Postoji značajna razlika između Trampa i populista kao što su Erdogan i Orban
Glas za Donalda Trampa lako bi mogao biti ono što je Majk Mur nazvao „najveće ‘jebi se’ u istoriji“ koje je bela klasa ikada uputila vladajućem poretku. Ali nije važna samo snaga te poruke, već i od koga dolazi. Nju mogu uputiti satirične stranke (islandska Najbolja stranka dobila je izbore za gradonačelnika Rejkjavika; mađarska stranka Pas sa dva repa učestvovala je u sabotiranju nedavnog referenduma Viktora Orbána protiv izbeglica), ili subverzivne stranke (Pirati) ili grassroot pokreti koji su prerasli u stranke (Podemos). A mogu je uputiti i populisti.
Šta definiše populistu? Nije populista svako ko kritikuje elite. Oni koji olako stavljaju znak jednakosti između Bernija Sandersa i Donalda Trampa ne shvataju da se populisti ne zadovoljavaju kritikom Volstrita ili „globalizma“. Populisti tvrde da oni i samo oni govore u ime „stvarnih ljudi“ ili „tihe većine“. Prisvajanje moralnog monopola na predstavljanje ima dve posledice koje su direktno štetne po demokratiju. Populisti optužuju sve političke protivnike za nelegitimnost. Oni ne izražavaju neslaganje sa određenom politikom, što je poenta politike u demokratiji – predočavanje opcija građanima, a ne samo nadmetanje u kompetenciji i kvalifikacijama. Za njih je to lična stvar: njihovi protivnici moraju biti moralno sumnjivi i korumpirani. Tramp je u tom pogledu krajnost, ali ne i izuzetak. Zabrinjava u kojoj meri su njegove pristalice doslovno shvatile njegove napade na karakter Hilari Klinton. O tome svedoče ne samo povici mržnje „Uhapsite je“ već i to što prema jednoj anketi 40 odsto njegovih pristalica na Floridi veruje da je ona doslovno demon. Sama činjenica da je takav odgovor uopšte ponuđen u jednom ozbiljnom upitniku govori nam mnogo o američkoj predizbornoj kampanji 2016. A to se dogodilo nakon što je desničarski radio novinar Aleks Džouns objavio „informaciju“ na svom vebsajtu Infowars: Hilari Klinton i Obama, rekao je, došli su iz pakla; ako im se približite, osetićete miris sumpora.
Druga posledica pojave koju možemo nazvati principijelni antipluralizam populista manje je očigledna. Populisti smatraju da oni koji ih ne podržavaju – ili ne dele njihovo mišljenje o tome ko čini „stvarne ljude“ – verovatno ni sami ne pripadaju takvim ljudima. U svom govoru sutradan posle referenduma o EU Najdžel Faraž je rekao da je to „pobeda stvarnih ljudi“. Onih 48 odsto koji su želeli da ostanu u EU očigledno nisu bili sasvim stvarni: oni možda uopšte nisu deo autentično britanskog (za Faraža verovatno engleskog) naroda. Tramp se ponašao slično. „Jedina važna stvar“, rekao je na mitingu u maju, „jeste ujedinjenje naroda, jer drugi ljudi se ne računaju“. Tramp definiše ko pripada narodu; ostali se ne računaju, čak i ako su i oni američki građani (naravno, ne računa se ni ostatak sveta).
Liberali su pogrešno protumačili Trampov govor o jedinstvu i ujedinjenju posle pobede na izborima („Ujedinićemo se i pobediti, pobediti, pobediti!“ tvitovao je 12. novembra), ako su ga shvatili kao pomirljiv. Jedinstvo je moguće samo pod uslovima koje diktira sam populista, jer niko sem njega ne može stvarno da zastupa narod; svi koji se ne slažu sa njim ili mu se protive po definiciji su sumnjivi, ako ne i nelegitimni. Trampova izjava (opet na Tviteru) „Svi ćemo se ujediniti kao nikad ranije“ više je pretnja nego obećanje. Demokratija važi samo za stvarne ljude.
