KAKO PRESEĆI OBAVEŠTAJNU AGRESIJU NA SRBIJU

LjUBAN KARAN Korekcije u službama trasirale bi skraćeni dijagonalan put ka bržoj efikasnosti Veliko...

LjUBAN KARAN

Korekcije u službama trasirale bi skraćeni dijagonalan put ka bržoj efikasnosti

Veliko interesovanje za Srbiju velikih i regionalnih sila i susednih zemalja, u nedostatku adekvatnih bezbednosnih i krivičnih mera, uzrokovalo je masovnu špijunažu u ključnim institucijama države. Svako od njih ima svoje razloge i ciljeve – SAD žele punu kontrolu Balkana, regionalne sile imaju malo prizemnije ciljeve a neke susedne zemlje teritorijalne pretenzije. Motiviše ih sopstvena procena da je u pitanju ničija zemlja i prazan prostor koji se može zauzeti. Svi koji su prepreka na tom putu moraju biti uklonjeni, pa makar to bio i premijer. Destabilizacija i haos nisu cilj, nego sredstvo, i zato na tome složno rade. Rusiji i ruskim službama, koje su takođe prisutne, interes je da SAD i NATO ne uspeju u svojim namerama, i tu nam se interesi poklapaju. Cilj im je da Srbija ostane vojno neutralna i zato nas sadašnje delovanje ruskih službi ne ugrožava.

Drskost koja se ispoljava prilikom špijunaže i obaveštajnih dejstava zabrinula je i laike i stručnjake, tako da sada o načinu njenog suzbijanja razmišljaju i oni koji je ranije nisu smatrali za veliku opasnost. Špijunaža je polazna osnova svake destrukcije, i zato se mora prekinuti. Ona ukazuje na slabe tačke sistema i regrutuje unutrašnje snage koje se mogu iskoristiti u konkretnim planovima destabilizacije.

Masovno špijuniranje Srbije omogućio je politički stav nakon petooktobarskih promena 2000. godine da mi nemamo neprijatelja, pa nemamo ni tajni, a, ako nemamo tajni, onda je nemoguće počiniti krivično delo špijunaže. U skladu sa takvim stavom obaveštajno-bezbednosni sistem je fizički smanjen, tehnički zapostavljen i pogrešno usmeren.

Tako je špijunaža u Srbiji postala lagodan, prijatan i unosan posao, koji niko ne osuđuje a kamoli sankcioniše. Zamislite, nakon redovnog posla odete na ručak sa stranim diplomatama, malo sa njima proćaskate, predate im fleš ili fasciklu sa podacima koje ste na poslu pripremili onako usput, malo im objasnite stvari tek da se lakše snađu i da ostavite bolji dojam, ležerno uzmete novac da ne bi pomislili da vam je to važno i idete kući da malo odmorite ili uživate sa porodicom. I sve je kod vas u redu – i standard, i nivo, i ugled, i savest. Nervi opušteni, jer ništa niste ni reskirali, i svi srećni i zadovoljni.

A kako bi to trebalo da bude? Trebalo bi da se onaj ko stisne petlju i odluči da bude strani špijun, oseti strah i poniženje dok to radi. Da bude potpuno svestan da reskira svoju slobodu, svoju čast i ugled svoje porodice za sva vremena. Da se bar tri puta preznoji i preseče od straha dok prikuplja tražene podatke, a da mu njihovo čuvanje i skrivanje skrati pola života i stvara noćne more. Da prilikom predaje podataka izgubi ceo dan u bežanju i skrivanju, plašeći se da ga neko ne prati i da mu na kraju sve ono što dobije višestruko presedne. Kad legne da spava, da svake noći razmišlja da li će godine do kraja života provesti sa porodicom ili u zatvoru. Njegov položaj špijuna mora biti tako opasan i sraman da ga niko ne poželi. Takvu situaciju mora da stvori naš bezbednosni sistem, i tada neće biti redova izdajnika pred stranim ambasadama.

