NIKOLA ŠUICA
Reč na izložbi MANIK (Marija Vauda i Nikola Pilipović) MANIK_Sound of Snowing, u Beogradu 2. novembra 2016.
Stvaralačko dejstvo koje su u ličnom umetničkom aktivizmu postigli Marija Vauda i Nikola Pilipović je značenjski vibrato silovitih doživljajnih struktura. Po njihovim imenima, odrednica MANIK je vlastita, stapajuća i preispitujuća snaga. Vitalnost koju su za svoj ogled izmenljivih pristupa postigli i koju održavaju nalik je na istrajnu alegoriju kretnji, impulsa i lucidnih umetničkih platformi. Na osnovi svakodnevica – umetnički rad, njihovo kreiranje, izrada i pobuđivanje prizora i sekvenci redak je fenomen unutar delovanja, i to ne samo u kulturi u Beogradu i Republici Srbiji već i u širem okrilju. Fenomen se ogleda u imploziji koju su svojim ciklusima ostvarili u dužem vremenskom toku, od devedesetih godina do novomilenijumskog doba, iskoračujući i iz okrilja postjužnoslovenske umetnosti.
Decenija koja je usledila posle prethodne MANIK izložbe u Beogradu kroz njihovu profesionalnu predanost proizvela je istraživanja unutar jedinstvenog duha našeg vremena. To je razdoblje u kome je u hiperprodukiciji, nadslojavanju, neverovatnom umetanju u pamćenje i sadašnjicu, u sisteme i elektronsko postinformatičko obilje, stigla epidemija društvene amnezije. Globalno društvo, bez obzira na inisistiranje na arhivu i prošlosti, suštinski je izgubilo svoje sećanje, a sa njime i svest. Još je Valter Benjamin zapisao da je „nužnost svakog doba da pokuša da otrgne tradiciju od pretnji konformizmom“. Ekonomski i umetnički ekstremi, dominacija i porobljavanje, odavno u jeziku i u indeksu postojanja onoga što je označeno kao odbačeno, izgubljeno mentalno i egzistencijalno stanje, nose svoj prefiks „bez“. U svetu predmeta i prostorima koji nedostaju.
Reč Verwerfung, u smislu nasleđa ideologije nemačke akademske tradicije, bila je pokazana u urezanom natpisu na mermernoj ploči – objektu na MANIK izložbi 2004 („MANIK, NAROD KOJI NEDOSTAJE“), objavljujući bez romantizovanja, zadiranje u suštinu kritičkog mišljenja o stvaralaštvu i slobodi. Prevod i značenjski sinonimi nemačke reči su izuzetno obuhvatni: odbijanje, prokazivanje, izostavljanje, osuda.
NOVOSTVORENA RADIKALNA IZRAŽAJNOST
Umetničke moći i rešena nit postaju opredeljenje za egzistenicijalni prenos u saostvarenje i refleksiju sveta slobode kao reakcija na društvo koje taj proces pokušava da eliminiše i dezintegriše. Novi egzistenicijalizam našeg doba mora da je bio i naslućen u slikama, kao i u elektronskim širenjima koje je MANIK činio od početka 21. veka, u Rhizome.org globalnoj net zajednici i weblog dnevnicima. Poigravanje sa svetom kontrolisanja koji suštinski gubi kontrolu već je nagovešteno u jezičkim, slikovitim i sekvenciranim postupcima njihove umetnosti. U tom domenu objavljuju se i repeticije jezičke oznake za ukupnu dramu postojanja a i, po njihovim zapisima, ukaz na cifru koja je na slikama „Jedinica, Jedan, Individua, Subjekat, Mnoštvenost, Singularnost – samoodrživost, Redundanca… Originalnost Jedinice je osporena, upitna, stavljanjem u redove. Ponavljanje Jedinica“ („Oni koji ne prisvajaju zemlju“). Ovaj jezički, moguće notni, utišani intertekstualni zamah je prožeo sva njihova izvođenja (slikarstva, crtanja, fotografije, videa i performanse, korišćenja teksta u weblog-u, dnevnicima i apostrofiranjima) koja iziskuju opsežnije javno sagledavanje. Procesulnost MANIK pristupa je ništa manje nego istinska novostvorena radikalna izražajnost. Ukoliko bi se postavili najtemeljniji prestupnici u konvencijama i predvidljivostima svetske galerijske, manifestacijske, samoproklamovane angažovane umetničke igre, neretko bednih predvidljivosti, tada bi svedočanstvo koje odaje MANIK imalo jedinstvenu utkanost u ljudske, društvene i energetske odnose naših voljnih, ali, kako se zbivanja odvijaju u završnici 2016, i prinudnih komunikacija.