Ipak, pojava koju sam izabrani predsednik naziva „fenomen Tramp“ ne može se objasniti samo populizmom. Poslednjih godina i drugi populisti su osvajali vlast – Redžep Tajip Erdogan u Turskoj ili Viktor Orbán u Mađarskoj – ali to nije uspelo nikome u nekoj staroj zapadnoj demokratiji. Mada su američki izbori po mnogo čemu bili izuzetni, po svemu ostalom su bili „biznis kao i obično“. Kao što je istakao američki politikolog Leri Bartels, 90 odsto onih koji se izjašnjavaju kao republikanci glasalo je za Trampa, a 89 odsto onih koji sebe vide kao demokrate glasalo je za Hilari Klinton. Nije neobično što posle dva predsednička mandata jedne partije raste neraspoloženje prema aktuelnoj vlasti (glasači su tako doživljavali Hilari Klinton) ili što su se neki neodlučni glasači opredelili za promenu – čak i ako su kandidata koji znači „promenu“ smatrali problematičnim u svakom smislu. Sve to spada u udžbenik američke političke nauke i može da objasni jednu stvar: Tramp ne bi došao u Belu kuću bez svojih pomagača – ili neutralnije, saradnika – u Republikanskoj partiji. On ne bi uspeo kao kandidat treće partije. Ličnosti poput Njuta Gingriča i Krisa Kristija – šarene prošlosti, ali ipak velike težine – imale su ključnu ulogu u ubeđivanju republikanaca i „nezavisnih“ desničara da glasaju za Trampa. Prema anketama o izlaznosti, samo 37 odsto glasača smatralo je Trampa sposobnim da bude predsednik, pa je neko, kao što je rekao sudija Ustavnog suda Džek Bolkin, morao da kaže republikancima da je Tramp, „mada nekvalifikovani kučkin sin, naš nekvalifikovani kučkin sin. On je možda grešnik, ali nije antihrist“. Kao što su Faražu bili potrebni Džonson i Goub, Tramp se u suštini oslanjao na ljude spremne da rizikuju opstanak američke zajednice. Činjenica da je Mit Romni – karikaturalni plutokrata – oličavao Trampove protivnike unutar partije verovatno mu je samo pomogla.
Ali neke opšteprihvaćene ideje o američkoj politici okrenute su naglavačke. Hilari Klinton je sakupila gotovo dvostruko više novca nego Tramp. Tramp nije imao pravu organizaciju na terenu i nije uspeo da dobije nijednu debatu. Štaviše, u najvećim medijima nije imao skoro nikakvu podršku (mada je imao naizgled neograničeno besplatno vreme na televiziji zahvaljujući svojoj mađioničarskoj veštini da naduvava rejtinge). Budući trampolozi moraće da nam kažu koliki je bio stvarni udeo društvenih mreža i paralelnog univerzuma desničarskih vebsajtova i radija. Ima mesta sumnji da Tviter i Fejsbuk u stvari rade za populiste. Naročito Tviter može da podstakne ono što je italijanska teoretičarka politike Nađa Urbinati nazvala „direktno predstavljanje“. Uprkos njihovim uveravanjima, populiste ne zanima prelazak s predstavničke na direktnu demokratiju; oni samo misle da imamo pogrešne predstavnike sve dok sami ne dođu na vlast. Oni ne teže otvorenom procesu u kome građani među sobom razmišljaju i planiraju; kada raspišu referendum, čine to samo zato da bi građani potvrdili ono što su oni već identifikovali kao jedinstvenu i autentičnu volju ljudi – koja i sama zavisi od populističke simboličke konstrukcije „stvarni ljudi“. Oni, međutim, zahtevaju da budu isključene sve posredničke snage, i partijski aparati i profesionalni mediji; naime, za populiste i njihove sledbenike svako posredovanje kvari igru vladanja.
Tramp je sebe nazvao Hemingvejem Tvitera. On ima „najbolje reči“. Voli Tviter, kaže, zato što je to kao da imaš sopstveni medij, ali bez ikakvih troškova. Tviter ima odjek sličan Fejsbuku, ali omogućuje i direktnu identifikaciju pojedinačnog građanina sa navodno jedinim autentičnim predstavnikom naroda. Teško je videti kako je to ranije bilo ostvarivo, bar kao svakodnevno iskustvo: možda su partijski skupovi koji podrazumevaju okruženost istomišljenicima stvarali osećaj neposredne povezanosti s liderom. Sada je za to osećanje dovoljan jedan klik, u bilo koje doba dana i noći: „Hej, budan sam u tri ujutro, baš kao i on, a on misli isto što i ja!“
To je iluzija, ali moćna. Političari koji su vični medijima mogu da je koriste na dosad neviđene načine. Na primer, u Italiji je antirežimski pokret Pet zvezdica nastao iz bloga Bepea Grila. „Hej, narode, to radi ovako: vi mi govorite šta se događa, a ja izigravam razglas“, pisao je svojim pristalicama. Pre nego što je ušao u politiku, Grilo je bio poznati komičar. On nikad nije prosto razglašavao ono što zanima i brine obične ljude; presudno je oblikovao način na koji govori il popolo, iako zvanično nije imao položaj autoriteta. I Tramp je, naravno, bio TV zvezda, neko ko je delom slavan samo zato što je slavan. Ali Trampova specifičnost je to što on u sebi spaja Grila i Silvia Berluskonija. Kad god su ga tokom kampanje optuživali da je samo zabavljač, mogao je da potegne svoje poslovne sposobnosti; kad su isticali da su se njegovi poslovni poduhvati najčešće završavali bankrotom, mogao je da odgovori da je on pre svega medijska zvezda.
