ODJEK TRAMPA NA BALKANU?

LjUBAN KARAN Hoće li dolazak Trampa promeniti agresivne regionalne strategije i hoće li njegova...

LjUBAN KARAN

Hoće li dolazak Trampa promeniti agresivne regionalne strategije i hoće li njegova pobeda biti dobitak za Srbe

U korpusu koji direktno ugrožava Srbe i Srbiju ovih dana su zastave na pola koplja. U Zagrebu, Sarajevu i Prištini sve je bilo spremno za pompezanu proslavu izborne pobede Hilari Klinton, koja sve do izbora nije bila sporna. Zato je neočekivana pobeda Trampa izazvala nevericu i zbunjenost. Kurtoazne čestitke su usledile uz teške dileme – šta i kako dalje. Jer svi lokalni strateški planovi su bili vezani za Hilari i njene poznate stavove prema Srbiji i Srbima, koji su, blago rečeno, neprijateljski.

Sve je bilo spremno za krajnje destruktivan nastup prema Srbiji i Republici Srpskoj, koji nije isključivao poluvojna i vojna rešenja. Međutim, ti agresivni blickrig planovi podrazumevali su još agresivniji nastup SAD i NATO, jer bez njih ne samo da se ne mogu ostvariti nego ne dolaze u obzir. Sve i baš sve u regionalnoj politici hrvatskog, bošnjačkog i albanskog korpusa mora da se menja nakon dolaska Trampa.

Znamo dobro teorije o postojanosti i dugoročnosti politike SAD, koja se ne menje ni lako ni brzo čak ni promenom predsednika. Međutim, prvi put su kandidati za predsednika SAD imali dijametralno suprotne stavove o skoro svim međunarodnim pitanjima. Tako, ako i bude Trampovog popuštanja ratobornom delu Amerike, to nikako ne može biti apsolutno. Sada je u spoljnoj politici sve postavljeno onako kako je bilo u političkom programu Klintonove. Znači, itekako se većina stvari mora menjati i to brzo. Tramp ne bi bio nikakav Amerikanac i nikakav biznismen ako već danas ne bi razmišljao o sledećem mandatu i nikako se ne sme dogoditi da razočara svoje glasače.

Za nas su rezultati izbora u SAD bili razlika između rata i mira i zato smo ih pratili sa većom pažnjom nego mnogi Amerikanci. Miris baruta, koji je već štipao za nos, odjednom je nestao. Ne radujemo se mi pobedi Trampa što će nam nešto pomoći, nego što nema suludu ideju da nas uništi kao njegov suparnik na izborima. Sada je interesantno kako će Trampova pobeda uticati na regionalne strategije nekih naših suseda koje će se takođe morati menjati i prilagoditi političkim planovima svog velikog mentora.

PLENKOVIĆ NE BI, ALI TRAMPA HOĆE
Andrej Plenković predsatvljen je u predizbornoj kampanji kao reformator HDZ i umereni političar, sa kojim je moguć dogovor. Samo je nakratko zavarao Srbe i Srbiju. Njegova ulepšana slika potamnila je odmah nakon formiranja Vlade. Tako se jasno videlo da proustaški HDZ ne menja strategiju i da će svoje stare ciljeve ostvarivati primereno mogućnostima – otvoreno i drsko ili perfidno i u rukavicama. Zastoja nije smelo biti dok imaju otvorenu podršku najjače svetske sile.

Prve poruke srpskoj manjini imaju tipičan proustaški kontekst. Znači, podrška srpskih predstavnika Plenkoviću u Saboru nimalo nije korigovala agresivan nastup prema preostalim Srbima u Hrvatskoj. Sve je jasno, povratka izbeglih neće biti a pritisci sa ciljem daljeg iseljavanja se nastavljaju. Nije teško navesti primere koji to u ovom veoma kratkom periodu od formiranja Vlade potvrđuju.

vukovartable11Prvi primer je presuda suda u Vukovaru kojom je Marijan Živković oslobođen po svim tačkama optužnice što je čekićem lupao dvojezične table u Vukovaru. Ko se ne seća te slike i kome nije palo na pamet da bi tako pucale i srpske glave. Iako je Živković optužen pre tri godine, čak ni Milanović u svom neočekivanom ali snažnom proustaškom zanosu nije smeo da ga oslobodi. Plenković jeste – i to je više nego jasna poruka Srbima.

