takođe, apsolutno je besmisleno da institucije EU donose dekrete kojima se državama-članicama nameće obaveza prihvatanja migrantskih kvota, dok superbogate arapske zalivske monarhije dižu zidove i rezolutno odbijaju svaku inicijativu kojom se predlaže njihovo uključivanje u podelu tereta krize.

Kako bi Srbija, kao zemlja koja je odavno ušla u evroatlantske integracije, trebalo da reaguje u vezi sa pomenutom krizom i da li je moguće da srpsko rukovodstvo povede politiku sličnu mađarskom premijeru Viktoru Orbanu?
— Srpsko rukovodstvo je u početku dosta naivno shvatilo celu krizu, njene razmere i eventualne posledice po zemlju. Moglo bi se reći i da je zakazao obaveštajno-analitički aparat iako je čudna epizoda sa masovnim organizovanim iseljavanjem kosovskih Albanaca (koja je očigledno bila generalna proba ove veštački izazvane krize) bila jasna indicija da se sprema nešto veće. Što se tiče Orbanove politike, Srbija ne može da gradi zid na južnim granicama jer se Kosovo i Metohija ne nalaze pod njenim suverenitetom, a upravo južne granice su najporoznije. Ovih dana mediji spekulišu o povećanju brojnosti patrolnih vojno-policijskih jedinica koje obezbeđuju granicu sa Bugarskom i Makedonijom. Možda bi u ovom trenutku to bilo najoptimalnije rešenje, preko kojeg bi se na mala vrata mogla trajno povećati brojnost pripadnika oružanih snaga. Za razliku od operativnih dilema, sa političke tačke gledišta stvari stoje dosta jasnije. Budući da nismo članica Unije i da nemamo obavezu da prihvatamo migrantske kvote, takav eventualni potez bi morao biti uslovljen novčanim ili političkim ustupcima EU. Ako već Srbija iz kriznih fondova ne dobija jednaku količinu novca kao države-članice, ne vidim razlog da učestvuje u zajedničkom rešenju na nivou EU.

U aprilu prošle godine ste u tekstu Mediji i majdanska mreža u Srbiji ukazali na opasnost od spoljnog izazivanja uličnih nemira. Godinu dana nakon toga počela je serija demonstracija u organizaciji inicijative – Ne da(vi)mo Beograd. Šta očekuje Srbiju i da li su protesti povodom rušenja objekata u Savamali probni balon za nešto ozbiljnije?
nedavimobeograd01— Budući da su se u Srbiji predsednički izbori uvek ispostavljali kao prelomni trenuci u političkom životu zemlje, a da ulazimo u izbornu godinu, pred nama je dosta zanimljiv period. Danas je već svima jasno da su protesti koje pominjete pokušaj stranog faktora da, indukujući društvenu i političku nestabilnost na domaćem planu, stvori sebi pogodnije okolnosti za vršenje pritisaka u vezi sa najvitalnijim državnim interesima. Iako ne mislim da je ta priča završena i da će još mutirati i mimikrijski prilagođavati formu u zavisnosti od razvoja situacije, verujem da smo u ovom trenutku više izloženi opasnosti od spoljne destabilizacije. Dešavanja u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori su nas nedavno podsetila koliko je Centralni Balkan geopolitički trusan region. Bilo kako bilo, Srbija bi trebalo da se ozbiljno pripremi za razne vrste izazova, kako na domaćem tako i na regionalnom planu.

Kako gledate na političare, javne ličnosti i nevladine aktiviste koji su se pojavili na tim skupovima koji donekle podsjećaju na proteste neposredno prije obaranja Miloševića sa vlasti?
— Mislim da su organizatori protesta, iz vizure svojih interesa, napravili grešku što nisu nastupili ideološki fleksibilnije kako bi uspeli da aktiviraju šire društvene slojeve. Agresivno liberalni pristup, oličen u naglašenoj podršci LGBT populaciji, NVO sektoru, feminističkim pokretima i svim društvenim strukturama prozapadne idejno-političke orijentacije, kao i biografije samih organizatora, nisu dobro prihvaćeni u većinski konzervativnoj zemlji, koja je već jednom zagrizla sličan mamac. Prosečnom Srbinu ćete jako teško objasniti da bi, zarad ostvarenja zajedničkog cilja, trebalo da stane rame uz rame sa protagonistima stranog interesa u Srbiji, poput recimo Jelene Milić ili Borke Pavićević, na protestima čiji šablon i scenografija neodoljivo podsećaju na aktivnosti nekadašnjeg Otpora i sličnih pokreta u Makedoniji i Ukrajini. Određeni pojedinci koje deo javnosti smatra pronacionalno orijentisanim trebalo je da posluže za privlačenje patriotskog dela društva, ali se na kraju ispostavilo da su se zbog toga prilično politički ugruvali.

Kako procenjujete ishod predstojećih američkih predsjedničkih izbora i da li postoji suštinska razlika između republikanskog i demokratskog kandidata?
— Postoji suštinska razlika. Republikanci su izabrali prvog izolacionističkog predsedničkog kandidata još od Drugog svetskog rata, od kada SAD u spoljnoj politici konstantno slede viziju koja je početkom 20. veka nazvana „vilsonovski idealizam“. Ustati protiv globalističke ideologije u današnjoj Americi je gotovo blasfemično, ali očigledno je da stare izolacionističke ideje, za koje se smatralo da su politički izumrle u 30-tim, još uvek imaju uporište u dobrom delu američkog naroda. Mada ostaje pitanje koliko će Tramp – ako uspe da pobedi, što je krajnje neizvesno – biti u stanju da svoju politiku progura kroz guste slojeve decentralizovane američke birokratije.

Da li su se ruskim vojnim angažmanom stvari definitivno pomjerile u pravcu multipolarnog svijeta ili Rusija nije u stanju da vojno parira NATO?
rusijasirija13— Jednog dana, kada istoričari budu tragali za konkretnim datumom nastanka multipolarnog sveta verovatno će se složiti da je to 08. 08. 2008, dan kada je Rusija odlučila da prvi put vojno interveniše van svojih granica nakon gubitka Hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza. Od tada postoji neprekidan trend zaoštravanja odnosa između SAD i Rusije, bez obzira na diplomatske pokušaje njihovog „resetovanja“, koje je inicirala Obamina administracija na samom početku njegovog prvog mandata. Potom su velike geopolitičke krize u Siriji i Ukrajini stvari dovele do tačke u kojoj mnogi novinari i geopolitički eksperti govore o drugom hladnom ratu. Ovoga puta u celu računicu mora biti uključena i Kina, kao sila koja na srednji rok predstavlja mnogo veću pretnju američkoj globalnoj dominaciji od Rusije. Što se tiče poređenja vojnih potencijala, Rusija ubrzano smanjuje tehnološki zaostatak i može se reći da je na dobrom putu da ga uskoro u potpunosti zatvori. Sa druge strane, i pored ogromne prednosti koju NATO ima u kvantitetu konvencionalnih snaga, svako eventualno razmišljanje o ratu protiv Rusije je obesmišljeno činjenicom da se radi o državi sa najvećim nuklearnim potencijalom na svetu.

Razgovarao STEFAN BRANISAVLjEVIĆ

Princip

Politika
Pratite nas na YouTube-u