MILAN MIŠIĆ: DA LI SU PEKING I MOSKVA PRERANO OTVORILI ŠAMPANjAC?

Sreća Moskve i Pekinga zbog iznenadnog poklona ipak može da splasne ako Tramp nastavi...

Sreća Moskve i Pekinga zbog iznenadnog poklona ipak može da splasne ako Tramp nastavi s trampovanjem

Rusija i Putin su dobili iznenadni poklon iz Amerike”, glasi naslov jedne analize objavljene u „Njujork tajmsu”, posle šokantnog ishoda predsedničkih izbora koji su, prema prvom utisku, zabrinuli američke saveznike i obradovali njene rivale, Rusiju i Kinu pre svih.

To što će u naredne četiri godine (najmanje) na čelu još najveće političke, ekonomske i vojne sile sveta biti jedan neiskusni novajlija koji je u kampanji pokazao zapanjujuće nepoznavanje suštine međunarodnih odnosa i prave uloge njegove zemlje u njima, po prvim ocenama globalnih analitičara – „prilika je za Moskvu i Peking da uspostave novu paradigmu odnosa velikih sila”.

Gledano iz ovog ugla, Trampov trijumf je međaš uporediv s padom Berlinskog zida: ako je 9. novembar 1989. doneo poredak u kome dominira jedna sila, ovaj 8. novembar je početak njegovog kraja i začetak novog sveta.

Tako bar izgleda iz perspektive sile naslednice počivšeg Sovjetskog Saveza, koja se prostire na dva kontinenta, i azijskog džina koji će uskoro postati najveća ekonomija i upinje se da svoju političku snagu primeri svojim ekonomskim mišićima.

MOSKVA OČEKUJE „VELIKU POGODBU”
Ruski predsednik Vladimir Putin je čestitku Donaldu Trampu uputio u TV prenosu prijema za novoakreditovane strane ambasadore ispod pozlaćenih svodova Kremlja. „Nismo mi krivi za ovako loše stanje rusko-američkih odnosa”, rekao je tom prilikom, „a Rusija je spremna i želi njihovu sveobuhvatnu obnovu.”

Pre toga, u kampanji, razmenjivani su komplimenti, među kojima su najviše publiciteta dobile Trampove reči „mislim da ću moći da se sporazumem s njim”. Novoizabranog američkog predsednika je inače naročito impresioniralo to što Putin „kontroliše stvari u Rusiji” (za razliku od Obame u Americi).

Putin je, u stvari, sve vreme kampanje bio senka nad Trampom, kako zbog neuobičajenih simpatija ruskog lidera (i ruske javnosti) za jednog predsedničkog kandidata, tako i zbog optužbi iz rivalskog štaba (i medija) da u tom pogledu postoje neke sumnjive veze. Velika tema je u finišu izborne trke bila navodna provala u servere Demokratske partije od strane zvaničnih ruskih hakera i potom dozirano objavljivanje na sajtu Vikiliksa imejlova delikatnog sadržaja, što je bez sumnje naškodilo Hilari Klinton.

Ono što je međutim iznenađenje jeste posleizborna potvrda – iz usta Sergeja Tjubkova, zamenika ministra inostranih poslova – da su sve vreme održavani kontakti Trampovog neposrednog okruženja s ruskim zvaničnicima.

Kako će Rusija iskoristiti i u kojoj meri nadograditi ovu početnu bliskost ostaje da se vidi, ali je zasad nekoliko stvari očigledno.

Strateški, Moskva očekuje neku novu „veliku pogodbu” sa SAD, a koje vrste, to se jasno vidi iz Putinovih reči s pomenutog prijema da „dve nacije imaju posebnu odgovornost u održavanju globalne stabilnosti i bezbednosti”.

To praktično podrazumeva da Amerika Rusiji prizna status velike sile, pa s tim i nezaobilaznog aktera u svetskim poslovima, što joj je iz Vašingtona osporavano od momenta raspada Sovjetskog Saveza i uspostavljanja unipolarnog poretka na ruševinama bipolarnog.