Drugi primer je morbidan. Plenkovićeva Vlada u prvim koracima na vlasti vrši velike, neprijatne i tužne pritiske na preostale Srbe u Hrvatskoj. Započela je etničko čišćenje i mrtvih Srba koji su se usudili da ostanu u svojim grobnicama na pravoslavnim grobljima u Hrvatskoj. Dobro osmišljena akcija ima za cilj brisanje srpskih tragova na područjima gde su oduvek živeli kako bi se izbrisali koreni srpskog postojanja u Hrvatskoj. Na pravoslavnim grobljima u Kninu i Pakracu osvanulo je sledeće obaveštenje: „Sukladno članku 14. zakona, ovo grobno mijesto smatra se napuštenim i može se dodijeliti na korištenje…“ itd, sa jasnim pečatom i potpisom čelnika gradske institucije koja ima pravo deložacije. Obaveštenja su zalepljena na nadgromne spomenike kako bi sigurno dočekala proteranu rodbinu ako se usude da obiđu grobove najmilijih. Poruka je jasna – zaboravite povratak jer ovde ni za mrtve Srbe nema mesta.

Treći primer je zvanična policijska istraga i saslušanja roditelja i učiteljice Ljubice Bauković u srpskom slavonskom selu Bobota. Optužba je da su recitovali stihove Vladimira Nazora i Branka Ćopića „koji pozivaju na nasilje i veličaju osobe iz totalitarnog režima“. Recitovalo se za vreme prošle vlade, ali je istraga pokrenuta tek za vreme nove, Plenkovićeve. Nije li i to jasna poruka i Srbima i antifašistima. Znamo u čemu je stvar, jer su i Nazor i Ćopić bili protivnici ustaške NDH i fašizma uopšte.

Četvrti primer je insistiranje na ponovnom suđenju predsedniku bivše Republike Srpske Krajine Milanu Martiću zbog raketiranja Zagreba tokom građanskog rata. Martić je za taj „zločin“ osuđen u Haškom tribunalu. Iako je osuđen na 35 godina zatvora, to Plenkovićevoj vladi nije dovoljno. Tražili su izručenje Matića od Estonije, gde izdržava kaznu, kako bi mu i oni sudili. Kada im je zahtev odbijen, jer je Martić već osuđen za to delo, prisetili su se da je on raketirao i Karlovac i Jastrebarsko, tako da ne odustaju. Važno je zapaziti još jednu stvar – uz Martića, optužen je i general Čeleketić, koji je nedostupan hrvatskom sudstvu jer živi u Srbiji. Sva sredstva informisanja u Hrvatskoj, kao po dogovoru, navela su da Čeleketić živi u Vojvodini, ne pominjući Srbiju. Kao da Vojvodina nije deo Srbije. Naravno da to nije slučajno.

Plenković nema iskrenu želju da promeni srpsko-hrvatske odnose, i to može da učini samo pod pritiskom Trampa. Realno, Plenkovićev put kojim je krenuo u nastupu prema srpskoj manjini i Srbima uopšte, moraće da se menja, i mi te promene čekamo sa olakšanjem.

ZAŠTO BAŠ ORAŠJE?
Hrvatska Vlada pomno i detaljno istražuje zločine Srba i olako optužuje za najteža krivična dela – ratnog zločina, pa i genocida. Da li tako postupa i prema Hrvatima? Taman posla. Tako se dogodilo i u slučaju vezanom za hapšenje pripadnika HVO u Orašju, gde je uhapšen i jedan general HVO Đuro Matuzović. Jasni dokazi strašnih zločina se ignorišu a zločinci postaju još veći nacionalni junaci nego što su do sada bili.

