DA LI JE U SRBIJI BLOKIRANA RASPRAVA O SREBRENICI?

NENAD KECMANOVIĆ Zašto su naši evroamerički „prijatelji“ zapeli da se u Srbiji ućutka rasprava...

NENAD KECMANOVIĆ

Zašto su naši evroamerički „prijatelji“ zapeli da se u Srbiji ućutka rasprava o spornom genocidu u Srebrenici?

Pazite, nemojte da vam se slučajno desi da naglas posumnjate da se u Srebrenici dogodio genocid. Dovoljno je i da kažete da je bio „samo“ masovan zločin, pa da zaglavite pet godina robije. Ako pak oko toga imate bilo kakve nedoumice, požurite da ih javno izrazite dok ova zakonska inovacija ne bude aktivirana na spoljni detonator. Kasnije nemojte o tome ni u kafani, nego „pamet u glavu i jezik za zube“.

Nije baš sasvim tako, ali… U Skupštini Srbije je 23. novembra usvojena dopuna i proširenje odgovarajućeg člana krivičnog zakona Srbije kojim se visokom kaznom sankcioniše verbalni delikt osporavanja genocida. Izmjene zakona predviđaju da se krivičnim djelom smatra negiranje genocida po odlukama Međunarodnog krivičnog suda, koji je ustanovljen Rimskim statutom iz 2002, ili presudama domaćih sudova. Pošto ni na jednom od ta dva nivoa nije presuđeno nešto što bi tangiralo građane Srbije, nije jasno zbog čega je to uznemirilo ovdašnju javnost. Ali nije jasno ni zašto je ova zakonska inovacija uopšte donesena.

Prva asocijacija na genocid kod nas nije ni Jasenovac, ni Aušvic, ni pomor Jermena, a pogotovo ne zločini evropskih kolonizatora širom svijeta i zločini supersile u Vijetnamu, zemljama Latinske Amerike i Bliskog istoka – nego „genocid“ u Srebrenici. Nije ni čudo. Optužba za genocid u Srebrenici provlači se kroz više optužnica i pojedinih pravosnažnih presuda na Haškom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Međunarodni sud pravde presudio je Srbiji po optužnici za nečinjenje da spriječi upravo taj „genocid“. A Srebrenica je posljednjih godina više puta bila na dnevnom redu iste skupštine Srbije.

SRBIJA TO NIJE MORALA DA USVOJI
Iako svaki od pomenuta tri međunarodna suda radi samostalno, po pravilu, uzimaju u obzir prethodne odluke ona druga dva. Tako se, na primjer, unaprijed znalo da će Međunarodni sud pravde uzeti u obzir presude za genocid Haškog tribunala za eks-Ju i tako se i desilo. Ukoliko bi dakle bila podignuta odgovarajuća optužnica, Međunarodni krivični sud bi teško mogao da zanemari činjenicu da su već dva međunarodna suda presudila o genocidu u Srebrenici. A domaće pravosuđe se donošenjem novog zakona već spremilo da dočeka takvu odluku i primjeni drakonske sankcije prema svakome ko bi u pravnoj, političkoj ili naučnoj raspravi doveo u pitanje „genocid“ u Srebrenici. Već i samo istraživanje broja žrtava, koji je još uvijek krajnje sporan i varira od 1.200 do 8.000, moglo bi da bude sankcionisano kao umanjivanje i relativizovanje genocida.

Što se pak tiče usklađivanja sa evropskim standardima, na koje se pozvao predlagač novog zakona, već je utvrđeno da veliki broj članica EU nije preuzeo ovaj „evropski zakon“ ili čak da tako nešto u užem smislu i ne postoji. U svakom slučaju, Srbija, kao „još ne-članica“, nije imala ama baš nikakvu obavezu da to učini.

Naprotiv, nema nijedne zemlje na svijetu koja je objektivno zainteresovanija od Srbije da se nastavi istraživanje genocida u Srebrenici. Naravno, ovdje nije riječ o divljanjima na stadionima poput skandiranja „Nož, žica, Srebrenica!“, i ugledni pravnik Ivošević je skrenuo pažnju da bi iz generalne zabrane negiranja genocida trebalo izdvojiti naučna, stručna i druga istraživanja genocida, ali, indikativno, ta specifikacija nije unesena u zakon. Nije teško naslutiti da je inostrani naručilac ovog zakona ciljao baš na sprečavanje da naučnici, novinari, forenzičari, pravnici, vojni i drugi stručnjaci pronađu nove nepoželjne činjenice o masovnom zločinu u Srebrenici, kojih i do sada ima na pretek.

andjelinadzolisrebrenicaPrije svega, bilo bi neophodno preispitati validnost definicije genocida kojom barata Haški tribunal. Zatim, nije nebitno da li je broj ubijenih osam hiljada ili upola manji, a sa obje cifre se od slučaja do slučaja barata na istom sudu. Dalje, pouzdani forenzički dokazi postoje za „jedva“ 1.200 žrtava. Krunski svjedok genocida u Srebrenici Dražen Erdemović dao je obilje nevjerovatnih i protivrečnih iskaza. Bugarski novinar Čivikov je otkrio da je Tribunal sudio oficirima i političarima za komandnu odgovornost, dok su izvršioci zločina, svi odreda poznati tužilaštvu, bili ostavljeni na slobodi. Šta tek reći za Izetbegovićevu izjavu da je Klinton od njega tražio žrtvu od pet hiljada Srebreničana da bi animirao američku javnost za vojnu intervenciju? A šta za svjedočenja o dogovorenoj trampi Srebrenica za okolinu Sarajeva i povlačenju vojne i civilne komande ove opštine nekoliko dana prije ulaska VRS?