Amerika je pritom taj poredak shvatila kao novo trajno stanje (u jednom momentu preambiciozno opisano kao „kraj istorije”), dok je Rusija to počela da osporava, kad je, početkom ovog veka, na njeno čelo došao Putin i kad je ekonomski ojačala zahvaljujući izvozu u to vreme skupe nafte.

Ukrajinska kriza i Putinovi potezi u njoj 2014, koji su kulminirali aneksijom Krima, pokazali su da je Rusija stekla novo samopouzdanje. Kolateralna šteta pokazivanja njenih novih mišića bili su međutim njena međunarodna izolacija i neprijatne ekonomske sankcija Zapada.

Iz prvog problema Putin i Rusija su izašli odvažnom vojnom intervencijom u Siriji koja ih je vratila u međunarodne forume, dok drugo još proizvodi štetu. Sankcije, u kombinaciji s u međuvremenu srozanim cenama nafte, donele su Rusiji recesiju i pad životnog standarda – i neophodnost da se iz toga brzo izađe, jer Putin zna da bi predugo ostajanje na ekonomskoj nizbrdici jednom moralo da načne i njegovu, u ovom momentu još impresivnu, unutrašnju popularnost.

Dakle, deo „velike pogodbe” s Trampom trebalo bi da bude i kompletna normalizacija međunarodne pozicije Rusije.

OČEKIVANO I REALNO
Može li Tramp da joj to obezbedi? Odgovor na to pitanje u ovom trenutnu nije moguć, bar dok Tramp ne formira svoju administraciju, odnosno ne odabere svoje ključne saradnike i, razume se, stupi na dužnost – tek 20. januara.

Kao predsednik, Tramp će imati velika ovlašćenja u spoljnoj politici, ali uprkos tome, o svemu, pa donekle i u tome, moraće da strpljivo i mukotrpno pregovara s Kongresom i ostalim akterima sistema: Pentagonom, obaveštajnim kompleksom, lobistima krupnog kapitala…

Neće smeti, prvo, da čini velike ustupke, pogotovo Rusiji, jer bi brzo dobio etiketu velikog kompromisera – što je najviše zamerao Baraku Obami.

U predstojećem pogađanju s Rusijom on ima i prinudu da očuva svoj imidž „umetnika dobrog pogađanja” (parafraza naslova jedne od njegovih autobiografija). Odnosi će svakako postati opušteniji, retorika mekša – a biće manje priča o novom hladnom ratu – ali umetnost pogađanja podrazumeva i da svaka strana za ono što dobije nešto i da.

Može li dakle Tramp Putinu da oprosti prisustvo u Ukrajini i aneksiju Krima, a da pritom ignoriše ključne principe na kojima počiva američko partnerstvo s Evropom, da ne ošteti kredibilitet NATO-a i ne rasturi mrežu globalnih savezništava na kojima počiva američka globalna moć?

Teško. U stvari, to uveliko zavisi od toga da li će Trampov režim biti „mek” – da li će se, posle kampanjskog ignorisanja svih pravila političke pristojnosti, ignorisanja činjenica i prevelike razbarušenosti, Tramp uprepodobiti i leći na rudu institucija i njihovih interesa (takozvane duboke države) – ili „tvrd”, s Trampom koji sluša samo sebe i ponaša se kao slon u staklarskoj radnji.

Zavisi i od toga koliko brzo će, kad se slegne izborna prašina, da se prikoči u zveckanju oružjem između Rusije i NATO-a na istoku Evrope, a kad se sve uzme u obzir malo je izgleda za brzo demontiranje sankcija prema Rusiji i neki generalni zaokret. Pre bi mogao da usledi neki dogovor oko Sirije i generalnog sređivanja situacije na Levantu, mada je i u tome prepreka nesklad interesa. Bliskoistočni haos, naime, vrši pritisak na EU, a Putinu je stalo da to društvo još više razjedini.