ŠPIJUNI NEKAD I SAD
Nije ovo nikakvo preterivanje, jer nekada je obuka – kako se hapsi špijun – sugerisala munjevitu intervenciju zbog dva razloga. Prvo, da ne izvrši samoubistvo, i, drugo, da ne uništi neke ključne dokaze ako su u njegovoj blizini. Uvek se polazilo od toga da može izvršiti samoubistvo zbog velike zatvorske kazne koja ga čeka i velike sramote što je radio protiv svog naroda. Danas je ovo možda nekome smešno, pogotovo onima kojima je čast raditi za strance, ali tako je bilo.

mostspijuna01Ima li reciprociteta, i da li i mi tako ležerno možemo špijunirati u inostranstvu? Što se tiče naše špijunaže prema drugima, ona takoreći i ne postoji, a to se može i dokazati. Naprimer, iako sam nekakav profesionalac u tom fahu, pre neki dan sam se ne malo iznenadio. Nisam mogao da verujem svojim ušima kada je jedan naš ministar, koji sigurno zna o čemu priča, rekao da je nakon petooktobarskih promena u našim ambasadama po svetu ukinuta šifra. Sa obrazloženjem da mi nemamo neprijatelja i da ni pred kim nemamo tajni. To je toliko neverovatno da se pitam ima li još takvih primera u svetu.

To može da znači samo jedno – da u periodu od ukidanja šifre pravu obaveštajnu službu nismo ni imali i da smo raspolagali samo onim što osvane u stranim novinama. Šta će nam onda skupa obaveštajna služba kada se možemo pretplatiti, pa da nam te novine dostavljaju u Beograd. Stvarno nije jasno šta oni rade sa poverljivim i hitnim podatkom ako nemaju šifru. Dostavom otvorenog teksta reskiraju i izvor informacija i samo interesovanje naše službe koje jeste tajna. Naravno da su strani mentori nakon 5. oktobra takva razmišljanja i stavove nametnuli našim državnicima i činovnicima jer tako imaju potpuni uvid u ono što radimo, a za neki ozbiljniji i složeniji rad u startu su nam vezali ruke. Bez šifre to ne može, jer bez nje nema tajnosti. Kompletan rad naše obaveštajne službe su paralisali eliminacijom osnovnog principa rada – tajnosti. To su mogli učiniti samo potpuni diletanti, koji se nisu pitali zašto ti mentori koje su slušali nisu ukinuli šifru u svojim ambasadama. Verujem da ima elemenata i za krivičnu odgovornost onoga ko je potpisao takvu odluku.

DA LI JE MOGUĆE BOLjE
Ima li načina da se obaveštajni rad prema Srbiji smanji i svede na meru sličnu u drugim državama?

S obzirom da ne možemo uticati na pojačano interesovanje stranog faktora za Srbiju, jedino što nam prostaje je da mu onemogućimo obaveštajni konfor. U situaciji drske obaveštajne agresije, u kojoj smo se našli, čini se da je sve što preduzimamo malo i nedovoljno. A u isto vreme se nameće imperativ da se obaveštajne mreže koje su strane obaveštajne službe isplele u Srbiji moraju demontirati. Ako stranci stvarno imaju toliko pozicija u našim državnim institucijama koliko se u javnosti špekuliše, onda za neki redovan put razjašnjavanja nema vremena i moraju se tražiti prečice – dijagonale.

Stranim obaveštajnim službama masovno špijuniranje Srbije omogućilo je jednostavano i brzo kontaktiranje velikog broja svojih obaveštajnih pozicija tokom samo jednog dana. Obaveštajci su bili na dugme i, zbog nedostaka srpskih kontraobaveštajnih mera, nisu morali biti specijalno obučeni. Samo jedan operativac – diplomata mogao ih je kontaktirati desetak dnevno ako ima potrebe. Sem toga, mogli su bez problema ulaziti u ambasadu i ostavljati podatke jer niko prema njima nije preduzimao nikakve mere. Ako se primena kontraobaveštajnih mera vrati na normalan nivo, tada će taj isti operativac izgubiti ceo dan da uzme podatke samo od jednog obaveštajca, i to uz veliki rizik po obojicu da budu otkriveni. Svaka primopredaja podataka i instrukcija biće mala, ali složena akcija, tako da od masovne špijunaže više neće biti ništa. Istovremeno, neće biti govora o tome da obaveštajac navraća u ambasadu i tako stranci gube još jednu do sada široko korišćenu mogućnost.

mostspijuna04Predaja podataka bez direktnog kontakta traži visoku obuku i posebnu tehničku opremu obaveštajca. Svakako da ih ne mogu obučiti masovno nego je u pitanju sasvim ograničen broj. Da bi ih uopšte obučavali, moraju steći u njih apsolutno poverenje, a tu je i njima potrebno vreme. Znači, ako se, kao prvi krak, onemogući ležerna i prosta primopredaja podatak i instrukcija, obaveštajni rad prema srpskim vitalnim institucijama može se smanjiti i za devedeset posto. Tada stranci više neće gubiti vreme kontaktirajući sve i svakoga, nego će ići na kvalitet i što manje kontakata. Biće prinuđeni da se vrate strogom profesionalizmu i mogućnosti će im biti sasvim ograničene.