Još važnije, on je kao i Berluskoni mogao da se predstavi kao mesto identifikacije upravo zato što je neprestano iskazivao neskriveni prezir prema državi, između ostalog i neplaćanjem poreza. Berluskoni je namigivanjem tražio saučesništvo Italijana: „Znam da varate, a to radim i ja“; Tramp se isto tako ponaša; njegov prividni manjak samokontrole verovatno je bio tumačen kao znak autentičnosti, a bio je i veoma zabavan: nikad niste znali šta će uraditi. Nije jasno da li je njegovo kršenje tabua bilo spontano; ali kao u televizijskom rialitiju, bilo je dramatično i izgledalo kao istinski izraz karaktera. Trampovo otkriće da je kao biznismen davao novac svim kandidatima a onda od njih tražio usluge nije daleko od Varufakisovih opisa sastanaka evrogrupe. Ko zna da li stvari zaista tako funkcionišu? Važno je da samozvani autsajder potvrdi sve naše sumnje o nedostacima sistema. Čak i ako nam se njegove ideje ne sviđaju, poverovaćemo onom koji nas je uputio u tajnu.
Liberali su se bezuspešno upinjali da građanima pruže dokaze o tome da Tramp sam sebi protivreči. Oni su osporavali tvrdnje populista, ali ne i njihove metode. Prosto nije tačno da su „mase“ emocionalni invalidi koji žude za time da ih očara harizmatični demagog. Ljudi su često opravdano ljuti i znaju da artikulišu razloge za to. Tramp je zadobio izvesno poverenje kao autsajder i kao uverljivi amater u politici. Neki su mu poverovali sve zato što je otvoreno priznavao svoj amaterizam. Njegove laži su delovale koherentno, kao i Faražov narativ o engleskoj slobodi i diktaturi EU. Kada prihvatite početne premise, „činjenica“ da će izvan EU britanske porodice biti kraće za 4000 funti, koju je potvrdilo ministarstvo finansija, dobija drugo značenje: ko ne bi platio 4000 funti za slobodu i demokratiju? „Mase se ne mogu ubediti činjenicama“, rekla je Hana Arent, ne bez kulturnog pesimizma u odnosu na ljude svog vremena, „pa ni izmišljenim činjenicama, već samo doslednošću sistema kome misle da pripadaju.“
Samo na taj način politička identifikacija može se zasnovati na izbegavanju poreza i seksualnom predatorstvu. Trampov uspeh počiva na uspešnom uveravanju velikog broja pristalica u opravdanost pokreta belog identiteta. Pokliče „JU-ES-EJ, JU-ES-EJ!“ koji su pratili njegov pobednički govor čuli smo i ranije, na mitinzima podrške za Saru Palin, u delovima zemlje koje je ona nazvala „proameričke oblasti ove velike nacije“. Oni u stvari znače: „Oduzeli su nam zemlju, a sada je opet naša“. Ne događa se prvi put u američkoj istoriji da dobici za Afroamerikance budu praćeni rasističkom kontrarevolucijom (tu pojavu je Van Džouns, Obamin bivši savetnik, nazvao „beli protivudarac“).
Ipak, pogrešno je misliti da je Tramp nekako otkrio istinu da je američko društvo u suštini rasističko. Političko predstavljanje je dinamičan dvosmerni proces, a ne reprodukovanje neke već date društvene i kulturne realnosti. Obama je tako pobedio glasovima belih glasača koji su ove godine glasali za Trampa. Obama, kome je sopstveni rasni identitet omogućio da ostavi po strani politike multikulturnog identiteta, isticao je promenu i kompetentnost (protiv starog, smetenog Mekejna, u kontekstu krize 2008), kao i problem nejednakosti (protiv uštogljenog plutokrate Romnija 2012).
