PROMENA POLITIČKOG NARATIVA

MILE MILOŠEVIĆ Ma kako razmišljali o dovršenosti čoveka, ljudskoj istoriji i sudbini, politički narativ...

MILE MILOŠEVIĆ

Ma kako razmišljali o dovršenosti čoveka, ljudskoj istoriji i sudbini, politički narativ se menja i zahteva naš stav, a ne lupetanja

Nakon Bregzita i predsedničkih izbora u Americi, 2016. godina predstavlja promenu koja dolazi sa vrha svetskog sistema. Neočekivane za sve najvažnije tumače i analitičare, kao što nisu mogli da predvide kolaps Sovjetskog Saveza, njihov promašaj samo doprinosi utisku da je reč o značajnoj sistemskoj promeni, koji se ne može isključivo na pojavnoj ravni, nego na paradigmi.

Katićev odgovor Madžaru za nas je više nego drugi poziv da se sa pozicija Mađara razume taj sistem. Nekad komunistički fundamentalista u ekonomiji, Madžar se tek sad poziva kako je bio ideološki zaveden, da bi postao liberalni fundamentalista. Što se njega tiče, nešto mi kaže da bi ponovo „revidirao“ ako bi zavladala neka treća doktrina za njegova života, pa bi postao i njen fundamnetalista. Jer njega ne zavode lepe reči ili elegantne konstrukcije, nego moć i sjaj zaštićene udobnosti, tako da čovek spada u racionalne igrače. Deo sort konformista, koji uvek čine hor diskurzivne koalicije nomenklature, on sad gubitnike nove stvarnosti naziva neradnicima, što ne spada samo u njegovu zakržljalu osećajnost i problematičnu pristojnost već čini osnovu svega. Da li su sad njegove paradigme Marksova ili Veberova, obe imaju ishodište u protestanskoj spekulativnoj [1] inverziji egzistencijalne dimenzije čoveka u redukovanu ogoljenu radnu dimenziju. Tim samo osvedočuje poznatu suštinsku povezanost kapitalizma i komunizma (što i Samujels u svojoj Ekonomiji ne propušta da pomene) u osi, protenstatizmu, i zameni egzistencije radom.

TRAMP JE VIŠE OD OPOMENE
Time konačno provaljuju konstruktivizam, relativizam, nihilizam, dok moral postaje nemoguć. Jer više ni sam čovek nije moguć u novoformiranom „Urbokosmosu“, nego ga treba uvek iznova ispregovarati. Upravo ono što spada među osnovne ravni i Bregzita i predsedničkih izbora u SAD jeste to da ni London ni Vašington nisu glasali za promene, čime su ostali u globalnom svetskom sistemu, dok ga je okruženje otvoreno odbacilo. Tako prvi put gradovi nisu prethodnica, dok provincija dovodi u pitanje samu paradigmu i vladajući politički narativ i njegovu obećanu racionalnost (koju M. Brdar sa pravom prepoznaje u moderni kao dominantno propagandnu [2]).

Na fonu ovog se razvija opšti politički narativ i vladajuća ideologizacija kulture u globalizovanom „svetskom društvu“, dok su ostali lokalni na marginama slabo vidljivi i slabo značeći, pored dominantnog i sve otvorenije prestabilizovanog uobražavanja neke racionalističke aritmetike narativa i diskursa sistema engleskog dana do lankanovske šizofrenosti. U tome je inače sama pojavnost puke slike do deklaracije odnela prevagu svojim prividima, uvodeći nas u egzistencijalno siromaštvo i oduzimajući jedino moguće da je sećanje lokalno, uvek tek sa stalno novim, uvek globalno važnim spektaklima, i u tome najavljenim obećanjima raspoloženja. Uvećavajući glad, koju nije moguće utoliti jer dolazi sa drugog mesta, iz isključene egzistencije. Kao da će se čuda dogoditi od mlaćenja lopte na Ostrvu, modnog dana u Parizu, koncerta ili vremenske prognoze u Džibutiju. Time se dovršava medijalizacija svesti i blokiranje egzistencije i podešava se čovek pukim medijskim „agenda setingom“ (izborom javnih tema i njegovom prezentacijom).