Bilo bi korisno analizirati kako se široka kontraobaveštajna zaštita nekada sprovodila. Naprimer, nekada su svi zaposleni u vojnim institucijama morali da popune upitnik o vezama sa inostranstvom i strancima i da za svako putovanje u inostranstvo traže odobrenje. Zabluda je ako neko pomisli da je tu cilj bio ograničenje nekih prava zaposlenih, jer zahtev za putovanje u inostrantvo nikada nikome nije odbijen. Cilj je bila kontraobaveštajna zaštita svakog pojedinca, jer je sa svakim oficir bezbednosti vršio bezbednosnu pripremu, zavisno od zemlje u koju putuje. Itekako je to bilo korisno za one koji su odlazili u inostranstvo, jer je služba uvek raspolagala širokim podacima šta tamo može da ih snađe, pripremala ih kako da izbegnu neprijatne i opasne situacije i kako da se snađu ako ih ne mogu zbeći.

ORGANIZOVANI KRIMINAL I SLUŽBE
Nisu ti upitnici popunjavani da bi se prema onima koji ih popune preduzimale operativne mere. Upravo suprotno – mere su se preduzimale prema onima koji su imali razloga da svoje veze sa stranim faktorom prikriju. Praksa je pokazala da obaveštajno indikativne veze nisu prijavljivane, a svaka otkrivena a neprijavljena veza mogla je sa punim pravom da se istražuje. Tako je vojna služba bezbednosti imala potpuni uvid u kontraobaveštajnu situaciju.

Istovremeno, u svakoj instituciji vodila se knjiga oteklih poverljivih podataka. Tako se znalo čega su se strane obaveštajne službe dočepale, i tako se pratila njihova uspešnost u nastupu prema nama. Ima smisla ovu knjigu uvesti ponovo i pored činjenice da trenutno u Srbiji za strance nema tajni. Jer stvari se menjaju, ono što su saznali neće tako dugo da im vredi. Stižu nova dokumenta i nove poverljive aktivnosti koje možemo čuvati.

Danas je bezbednosna situacija komplikovanija ne samo zbog agresivnog nastupa stranih obaveštajnih službi nego i zbog jakog organizovanog kriminala i jakih organizovanih kriminalnih grupa i klanova. Njihov motiv je uvek novac i materijalna korist, a svoje pozicije u državnim institucijama stvarali su slično kao i strane obaveštajne službe. Cilj je bio sprečavanje bilo kakve intervencije prema njima, rano upozorenje ako se intervencija ipak planira, uništavanje dokaza, uticaj na sudske procese, stvaranje uslova da kriminalne poslove obavljaju polulegalno, bez rizika od zakonskih sankcija i sl. Uvek su bili spremni da za novac učine usluge stranim obaveštajnim službama, često u najprljavijim akcijama kao što su ubistva i atentati kako se službe koje ih angažuju i plaćaju ne bi kompromitovale. Zato su veze sa kriminalcima i kriminalnim grupama jedanko važne sa stanovišta kontraobaveštajne zaštite kao i veze sa stranim faktorom.

mostspijuna02Sada, ako želimo brzo sređivanje stanja u državnim institucijama po pitanju bezbednosne zaštite, nema vremena za izučavanje i razjašnjavanje svakog pojedinačnog spornog slučaju. Svi oni kod kojih je bilo šta nejasno i sporno vezano za kontakte sa strancima ili sa ljudima iz kriminalnog miljea moraju biti premešteni sa onih radnih mesta i funkcija koje su osetljive u obaveštajnom smislu. Biće to neprijatan posao jer će biti i grešaka. Ali sada i laici moraju da shvate razloge pomeranja i smenjivanja, jer smo krajnje ugroženi. Kasnije, kada se stvari dovedu u normalu, greške se mogu postepeno ispravljati.