U slikarskom pravcu dela na površini su tragovi rizom akcije, niza zareza i ograda sa pisane komunikackone matrice tastature („Slike tastature“ 3 i 4). Taj epski format je po njihovim određenjima domašio epitet „ekscentrične apstrakcije“, metoda koji se obračunava sa konačnim dokazima ograničenja i neumitnosti znatno posle istorijskih faza, sada već muzejske ostavštine apstraktnog slikarstva tvrde ivice. U opštem primenjenom tonu od tri boje, izabrana crvena i njeno tonsko autoprojektovanje, čini da je slika crveni-grimizni prestup („Crimson Crime“) istovremeno ritmizovano nizanje i provala emocija, uzburkana opasnost. Ona je koloritom ponuđena i u fragmentarnoj sekvenciranoj figuraciji.
VITALIZAM I STRASTVENA DINAMIKA
Medijska slika ili izmeštenost fokusirane enterijerske scene velikog platna, sa unesenim naslikanim tv ekranom u prvom planu, čine strukturni pristup novog MANIK obračuna.
Ljudska prisustva sekvencirana su na platnu („Sada, između. Ideje bolečine ustvarjajo najmočnejša čustva“; druga slika iznad) gde se naziranje i pretpostavka ukazuju kao načelo predstavivosti, razloženo i sprovođeno u likovnoj umetnosti, još od liberalnih šezdesetih godina. Dve stvarnosti ljudskog trenutka, moguće prisnosti i potencijala prenesene ugašene ekranske slike uspinju se ka dejstvu nove očuvanosti ili narušenosti ljudskih odnosa. Traganje za brižljivom unesenošću za prizore u efemerijama, u fragmentima i zaustavljenim trenucima, odvodi i prema mehanici potrošnje, po MANIK određenjima, u „zone nenastanjivosti“ sa crvenim figuracijskim ponavljanjima umnoženih Mocart figurina („Porodica“; na slici iznad). Sablasna ubačenost frontalnih figurica zgaslog genija, nalikuje na nedovršene slike, na beloj osnovi strahotne eksponiranosti predate banalizacijama potrošačke ekstaze predmeta i medija.
Svi ovakvi potezi su potencirane odluke: od umnoženog i samobitnog broja jedan, uslovno apstraktnih slika, figuracije ili paradoksalnog prevoda – dela koje je slikarski izvod digitalnog kolaža („Obrnuti san“na slici ispod). U intenzivnosti crvenog prožimanja, ova razlika stekla je duhovitu elektronsku promenu u valerskoj verziji crno belog rada.
Nimalo slučajna poigravanja unutar autorskih pobuda donose upravo ono sa čime su MANIK – Marija Vauda i Nikola Pilipović – svako za sebe, pa potom u sopstvenim istrajnim unisonim dijaloškim delima činili, a što nema vremensku daljinu dovršene prošlosti. Vitalizam koji njihova umetnost i strastvena dinamika nude su, po Delezu, slikovni „kristal vremena“. Dela tako i opstaju, u ekspresivnoj kontroli izrade, u redosledu i povodima kao goruća, simbolička crvena refleksija. Data su usred alarmantnog stanja neprilika, u upropašćenosti koja se proteže kroz besciljnu komunikativnost sve do zabrana, koje su i globalno i regionalno nametnute našem savremenom iskustvu.
