POČETAK SVETSKOG GRAĐANSKOG RATA

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Trampova pobeda vraća svet u doba ideoloških ratova, ali ne bi trebalo...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Trampova pobeda vraća svet u doba ideoloških ratova, ali ne bi trebalo brinuti – ne vraćamo se u krvavi 20. vek

1.
Možda je vreme za pitanje hoće li pobeda Donalda Trampa okončati teror geopolitike u svetu. Znakovi su jasni: već gotovo dve nedelje niko ne pominje kako se sudbina sveta rešava u Siriji, u Ukrajini, u geopolitičkom izboru Erdoganove Turske ili u Južnom kineskom moru. Nije reč samo o tome da je senzacionalni Trampov prodor potisnuo vesti sa ovih vrućih globalnih tačaka; on ih je zaista učinio, ako već ne manje važnim, a ono konfliktima čija se rešenja neće dogoditi na terenu, već na nekom drugom mestu.

Vredno je podsetiti se vremena ideologija – burne druge polovine 20. veka, okončane 90-tih godina slomom komunizma. Već posle 60-tih utihle su burne ideološke rasprave između levih i desnih intelektualaca, pobornika realnog socijalizma i liberalnog kapitalizma. Jer ideološka granica u to vreme bila je istovremeno i geopolitička, deleći globus na „zapadni slobodni svet“ i „istočni lager“. Kad je gvozdena zavesa pala, a istočni lager zdušno prihvatio ideologiju pobednika, kada je dakle nestalo ideološke granice, geopolitička granica nije nestala; samo se pomerila stotinama kilometara na istok.

2.
Podozrenje koje je zapadni svet gajio prema Rusiji i državama i narodima koji su joj bili verski, duhovno i istorijski bliski – među njima i prema Srbima – nije se samo nastavilo već se intenziviralo. Jaki u veri da svet pokreću isključivo ideje i njihova tumačenja, ideolozi su su se čak usudili da pad ideoloških granica proglase „krajem istorije“. Za to vreme, geopolitičari, poput Hantingtona, nisu se dali prevariti: iz ugla njihovog posmatranja prava istorija je tek počinjala.

Otud je bilo lako izvlačiti zaključke da ideološka sovjetofobija nije prerasla u geopolitičku rusofobiju, nego je samo 70-tak godina bila jedan od njenih oblika, utoliko pre što je podozrenje Zapada prema Rusiji bilo mnogo starije od Oktobarske revolucije. Sve doskoro stari ideološki sukobi delovali su tek kao izgovor za geopolitičke i kulturološke atavizme, činilo se, mnogo starije i mnogo utemeljenije od ideoloških.

notmypresident01Stare ideološke granice, dok su postojale, bile su stabilne; geopolitičke su se pomerale, ali su uvek postojale i, činilo se, određivale političko ponašanje aktera više od svega drugog.

3.
Ako je geopolitika određivala sve, a ideologija bila samo povremeni izgovor, kako je onda bilo moguće da Dejvid Kameron letos toliko promaši bezuspešno šireći strah od Putinove Rusije u pokušaju da tradicionalno rusofobne Engleze nagovori da ostanu u Evropskoj uniji? (Uzgred, Englezi su na tom referendumu za pristalice Bregzita bili isto što i beli Amerikanci za Donalda Trampa – ključ uspeha.) Dvestagodišnja kulturološka i geopolitička konstanta na referendumu nije funkcionisala, nešto je bilo jače od nje. Kameronova neuspešna formula nije radila ni u Americi: denuncirajući u kampanji Donalda Trampa kao ruskog agenta, Hilari Klinton je u mnogo manje rusofobnoj Americi prošla isto kao Kameron.

Ideologija globalizma, za koju je sve do 2008. godine izgledalo da joj ništa ne stoji na putu, posle Bregzita i Trampove pobede u uzmicanju je pred ideologijom konzervativizma. I, kao što je, geopolitika 90-tih porazila ideologiju, tako se dve i po decenije kasnije ideološki rat u Velikoj Britaniji i SAD pokazao snažnijom činjenicom od geopolitike. Rečju, nisu Klintonka i Kameron bili neuspešni zato su se beli Amerikanci i Englezi naprasno zaljubili u Ruse, već zato što su, glasajući za Bregzit i Trampa, glasali za svog (ideološkog) Putina. Tako je ideološko izjašnjavanje u dve zemlje koje čine srce zapadnog sveta bilo jače od geopolitičkog. Šta to znači?

4.
Za početak to da ćemo veoma brzo doći u situaciju da tačke globalnog geopolitičkog sukoba, poput Ukrajine i Sirije, sve više tumačimo kao tačke ideološkog sukoba – starog globalističkog sveta i nastupajućeg konzervativnog. To ne znači da će Tramp i Putin lako naći rešenje tog problema – njih će geopolitika i dalje razdvajati, ali ideologija će biti tačka njihove saglasnosti, možda i presudno važna za postizanje rešenja.