Edukacija i informisanje ljudi u državnim institucijama o nastupu stranih obaveštajnih službi i kriminalnih grupa mora biti redovan i kvalitetan posao. Jer dogurali smo do tog nivoa bezbednosne kulture gde ljudima moramo objašnjavati da je špijunaža nezakonita i nečasna. Najbolje kroz negativne primere. Tako će državni službenici i rukovodioci učiti što su sve vreme trebali znati, i to na tuđim greškama, a same institucije će biti bezbednije.

GRAĐEVINA KOJA SE GRADI DECENIJAMA
Neposredna ugroženost premijera i njegove porodice jasno je pokazala da nijedna druga zaštita bez kontraobaveštajne ne može da mu garantuje bezbednost. Bez kompletne zaštite ne može da se zaštiti ni od kriminalnih grupa, a kamoli od daleko bolje organizovanih stranih službi. Ako se utvrdi da iza pokušaja atentata na premijera stoje kriminalne bande, to nikako ne znači da iza njih ne stoji strani faktor. Ali to će se teško dokazati jer kriminalci obično i ne vide pravog naručioca. Dobro je u svemu tome to što je konačno najšira srpska javnost shvatila značaj obaveštajno-bezbednosnog sistema i potrebu da se on hitno poboljša.

Obaveštajno-bezbednosni sistem svake ozbiljne države, pa tako i Srbije, je velika građevina, koja se gradi decenijama. Zato oni koji godinama insistiraju da se ceo sistem uništi i izgradi drugi baš ništa ne razumeju. I sama modernizacija i unapređenje te građevine može trajati godinama. I u velikim državnim prevratima taj sistem se ne uništava i mora da se sačuva, jer ga je nemoguće obnoviti u roku kraćem od dvadeset godina. Nakon prevrata neznalice viču i galame jer vide da obaveštajno-bezbednosni sistem neko štiti, ali u svom neznanju ne mogu da shvate zašto. Tako i danas, mi možemo da mislimo da je naš obaveštajno bezbednosni sistem dobar ili da ništa ne valja, ali polazna osnova svakog razmišljanja mora biti da drugi nemamo, da ga ne smemo uništiti i da ga samo možemo rekonstruisati.

SVE PROPALE REFORME POSLE 2000.
Po pravilu, sve reorganizacije naših službi koje su rađene nakon petooktobarskih promena bile su kontraproduktivne po pitanju efikasnosti i operativne sposobnosti, posebno po pitanju ofanzivnog prodora u strane centre iz koji se planira subverzivni rad prema Srbiji. Treba imati u vidu da je sve rađeno pod uticajem stranog faktora, kome je bio cilj da oslabi naš obaveštajno-bezbednosni sistem, jer je bio veoma respektabilan i moćan. Tako, ako ne možemo naći neko bolje rešenje, jednostavno vratimo stvari na staro i postavimo sistem onako kakav je nekada bio, i to će poboljšati stanje. Ne verujem da će oni koji su svojim reorganizacijama unazadili službe smeti da otvore usta, a kamoli da protestuju, jer se može postaviti pitanje da li su namerno svojim postupcima ugrozili našu bezbednost, a za to se može odgovarati.

mostspijuna03Uzeću primere iz službe koju bolje poznajem. Naprimer, reorganizacija KOS je započela još i pre petooktobarskih promena i, naravno, nastavljena kasnije. Za nova idejna rešenja bio je zadužen pukovnik Petar Vuga, nastavnik u školi bezbednosti u Pančevu. Udarna pesnica KOS bile su armijske i vidovske kontraobaveštajne grupe sastavljene od najiskusnijih i najboljih kontraobaveštajaca, i nije bilo obaveštajnog ili kontraobaveštajnog zadatka koji bi im se postavio a da ga oni ne mogu uraditi. Te tako efikasne grupe, sa neslućenim mogućnostima, rasformirane su i formirane po garnizonima – većim gradovima, a zatim je stvar dalje razvodnjavana dok nisu potpuno razbijene. Istovremeno oficiri bezbednosti izvučeni su iz svojih jedinica (bataljona, pukova, brigada) pod direktnu kontrolu Ministarstva odbrane. Tako su postali strano telo u jedinicama koje operativno sagledavaju, jer više nisu deo štaba. To im je višestruko smanjilo operativne mogućnosti. I tu su rešenja jednostavna da bi se popravilo stanje i kontraobaveštajna efikasnost – ako nema pametnije ideje, samo treba organizaciju postaviti kakva je bila pre reorganizacija jer je bila neuporedivo efikasnija i bolja.