klintonporazPritom, nadošla mena iz centra još uvek se lomi između egzistencijalnog siromašta i pojave „neostvarivosti sna“, jer anglosaksonska društva imaju u osnovi zakržaljalu upravo egzistencijalnu dimenziju, ma koliko Hegel smatrao da su i protestanti postali nosioci duha istorije, ali se neće moći dovršiti bez povratka u egzistenciju. Samodovoljnost rada, najgrublje je demantovana kvarenjem svake institucionalnosti društva. Kao što je Dž. Naj očekivao, da je podrška Trampu samo nekakva opomena administraciji, ona je njegovim izborom potvrda da je reč o fenomenološkom negiranju, potpunom nepoverenja u institucije u Americi.

Latentna funkcija svih političkih manifestacija otpora je sigurnost i civilizovanost – jedna bez druge ne ide. Osnova civilizovanosti je sigurnost, a ne uobražavanje slobode za privide. Civilizovanost se potvrđeno raspada ako nije na osnovama zajednice – javne lokalne sigurnosti. Globalno svetsko društvo supergradova upravo je na tome palo, dokazujući da nije moguće. A sa tim se teško mogu pomiriti, možda više od anglosaksonske oligarhije, njihove globalne advokatske i diskurzivne koalicije. Da nije tako, zar bi Bregzit i Tramp bili mogući, i to na sasvim običnim glasanjima i u Americi i Velikoj Britaniji? Na stranu nebulozna objašnjenja da su se to tek pobunili neobrazovani beli seljaci koji su među sobom pronašli izgubljenog sina u Trampu i da im zato valja oduzeti pravo glasa u demokratskoj proceduri i poslati ih u pustinju.

ODBACIVANjE SISTEMA
„Najboljem od svih sistema“ događa se odbacivanje, ne može se sakriti činjenica da su oni u tom ne malom broju u gradovima nosioci anticivilizacijskih procesa. Kao i da je odbacivanje već dopušteno u centru. Ni oligarhija više neće da ih izdržava, jer ovakav sistem nije moguć, jer obezbeđena naselja i blindirani automobili ne mogu biti dobar život. Tako se događa promena političkog narativa. Anglosaksonska oligarhija odlučila je da preživi; nemačka, francuska i ostale zapade neka vide šta će.

Što se same paradigme tiče, nju čeka kraj kad više ne budu ništa značila u kretanju sa levog na desni pol političkog narativa. Zato, za početak, ni Sanders ništa nije značio – rad se potrošio. Uostalom, umnogome ga već menjaju mašine, a ne može ni sav višak žena da radi kao prostitutka. Biće uvek žena, sestara i majki. Ni svi muškarci neće da budu pederi i sluge, jer i oni će želeti da budu očevi. Konačno, definiciono je – bez egzistencije nema ni uverljive instituconalizacije, jer ni najbolji zakoni ništa ne vrede bez dobrog čoveka.

sadizuzetnost02Ma kako razmišljali o dovršenosti čoveka, ljudskoj istoriji i sudbini, politički narativ se menja i zahteva naš stav, a ne lupetanja o američkom izolacionizmu (umesto hegemonizma?). Džaba mudrovanja nad obećanjima tuđeg stava, kome bi trebalo da se, ako smo pametni kao naš Čeda, DS i bitan deo domaće birokratije i elite, priklonimo, jer to prestaje da vredi. Da ne budemo uvek iznova glupi na svoju štetu, drugi su obično na tuđu.

_________
Napomene:

[1] Uopšte spekulativno protestantizma i racionalizma moderne vidi dobru knjigu Milana Brdara Između bezdana i neba, 2015; Institut društvenih nauka i Izdavačka knjižarnica Z. Stojanovića.

[2] Isto. Kroz više njegovih radova prati se ova linija.

Politika
Pratite nas na YouTube-u