Ukratko, o „genocidu“ u Srebrenici još uvijek ima više pitanja nego odgovora. Nauka kaže da je tek 50 godina neophodna „istorijska distanca“ da bi se minuli događaji objektivno sagledali, a, dok od masovnog zločina u Srebrenici nije prošlo ni poluvrijeme, srpska sudijka je već odsvirala kraj igre oko „genocida“. Jasno je da vlast u Srbiji hoće po svaku cijenu da izađe u susret Vašingtonu i Briselu i dokaže se kao najpouzdaniji dopisni član EU i NATO u regionu, jer to navodno obezbjeđuje zapadne investicije, nova radna mjesta, povećanje plata, i onih pet hiljada dinara paušalno svim penzionerima. Ali zašto su naši evroamerički „prijatelji“ toliko zapeli da se zakonom u Srbiji prekinu istraživanja i ućutka rasprava o spornom genocidu u Srebrenici?

ZAŠTO JE SREBRENICA POSTALA HITAN POSAO?
Odnos snaga u svijetu se rapidno mijenja na štetu supersile i njenih zapadnih saveznika, koji su poslije pada Berlinskog zida i tokom ratova u eks-JU suvereno odlučivali o svemu i svačemu na planeti, uključiv i o tome šta je istina a šta laž u zbivanjima na prostorima eks-JU. Tramp je pobijedio sa najavom da će obnoviti saradnju sa Rusijom, a potpredsjednik SAD Džozef Bajden je na izmaku mandata izjavio da „EU jedva čeka da ukine sankcije Rusiji“. Putin je nedavno na konferenciji za novinare poslije sesije BRIKS i u diskusiji na Valdaju pomenuo da kriza odnosa Rusija-SAD nije počela povodom Ukrajine ili Sirije, nego znatno ranije, povodom NATO bombardovanja Jugoslavije. „Nisam ja bio taj koji je okrenuo ruski avion na pola leta prema SAD, nego Primakov. Poslije toga ni Jeljcin više za njih nije bio najbolji, nego pijanica, i počela je njegova kompromitacija. Eto gdje je i kad je sve počelo“, rekao je Putin.

Obnova saradnje RF-SAD očigledno podrazumijeva resetovanje odnosa na situaciju prije toga, a to znači i revalorizaciju mnogo toga što se u međuvremenu dogodilo. Pored ostalog, i rada Haškog tribunala, koji su SAD preko UN stvorile i finansirale za politički nepodobne lidere, zemlje i narode, dok su svoje državljane bezočno izuzele da bi nekažnjeno harale tokom više paralelnih vojnih intervencija širom svijeta. Jugoslavija i Srbija, ili, sasvim precizno, Srbi u Hrvatskoj, BiH i matici, bili su prva žrtva tog monstruoznog projekta jedine supersile. „Genocid u Srebrenici“ predstavlja krunski alibi za bombardovanja NATO bez saglasnosti SBUN i sve ostale oblike vojnog, političkog i pravnog nasilja nad Srbima. Zato je postalo hitno da se stavi tabu na tematizovanje „genocida u Srebrenici“.

Počelo je sa britanskom rezolucijom (pridružile su se i SAD), kojom se čitav srpski narod optužuje kao genocidan, ali je na molbu Srpske i Srbije Rusija to blokirala vetom u SBUN. Sada ta ista vlast u Srbiji, malo uopšteno, izokola i pod evropejskim plaštom da opsjeni prostotu, sama obavlja angloamerički posao.

Iliti, što nije uspjela baronesa Nerma, obavila je ministarka Nela. Nerma (Nerminka Heljić; na sici dole levo) je zgodna i promućurna bošnjačka izbjeglica koja je dobrom udajom u Londonu ušla u visoke krugove i pojavila se kao inicijator britanske rezolucije, a Nela (Kuburović) – lijepa ministarka pravde Srbije. I kao što je Nerma poslužila kao bezazlena kamuflaža za udruženu inicijativu Britanije i SAD koja je stigla do SBUN, tako ni Nela nije sve sama smislila i uradila bez naloga sa državnog vrha.

arminkahelicKada nam Snouden i Vikiliks otkriju sve depeše iz tajne korespondencije Bjele kuće, Pentagona i CIA sa glavnim evropskim saveznicima iz prve decenije drugog milenijuma, kada se obave stručne analize rada Haškog tribunala za eks-JU i kada se utvrde sporne činjenice i razbistri mutni kontekst masovnog zločina u Srebrenici – Srbi će morati da ćute. A zašto bi i bilo ko drugi govorio kada je Srbija zakonom o zabrani negiranja genocida sama dobrovoljno odustala od toga. Novim članom zakona napravljen je tek prvi korak ka tome da „o Srebrenici imamo svoje mišljenje, ali se ne slažemo sa njim“. Završni korak će napraviti naši zapadni „prijatelji“ preko Međunarodnog krivičnog suda.

Fond strateške kulture

Politika
Pratite nas na YouTube-u