Uostalom, tok nekog novog rusko-američkog detanta zavisiće i od inicijativa i ponuda Moskve, koja bi mogla da se suoči i sa situacijom da se prerano obradovala „poklonu” iz Vašingtona. Na to upozorava ruski ekspert za međunarodne odnose Aleksej Arbatov, po kome ne treba preuveličavati značaj Trampovih reči o Putinu i Rusiji, „jer je reč o čoveku koji ono što govori prilagođava publici kojoj se obraća”.

ŠAMPANjAC U PEKINGU
„Kina je upravo pobedila na američkim izborima”, naslov je komentara objavljenog „dan posle” na američkom portalu Forin polisi, u kojem autor Džejms Palmer, pišući iz Pekinga, zaključuje da njegove komšije iz kineskog rukovodstva upravo otvaraju boce šampanjca i nazdravljaju.

Glavni razlog za zadovoljstvo je to što Kina dobija sagovornika koji je, uprkos svojoj slikovitoj retorici, u krajnjem ishodu samo dojučerašnja zvezda televizijskih rijalitija koja o spoljnoj politici nema pojma, lik koji preti da će od svojih azijskih saveznika – Japana i Južne Koreje – naplatiti usluge „nuklearnog kišobrana” i generalno umanjiti američki kredibilitet kao odbrambenog partnera.

To je, sa stanovišta kineskih interesa, mnogo povoljniji ishod nego da je za sagovornika dobila prekaljenog pregovarača Hilari Klinton koja bi svakako bila veći jastreb od Baraka Obame.

Kineski interes u sučeljavanju s Amerikom je veoma sličan ruskom, što je precizno definisao komentar zvanične agencije Sinhua: Tramp bi morao s Kinom da radi „na novom modelu odnosa na principu ravnopravnog statusa”.

Kineska pozicija je pritom znatno laška od ruske: ona je sa SAD, pošto su jedna drugoj najveći ekonomski partner, u „zagrljaju” međusobne zavisnosti koji bi bilo teško razvrgnuti bez velike obostrane štete.

Strateški, Kina je u okruženju dalekoistočnih američkih saveznika na čijim teritorijama su američke baze velike udarne moći. Južna Koreja i Japan su u sporu s Kinom oko razgraničenja teritorijalnih voda u Južnom kineskom moru, gde se, zasad, održava delikatna ravnoteža, dok Peking polako ali postojana povećava vojno samopouzdanje.

Tramp je kao potencijalno remetilački faktor u ovom pogledu zaista „poklon” – ako ostane pri svojoj retorici. Njegove protekcionističke pretnje adresirane na Peking su međutim nešto mnogo ozbiljnije – opet ako ne budu samo retorika. Jer Kina je zavisna od američkih investicija, njene fabrike štancuju ne samo milione mobilnih telefona projektovanih u Kaliforniji, nego i široki spektar robe široke potrošnje (kineske blagodeti globalizacije).

S druge strane, Kina, kupovinom američkih obveznica, finansira američki budžetski deficit, koji će se, ako Tramp istraje na obećanju da će bogatima skresati poreze, u godinama koje dolazi ozbiljno povećavati.

Zagrljaj bi dakle trebalo da ostane čvrst, a Trampovo predstojeće useljenje u Belu kuću doneće Kini i prilično kolateralne koristi druge vrste.

Ne može se, naime, očekivati da će se nastaviti stalno američko zakeranje oko ljudskih prava u Kini (u redovnim godišnjim izveštajima), jer je Tramp u kampanji Peking snabdeo s puno municije kojom može da uzvrati. Neće više biti ni lekcija iz demokratije, jer su ovi izbori nedvosmisleno potvrdili već staru kinesku dijagnozu „da su učitelji u problemu”.

Nestabilna Amerika ne ide međutim suštinski u prilog Kini, pa otuda i tamo sreća zbog iznenadnog poklona može da splasne – ako Tramp nastavi s trampovanjem.

Izor Politika, 14. novembar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u