djuromatuzovicNema državne institusije i udruženja u Hrvatskoj da ovih dana nije razmatralo alarmantnu situaciju u BiH po pitanju bezbednosti hrvatskih građana i Hrvata uopšte. Niko u Hrvatskoj niti među Hrvatima u BiH ne pominje da li su uhapšeni stvarno krivi, i sve prikazuju kao novu srpsku podvalu na koju su Bošnjaci naseli. Plenkovićeva vlada je formirala i Povjerenstvo za koordinaciju aktivnosti u vezi sa procesuiranjem ratnih zločina u BiH u koje će biti uključeno više ministarstava. Povjerenstvom rukovodi ministar hrvatskih branitelja Tomo Medved. Kao i ranije, spremni su i novac i advokatski timovi za odbranu optužrnih Hrvata koje tužilaštvo BiH tereti da su kao pripadnici HVO u Orašju, Vojne policije HVO i policijskih struktura, kao i stražara u logorima i objektima za zatvaranje, počinili ratni zločin nad većim brojem žrtava srpske nacionalnsti s područja Orašja i okolnih mesta. Hrvatska ponovo dželate prikazuje kao žrtve koje bi trebalo braniti svim sredstvima.

Izjave hrvatskog vrha su u početku bile umerene i svakim danom se pooštravale do pretnji Srbima u RS, pa i bošnjačkom rukovodstvu. Tako je ministar vanjskih i evropskih poslova Ivo Stijer rekao: „Hrvatska će uvijak štiti prava hrvatskih državljana i pružiti svu potrebnu pomoć pripadnicima HVO uhićenim u Orašju“. Šta ta zaštita Hrvata u BiH stvarno podrazumeva, nije baš jasno. Da li i onu fizičku zaštitu, zbog koje bi Hrvati morali preći Savu?

Srbija i Republika Srpska morale bi dobro da analiziraju i donesu zaključke u vezi sa tim što se dešava u Orašju. Jer Orašje nema neki strateški značaj za BiH u celini, pa ni za Hrvatsku. Međutim, šira zona Orašja je od vitalnog značaja za odbranu Republike Srpske, pa je stoga značajna i za Srbiju kao garanta njene postojanosti. To je zona koridora, oko koga su se vodile velike borbe tokom građanskog rata i gde su pale velike srpske žrtve. Presecanjem koridora RS se deli na dve fizički odvojene celine, gde područje sa centrom u Banjaluci više ne bi imalo fizičku vezu sa Srbijom. Nikome ne treba objašnjavati šta to znači.

U slučaju oružanog napada, ne postoji osetljivija tačka RS od one prema Orašju. Koridor teško može da preseče bošnjačka vojska jer su im oružane snage slabe. Hrvatska vojska, uz sadašnje naoružanje koje su dobili na poklon od SAD, itekako može, pogotovo u koordinaciji sa bošnjačkom. Kod Orašja je most preko Save. Veza sa Hrvatskom je neposredna preko mosta i preko Save. Zajedničkim dejstvima hrvatskih i bošnjačkih snaga ta opasnost postaje višestruko veća.

Područje Orašja bilo bi odličan mostobran za napad na RS iz Hrvatske, a presecanje koridora bi onemogućilo svaku pomoć Banjaluci iz Srbije. Zato i Beograd i Banja Luka moraju da otvore četvore oči kad god se pomene Orašje. Ne bi to bila prva vojna intervencija hrvatskih snaga uz podršku SAD i ćutanje Evrope – setimo se RSK. Ima tu još jedan problem – čak kada bi se desilo da hrvatske snage pređu most i zauzmu borbeni raspored u zoni Orašja, to još uvek nije napad na RS, jer je to teritorija Bošnjačko-hrvatske federacije.

Trebalo bi imati u vidu još nešto – velike obaveštajne službe igraju velike igre. Naravno da mislim na CIA. Hapšenja u Orašju su se dogodila pre izbora u SAD, kada je vojna opcija rešavanja situacije na Balkanu visila u vazduhu. Očekivala se pobeda Hilari Klinton i završavanje nezavršenih poslova na Balkanu. Ne bi čudilo da majstori kobinatorike ove moćne službe koordiniraju ponašanje i bošnjačkog i hrvatskog vrha stvaranjem tenzija baš u Orašju, sa krajnjim ciljem presecanja RS kada za to padne odluka. Jer kako se to Bošnjaci prisetiše ratnih zločina svojih ratnih kompanjona baš sada, decenijama nakon zločina. Tačno, politički odnosi su im narušeni, ali ko može da tvrdi da i to nije deo velike igre CIA.