Tramp je uspeo da navede mnoge belce – koji i dalje imaju većinu u SAD – da sebe vide kao ugnjetenu manjinu. Taj uspeh se nije odnosio samo na radničku klasu koja je, kao što kaže Mur, možda iskoristila glasačku kutiju kao „bokserski džak“ (prema opštem mestu o „rasističkoj radničkoj klasi“ treba biti krajnje oprezan: većina najsiromašnijih sa godišnjim prihodom manjim od 50.000 dolara glasali su za Hilari Klinton). Tramp je uveo alternativnu desnicu u jezgro svoje kampanje: promoteri bele nadmoći su bili zaduženi da razglase opasnost od „genocida nad belcima“ i globalne dominacije Jevreja kao što su Džordž Soros i Dženet Jelen. Tramp je sada postavio Stiva Benona, urednika mreže Brajtbart njuz, za glavnog stratega u Beloj kući. I to su republikanci podržali ili su glumili neznanje. Rajns Pribus, predsednik Republikanskog nacionalnog odbora, koji je viđen da postane Trampov šef kabineta, rekao je da Benon ne može biti rasista jer je pohađao LSE i Harvardsku poslovnu školu. Krajnje dobronamerno tumačenje te tvrdnje je Pribsova izjava da pametni ljudi znaju da su rasistička pseudonauka i teorije zavere đubre, ali da znaju kako da na njima zarade.
***
Najvažnije je shvatiti da populisti mogu da vladaju kao populisti. Naivno je misliti da protestni pokret mora da oslabi kada osvoji vlast. I neće nužno svi populisti biti viđeni kao neuspešni zbog svojih neizvodivih ideja. Zid prema Meksiku možda neće biti izgrađen – ali to se može predstaviti kao nešto drugo, a ne kao kršenje izbornog obećanja. Tramp će samo morati da ubedi dovoljno ljudi da su neprijatelji nacije – globalisti, demokrati, bivše kraljice lepote, bilo ko – sprečili praktičnu realizaciju imperativa belačke samozaštite. Zaliha neprijatelja je neiscrpna.
Postoji značajna razlika između Trampa i populista kao što su Erdogan i Orban. Ta dva lidera čvrsto kontrolišu sopstvene partije. Tramp ne može prosto da nametne svoju volju Republikanskoj partiji, koju već dugo razdiru unutrašnji sukobi između Čajanke, neokonzervativaca i poslovnih tehnokrata kao što je Romnej. Uprkos tome, malo je verovatno da će republikanci sprečiti Trampa da povede zemlju u pravcu autoritarizma. Najzad, zašto bi ga sprečili da vlada kao populista kada ga nisu sprečili da vodi kampanju kao populista? Partijskim strukturama i konzervativnim intelektualcima smetala je njegova nekompetentnost, a ne to što je podsticao na mržnju prema muslimanskim i meksičkim imigrantima. Tek kada im se učinilo da je on pretnja njihovim ženama i ćerkama – koje su naravno vlasništvo tih moćnih belih muškaraca – neki od njih su bili voljni da opozovu kandidata. Ali ubrzo su se opet ukrcali, mada je još u oktobru, kada se činilo izvesnim da će Trampova kampanja potonuti, skakanje s broda izgledalo kao racionalan izbor. Pribus je dao primer rekavši da će uvek „pratiti struju“.
Iako se za Trampa ne može reći da ima autentičan narodni mandat – kakav je na primer imao Regan – oportunizam lako može navesti republikance da mu se priklone. Mnogi će se radovati smanjenju poreza za bogataše i deregulaciji banaka, i onda će pustiti Trampa da radi sve ostalo (trgovina će možda biti jedini stvarni predmet neslaganja). Ništa ne uspeva kao uspeh. Ako se pojedini republikanci odupru, Tramp uvek može zapretiti mobilisanjem alternativne desnice – ili „stvarnih ljudi“ koji su za njega glasali.
U svakom slučaju, republikanci nisu najverodostojniji branioci pravila, ni ustavnih ni nepisanih, o tome dokle se sme ići u američkoj politici. Granice je testirao Njut Gingrič 1995. godine kad je zatvorio federalnu vladu tokom dugog sučeljavanja s Bilom Klintonom. Ta igra zatezanja užeta do maksimuma ponavljala se mnogo puta, na primer u novije vreme kada su Ted Kruz i njegove kolege, u sukobu sa Obamom oko budžeta, svesno preuzeli rizik insolventnosti SAD. Američki ustav daje prostora za žestoke sukobe, ali polazi od osnovnog stava da je saradnja poželjna i unutar i između grana vlasti. Tome treba dodati malo novije istorije – Buš protiv Gora 2000. godine, laži koje prethode početku rata u Iraku i bizarne smicalice FBI-a – pa će biti jasno zašto mnogi građani poštuju ustav a istovremeno osećaju da je politički sistem „pukao“. Prema nekim anketaama 40 odsto Amerikanaca je izgubilo poverenje u američke demokratske institucije.