Naravno, postoje i drastičniji primeri poslednjih trijumfa ideologije nad geopolitikom. Ko je, geopolitički gledano, trebalo više da se obraduje Trampovoj pobedi od evropskih političkih elita, koje su već treću godinu na liniji vatre između dve najveće vojne sile sveta i koje su u novom američkom predsedniku morale da pronađu šansu za postizanje stabilnosti. Umesto toga, one su po Trampu prosule svoj bes zbog poraza ideoloških globalista u Americi, upozoravajući ga, poput Angele Merkel, da ne sme da istupi iz zajedničkog korpusa ideoloških vrednosti.

5.
Do 90-tih godina ideološke i geopolitičke granice sveta stajale su na istom mestu, i ta činjenica bila je važan temelj njegove stabilnosti. Ako još i znamo gde su danas geopolitičke granice zapadnog sveta, iako manje jasne nego pre deset godina, gde su njegove ideološke granice? Tamo gde prestaje Srednja Amerika i počinju njene Istočna i Zapadna obala? Na Volstritu? Na Menhetnu, negde između rezidencija Donalda Trampa i Džordža Sorosa?

notmypresident03Šta god bio odgovor na ovo pitanje, ideološka granica onog što nazivamo američkim delom zapadnog sveta danas je u samoj Americi, podeljenoj na dve polovine, hiljadama kilometara daleko od granica američkog geopolitičkog uticaja. I ta granica neće biti stabilizovana ni u Alepu ni u Mosulu. Isto je i u Velikoj Britaniji. I u Nemačkoj. I u Francuskoj. Rečju, možda će Trampova pobeda ugasiti ili bar primiriti užarene tačke svetskog sukoba. Ali njegova izborna pobeda – ili otpor njoj, kao hoćete – biće početak svetskog građanskog rata. Taj rat imaće ideološki karakter, i vodiće se u svakoj zemlji ponaosob. Uostalom, zar na isti način nisu suprotstavljeni Tramp i moćni klan Klintonovih, kao Lepenova i Oland, kao Merkelova i Petrijeva, kao Vilders i Rute…

6.
Ideološki ratovi, čak ni građanski, ne završavaju se uvek u krvi, bar ne onoliko često koliko geopolitički. Otud, povratak ideološkog sukoba nije i povratak u 20. vek. Razlog tome je jednostavan: nijedno od društava koja su poprišta ideološkog sukoba nije u tolikoj meri podeljeno koliko linija podele ide između građana i elita. Otud, gledano iz ugla konzervativnih kontraelita, ti građanski ratovi biće zapravo ratovi za globalnu smenu elita; iz ugla globalnih elita gledano, biće to ratovi za opstanak starog sveta, koji, bez obzira na težak neuspeh neoliberalizma, nije u tolikoj meri krahirao ekonomski koliko ideološki i moralno.

Otud, biće to rat na koji se može gledati sa zebnjom od novih kriza koje će doneti, ali, ne manje, i sa optimizmom, budući da bi mogao da porodi svet novih uravnoteženijih odnosa. Prednost globalnih elita u tom ratu jeste u njihovoj dubokoj povezanosti na svetskom nivou, koja će im omogućiti da bar neko vreme biraju tačke u svetu koje će napasti (otud prebacivanje fronta protiv Trampa u Evropu). Njihov nedostatak, međutom, jeste njihova aistoričnost, koja se ogleda u činjenici da su ideološki rat bile u stanju da vode samo u situaciji jednoglasja, kad su uspevale da manje ili više nasilno uguše glasove kontraelite. Kad bi se, međutim, ti glasovi probijali u javni prostor, redovno su gubile.

Istovremeno, globalne elite potisnute su duboko na svoju teritoriju, pa tako Soros, primoran da organizuje svoje potencijale protiv Trampa u samoj Americi, više neće moći da zadrži svoje prisustvo na svim onim tačkama sveta na koje je navikao.

7.
Naravno, poprište tog svetskog građanskog rata biće i Balkan i Srbija. Za početak, to će se videti i po ogromnoj količini „trampova“ koji će se pojaviti na srpskim predsedničkim izborima. Već po tome će se videti koliko taj rat na našem terenu neće biti autentično ideološki, još manje geopolitčki, nego pragmatični odblesak gobalnih dešavanja. Naravno, lokalne agenture globalističkih elita još su daleko od toga da budu poražene, i to nalaže oprez.

notmypresident04Ali, ako gledamo političke procese, događa se prva velika promena na svetskoj sceni posle dugo vremena na koju Srbija sa mnogo razloga može da gleda sa optimizmom. Taj optimizam utoliko je veći što su ti procesi toliko odmakli i toliko zahvatili društvo da nijedan pojedinačni političar ili politička grupa neće moći da nađe snage da ih poremeti i okrene srpski brod u pogrešnom pravcu. Uostalom, videćete, na izborima će se među sobom tući samo „trampovi“ i nijedna „hilari“ među njima. Malo li je.

Politika
Pratite nas na YouTube-u