kolindabajdenDolaskom Trampa, bar se tako nadamo, sve velike igre koje vode područje Balkana u novi rat su propale. Velike obaveštajne službe ne bi zasluživale da se tako zovu da nemaju rezervnu varijantu. Kako rezervna izgleda, videćemo uskoro, ali je sigurno da neće biti tako pogubna po Srbe kao osnovna. Ono što ne ide u prilog našim očekivanjima o smirivanju tenzija jeste poseta banjalučkog biskupa Franje Komarice hrvatskom premijeru nakon izbora u SAD, gde je nastavljena ista retorika o „velikoj ugroženosti Hrvata u BiH koja traje već dva desetljeća“. Istovremeno je premijera posetio i apostolski nuncij mons. Alesandro Ericom, kao predstavnik Svete Stolice, koji je izrazio zabrinutost zbog demografskih promena u BiH i pohvalio pozitivnu ulogu Hrvatske kako bi se to prevazišlo. Nadajmo se da su te posete, koje prizivaju zlo, planirane ranije i da nemaju veze sa novom politikom koju će Tramp trasirati i nametnuti Hrvatskoj.

PANIKA NA KOSOVU I U ALBANIJI
Ideja o Velikoj Albaniji veoma je stara. Nastala je davne 1878. godine u obliku udruženja pod nazivom Prva prizrenska liga. Od stvaranja te ideje do danas se znalo da se ona može ostvariti samo oružanim putam, i zato su sve tri Prizrenske lige koje su do danas osnovane imale oblik vojno-političke organizacije. Drugu prizrensku ligu osnovala je vojno-obaveštajna služba fašističke Nemačke (ABVER) 1943. godnine u saradnji sa albanskim kolaboracionistima. Ni prva ni druga nisu uspele, zato je 1946. godine osnovana Treća Prizrenska liga u SAD. Ne slučajno u SAD, jer od tada ova moćna država radi na realizaciji tog projekta više nego sami Albanci.

Sve je tu išlo po planu i dogovoru i, kao prelazna faza u realizaciji končnog cilja, formirana je takozvana država Kosovo. Zato se američkim državnicima na Kosovu podižu spomenici za života jer ostvaruju ono što Albanci sigurno ne bi mogli – Veliku Albaniju otimanjem tuđih teritorija. Albanci sa Kosova već su skupljali bronzu za spomenik Hilari Klinton, koji bi verovatno podigli pored njenog bronzanog muža Bila Klintona. Sada je sve palo u vodu i sve je pod upitnikom, pogotovo Velika Albanija.

klintonpritinaVelika je dilema Albanaca na Kosovu šta sada da rade. Podigli bi oni spomenik i Trampu, ali Tramp je mnogo krupniji i teži po svim pitanjima. Sada jedino preostaje da sruše Bilija i da taj materijal, zajedno sa onim koji su planirali za Hilari, pretope u Trampa. To bi svakako moglo, ali ima još jedan problem, skoro nerešiv – Tramp je stari biznismen i premazani poslovni čovek koji odavno poznaje i prezire sve vrste marketinških laži i prevara. Njegove kompanije su njegov zlatni spomenik i ne treba mu nikakav lažni i bronzani u Prištini.

ŠTA MOŽE DA OČEKUJE SRBIJA
Tuga i euforija na Balkanu brzo će proći. Čiji je Tramp zet i koga Melanija više voli, neće imati mnogo značaja za američku politiku. Značajno je nešto drugo – da će veliki deo onoga što je obećao Tramp morati i da sprovede, ne zbog nas, nego zvog svojih glasača. Tu je šansa Srbije da realizuje viziju svoje budućnosti bez ometanja i podmetanja klipova. Naša je prednost u odnosu na druge zemlje Balkana što mi ništa ne očekujemo sem da nas ne diraju. A to se sada, nakon pobede čoveka koji je najavio smirivanje tenzija, neće dogoditi. Drugi su računali na američku agresiju, i tome prilagodili svoje agresivne planove, ne razmišljajući da bi u tim zbivanjima i sami sagoreli. Sada će morati da ih koriguju.