Najvažnija stvar je pravilno usmerenje obaveštajnih i bezbednosnih službi (agencija), što je stvar politike – Vlade. Suviše dugo su bile usmeravane na sasvim pogrešne stvari. Kontraobaveštajne službe nisu radile kontraobaveštajno – ima li to logičkog, a kamoli operativnog smisla. I ovde nema velike mudrosti da bi se stvari popravile, i samo treba usmeriti službe da rade ono zbog čega su osnovane, na obaveštajne i kontraobaveštajne poslove. Ima finesa. Naprimer, već se pouzdano zna da je osnova nastupa obaveštajnih službi NATO novac, i to veliki novac čiji se tokovi mogu pratiti i prema tome preduzimati mere. Osnova nastupa hrvatskih službi je ucena optužnicama i nekretninama, gde je veoma bitna edukacija ljudi kako da se zaštite i kako uopšte da postupe prilikom klasične ucene. Da je u pitanju ucena iz neke druge službe, bila bi to pretnja praznom puškom, jer se profesionalcima ne isplati gubljenje vremena po sudovima za nešto što im neće doneti operativnu korist. Jedino kod Hrvatske se takve pretnje mogu realizovati jer se uklapaju u drugi državni projekat – etničko čišćenje Srba – tako da se operativci obaveštajnih službi smišljeno bave i takvim podmetanjima, jer to za njih nije gubljenje vremena. Neće ostvariti operativnu korist, ali ostvariće drugu, isto tako važnu.

KONTINUITET STARIH I NOVIH KADROVA
Ipak, velika je veština rukovoditi tajnim službama samo zbog toga što se mora postići osetljivi balans – dati im potpunu slobodu i kreativnost u operativnom radu i operativnim akcijama, a istovremeno ne dozvoliti zloupotrebe i nezakonit rad. Političar, bez obzira koliko je vešt, ne može kvalitetno rukovoditi tajnom službom, i to mora raditi profesionalac koji je prošao sve nivoe operativnog rada i rukovođenja. Sem toga, velika je greška seoba rukovodilaca iz javne bezbednosti u tajne službe i obratno, bez obzira koliko su stručni. Radi se o dva potpuno različita načina rada, dva načina razmišljanja i pristupa problemima, javnom i tajnom. Praksa je pokazala da se to, i pored najveće želje ne može brzo menjati.

Svi dobro znaju da su odlični kadrovi službi namerno sklonjeni u punoj životnoj i profesionalnoj snazi. Sklonjeni su oni koji su znanja stekli radeći u miru, u kriznom periodu, i u ratu. Posebno su važna znanja i iskustva iz rada u kriznom periodu, jer Srbija ima nesreću da se suviše često nađe upravo u takvom ambijentu. Ako ništa drugo, bilo bi veoma korisno njihova iskustva pokupiti i iskoristiti za edukaciju sadašnjih operativaca i rukovodioca službi. Bolje da se uče na greškama svojih prethodnika, jer će ih učenje na sopstvenim greškama skupo stajati. Ako u našim službama ima onih koji sve znaju i kojima ničija iskustva ne trebaju, takve treba odmah skloniti sa funkcija na kojima se nalaze jer ne znaju staru narodnu mudrost – da su čovek i tovar pametniji od čoveka samog.

mostspijuna06Ima još mnogo stvari koje bi se mogle popraviti u obaveštajno-bezbednosnom sistemu Srbije, ali, ako bi se energično i brzo korigovalo samo pomenuto, napredak bi bio veliki, a stanje bezbednosti Srbije na solidnom nivou. Te korekcije trasirale bi neki skraćeni dijagonalan put ka bržoj efikasnosti. Ne tvrdim da je današnji obaveštajno-bezbednosni sistem ni dobar ni loš. On je takav kakav jeste i drugi nemamo, tako da samo možemo da se trudimo da ga poboljšamo i unapredimo. Ako to ne budemo brzo uradili, potpuna destabilizacija Srbije i bez rata je neminovna.

Politika
Pratite nas na YouTube-u