DRAGAN VUKOTIĆ: ISKUŠAVANjE ĐAVOLA ILI O TRAMPOVOJ POBEDI

Ruralna belačka klasa koja je 2008. podržala Obamu ove godine je izglasala Trampa. Teško...

Ruralna belačka klasa koja je 2008. podržala Obamu ove godine je izglasala Trampa. Teško da je onda ovde reč o ubeđenim rasistima

Pre pola godine, na istom ovom mestu, napisao sam da je ravno utopiji očekivati da bilo ko sem Hilari Klinton osvoji demokratsku predsedničku nominaciju. O tome mi je, zapravo, govorilo nekoliko liberalnih američkih intelektualaca, tradicionalnih glasača Demokratske stranke, koji su sa gađenjem isticali da je politička mašinerija dinastije Klinton toliko jaka da nekompromitovani kandidati poput Bernija Sandersa ili, recimo, Elizabet Voren nemaju apsolutno nikakve šanse. Nekoliko meseci kasnije i par dana uoči izbora Amerika nije izgledala ništa drugačije. Miholjsko leto na najboljim svetskim univerzitetima uveliko je bilo u znaku pravljenja dugoročnih analiza „dana posle”, nakon što, naravno, Hilari postane predsednica. Na katedrama Kolumbije i Harvarda uočio sam manjak entuzijazma za kandidatkinju demokrata, ali su neki tvrdili da će ipak „zapušiti nos i glasati za nju”, dok pojedini nisu mogli čak ni to… Nije, međutim, bilo zbora jedino oko stava da će bauk zvani Donald Tramp biti pobeđen i poslat na đubrište istorije, gde mu je i mesto. A onda je svanuo 8. novembar.

NAKNADNA PAMET
Ko je pratio prebrojavanje elektora po saveznim američkim državama i sve izvesniju Trampovu pobedu, mogao je da se zabavi posmatrajući kako na delu izgleda izigravanje generala posle bitke. Analitičari različitih fela koji su se smenjivali u studijima najmoćnijih televizija u SAD reterirali su gotovo trenutno. Odjednom su se setili svih elemenata koji su ukazivali na to da su Amerikanci besni na establišment i da su željni novih lica na velikoj sceni. Neistina. Ko je iole pratio ovu prljavu, ali uzbudljivu kampanju zna da u vodećim listovima i televizijama niko nije dovodio u pitanje dolazak još jednog pripadnika klana Klinton u Belu kuću. Slično je i sa ispitivačima javnog mnjenja i kladioničarima – Hilari Klinton je bila „zicer”, a ko je uložio pare na Donalda Trampa sada zadovoljno trlja ruke. Još jednom se potvrdilo da stvarni život često nema mnogo dodirnih tačaka sa elitnim redakcijama i univerzitetskim aulama i da istinski društveni procesi i ideje, često neizgovorene, struje daleko ispod slojeva udobnog ćaskanja istomišljenika na „Tviteru”.

A ŠTA SE ZAISTA DOGODILO
Uzrok za nastupajuću eru „trampizma” valja tražiti u nedostatku unutrašnje snage Demokratske stranke. Ukratko, demokrate kao da nisu ni pokušale da se odupre pritisku Klintonovih. I kao što precizno primećuje novinar Glen Grinvald, potpuno je bezvredna svaka analiza izbornog poraza koju tabor demokrata bude sprovodio – ukoliko ne bude počinjala i završavala sa unutrašnjim preispitivanjem. Upravo su Berni Sanders i Donald Tramp, svako sa svoje strane političkog spektra, najautentičnija pojava izbora 2016. Demokratski establišment, odlučan da se noktima drži za privilegije koje im očuvanje statusa kvo obezbeđuje odlučio je da zatvori oči i uši za sve glasniju podršku fenomenu Sanders i da u ring pošalje jednu od svojih – Hilari Klinton. Vera u njenu pobedu zasnivana je na pretpostavci da ne može proći gore od osvedočenog šoviniste i populiste kakav je Donald Tramp. Iako po mnogo čemu slični, doskorašnji ljuti protivnici od početka su imali jednu bitnu razliku. Harizma, to jest njen nedostatak, doslovce se prelivala preko malih ekrana u dnevne sobe potencijalnih glasača. I dok je Klinotonova za većinu Amerikanaca do kraja ostala udaljena figura, paket aranžman marketinških stručnjaka, Tramp je obilato koristio direktan jezik uvreda koji su, ispostaviće se, neki birači ipak prihvatili. Posle prve velike pobede, one za republikansku nominaciju, medijskim stručnjacima koji su ga savetovali je poručio da ne mu ne pada na pamet da se menja i na „Tviteru” napisao: „Ja sam ono što sam.” Kao i mnogo puta u savremenoj političkoj istoriji potvrdilo se pravilo da je verovatno najvažniji element kod donošenja važnih odluka percepcija i da su utisci ti koji nezavisno od suštine formiraju svest. Na tom fonu pomalo groteskno izgleda nastojanje milijardera sa Menhetna da se predstavi kao otpadnik od establišmenta koji mu je u suštini sve dao. Sada kad je sve gotovo mehur od sapunice se raspukao i, ako je iko sumnjao, jasno mu je da Donald Tramp ne može biti Robin Hud. Lobisti i predstavnici korporacija na čije savete planira obilato da se oslanja kao da su ispali iz šinjela Hilari Klinton i njene lukrativne fondacije.

DVA ČOVEKA
Scena je i dalje poprilično nadrealna. Barak Obama i Donald Tramp sede zavaljeni u foteljama Ovalnog kabineta Bele kuće. Dva sveta kao da nikad nisu bila bliža. Jedan rafiniran, obrazovan na vrhunskim svetskim univerzitetima, slatkorečivi medijski superstar i drugi prenaglašeni milijarder bez manira, pravi predstavnik stereotipa o samozadovoljnom američkom bogatašu. Govor tela i način komunikacije odaju utisak da je reč o dva paralelna univerzuma koji se nigde ne ukrštaju. To je, međutim, varka, politička fatamorgana. Nekome to može zazvučati jeretički, ali i Obamu i Trampa je na površinu izbacio isti talas, to jest želja građana za promenom. I jedan i drugi su doživljavani kao spoljni glasovi izvan sistema koji će u paramparčad srušiti njegove zarđale delove. Hilari Klinton je istovremeno oduvek percipirana kao šraf u toj škripućoj konstrukciji.

Ovo su, međutim, izbori apsurda, vreme kada se ostvaruje nemoguće. Barak Obama, posle dva mandata, odlazi u istoriju kao izuzetno popularan predsednik. No ipak, svesrdna podrška koju su i on i njegova porodica dali Klintonovoj nisu mnogo pomogli. Ruralna belačka klasa koja je 2008. podržala Obamu ove godine je izglasala Trampa. Teško da je onda ovde reč o ubeđenim rasistima.

GDE SMO TU MI
„Bregzit” i Trampova pobeda izmenili su u razmaku od samo nekoliko meseci politički pejzaž zapadnog sveta više nego za prethodnih nekoliko decenija. Pažljivim analitičarima je dovoljno da prislone uvo na tlo i da iz daljine čuju galop nadolazeće konjice. A ona u Evropu donosi vonj nacionalizma, zatvorenih granica, zidova i lova na veštice, unutrašnje i spoljne neprijatelje… Zato bi valjalo da oni koji se ovde raduju sve izvesnijem dolasku ekstremne desnice na kormilo Evrope uzmu u obzir jedno pitanje: u kojoj će se kategoriji u tom slučaju naći slovenski narodi. Mislite o tome.

Izvor Politika, 12. novembar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u