Evo još jedne osobenosti populističkih političara. Oni ne poštuju procedure; stalo im je, ili bar tako govore, samo do direktnog izvršavanja onoga što smatraju voljom stvarnih ljudi. Nije slučajno što je Tramp odbio da kaže da li će priznati izborni rezultat ako pobedi Hilari Klinton (70 odsto republikanaca smatralo je da ona može pobediti samo nameštanjem izbora). Naravno, svi političari misle da su u pravu, a da njihovi oponenti greše; jedna od stvari po kojima se populisti izdvajaju je ideja da poraz na izborima ne može biti njihova krivica, već ishod zakulisnih radnji protivnika. Ta logika izgleda ovako: kada bi tiha većina zaista mogla da kaže šta misli, populisti bi svaki put pobedili; oni gube samo kada elite na neki način ućutkaju većinu. Perverzno je to što se u Americi zaista događa potiskivanje glasača. Ali za to su odgovorni republikanci; oni su uspešno oduzeli glas manjinama, na primer kada su zahtevali strožu identifikaciju glasača.
Nedavni ekstreman, ali ne i izuzetan primer jasno ilustruje nepoštovanje procedure među populistima. Drugog oktobra Viktor Orbán je održao referendum o tome da li Brisel može da smešta imigrante u Mađarsku a da prethodno ne konsultuje mađarski parlament. Ustavni pravnici su korektno pokazali da mađarski zakon ne dopušta takvo rešenje; činjenica da je referendum dobio blagoslov izborne komisije samo je pokazala koliko je u Orbánovom režimu oslabljen sistem kontrole i ravnoteža. Ali pokazalo se da referendum u svakom slučaju nije bio validan: 98 odsto je podržalo vladu, ali kvota učešća od 50 odsto nije dostignuta. Iako je Orbán potpuno kontrolisao proces (i potrošio oko 40 miliona dolara na medijsku kampanju protiv muslimana kako bi zastrašivanjem naveo građane da izađu) i iako nije mogao da tvrdi da su neprijateljske elite uticale na ishod, posle refrenduma je objavio da je prvi put jedan narod u Evropi imao istinsku priliku da se izjasni o migrantskom pitanju. On je zapravo proglasio 3,3 miliona građana koji su glasali protiv legitimnih zahteva imigranata za stvarne ljude, pretpostavio da se „tiha većina“ koja je ostala kod kuće slaže s njim i obnovio krstaški rat protiv Brisela i vladajućih „liberalnih nihilista“ koji žele silom da nametnu multikulturalizam evropskim nacijama.
Unutar EU, Orbán je prvi predstavnik populizma na vlasti. Kao i Trampu, bila mu je potrebna mejnstrim podrška; godinama su mu alibi davali Angela Merkel i njeni demohrišćani. On je bio jedini šef vlade u Evropi koji je podržavao Trampa. Tokom nedavne posete Londonu, rekao je da Trampova pobeda znači povratak „stvarnoj demokratiji“ za razliku od „liberalne ne-demokratije“ koja je na zapadu vladala prethodnih 20 godina (nije važno što je za Hilari Klinton glasalo više građana nego za Trampa). Proslavljajući trenutak „velike intelektualne transformacije“, Orbán je objavio da se najzad možemo „vratiti u stvarnost“ i usvojiti „oslobađajući direktni govor“ umesto „političke korektnosti“.
Populisti nisu samo političari koji fantaziraju; oni često odgovaraju na stvarne nedaće i njihov govor može imati vrlo stvarne posledice. Važno je biti svestan da oni nisu isti kao drugi političari, samo s malo više zapaljive retorike. Oni definišu alternativnu političku realnost u kojoj je važan samo njihov monopol na predstavljanje „stvarnih ljudi“: u Trampovom slučaju alternativnu realnost u okrilju alternativne desnice. U najboljem slučaju, populisti će protraćiti godine svojoj zemlji, kao što je Berluskoni uradio u Italiji. U SAD će to verovatno značiti jačanje industrije lobiranja i otvoreno burazerskog kapitalizma (ili u Trampovom slučaju porodičnog kapitalizma); neprestano podrivanje kontrole i ravnoteže (između ostalog napade na sudije kao neprijatelje naroda kada donesu presudu protiv onog što stvarni građani žele, kao i težak položaj medija); i vladu nalik televizijskom rijalitiju s mnogo hleba i igara. A u najgorem slučaju? Promenu režima u Sjedinjenim Američkim Državama.
Izvor London Review of Books /Peščanik, 02. decembar 2016.