Sada se široko otvaraju vrata dogovora i mirnih rešenja i zato je pobeda Trampa za Srbiju bila važnija nego za same Amerikance. Klintonovoj se nije moglo verovati jer je najavljivalo zlo. Govorila je o nezavršenim poslovima na Balkanu koji će joj biti prioriteti – a nas to odmah asocira na bombardovanje i rat. Uostalom, ona ne krije da je od svog muža tražila da bombarduje Srbiju. Dobro se uklapala u medijske podvale, kada je govorila kako se u Tuzli provlačila ispod kiše srpskih metaka i slično. Zato je za Srbe pobeda Hilari Klinton značila novu katastrofu u najavi. Da li će sa Trampom biti drugačije, videćemo, ali je naše pravo da se sada iskreno nadamo i radujemo, jer odavno za to nismo imali priliku.

Plenković sa svojom novoformiranom Vladom, kao da je znao (ili nije stigao), nije nastupao đonom prema Srbiji kao što je to započeo prema srpskoj manjini u Hrvatskoj i Republici Srpskoj. Tako i nije potrebno vreme za stvaranje povoljnih uslova, i razgovori i pregovori mogu početi odmah. Da li će biti iskreni? Naravno da neće, ali to i nije važno. Sada je važno da se sva stvarno sporna, pa i ona izmišljena pitanja i problemi sa Hrvatskom počnu rešavati. Na našu žalost, eto, za nas je i obična prilika za ravnopravne pregovore kao dobitak na lotou – tako su nam se složili lončići unazad nekoliko decenija.

Slično će biti i sa Albanijom i sa liderima takozvane države Kosovo. Jer, ako Tramp stvarno promeni retoriku i agresivne planove prema Rusiji, ako sa Putinom bude razgovarao kao poslovan čovek, i ovde će nam se pružiti neočekivana prilika da se kroz pregovore postiže mnogo više. Ako Tramp stvarno odbaci agresivnu politiku NATO, što od njega traži razumni deo Amerike, pitanje je da li će mu trebati Bondstil ili će kao biznismen prekinuti nepotrebno bacanje para. Ako mu ne treba Bondstil, treba li mu Kosovo čije su pare dejstvovale protiv njega. Ako Tramp ne podrži ideju Velike Albanije, brzo će prestati albanska ljubav i prema njemu i prema Amerikancima uopšte. Jer Tramp sa stanovišta albanskog lobija ima veliku manu – ne trebaju mu pare i ne treba mu ništa.

I bošnjački korpus dobija dobru priliku. Za njih je veliki problem bio procep u kome su se našli – da li sa SAD ili sa Turskom. Trampova politika, bar onako kako je najavljena, neće biti isključiva po tom pitanju kakva bi bila Hilari Klinton. Tako imamo dobru priliku i za dogovore i pregovore sa Bošnjacima. Ne da bi nešto ušićarili – to niti možemo, niti nam treba – nego samo da sačuvamo ono što već imamo. I Bošnjacima će da lakne. Sada je za očekivati da Turska ponovo uspostavi dobre odnose sa SAD i zadrži dobre sa Rusijom. Da se BiH očisti od radikalnih islamista i potencijalnih terorista, koji ne zabrinjavaju samo nas u Srbiji nego i razumne Bošnjake.

tramppopulizamMožda ovo jesu snovi, možda su i pusti snovi, ali dolazak Trampa realno najavljuje takve mogućnosti. Ako dosadašnji predsednici SAD nisu mnogo korigovali i menjali američku spoljnu politiku, ovaj će morati i u tome je šansa da ovo što će nekome zvučati kao bajka postane realnost. Možda smo se mi Srbi malo i zaneli, ali naše je pravo da se nakon mnogo godina i malo radujemo i vedrije gledamo u budućnost. Jer mi stvarno ne tražimo mnogo od života – samo da nas niko ne napadne i da nas ponovo ne upropasti nekakvim sankcijama i medijskim satanizovanjem.

Politika
Pratite nas na YouTube-u