SERGEJ ŽELEZNjAK
Novi regionalni projekat u Srbiji podržavaju vladajući SNS i SNP, a saglasne su i opozicioni DSS i Dveri
Ideju o formiranju geopolitičkog prostora vojno neutralnih suverenih država na Balkanu, koji bi obuhvatio Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu, prvi put su početkom 2016. godine izneli crnogorski političar Milan Knežević i njegov srpski kolega Nenad Popović. O potrebi stvaranja Balkanskog vanblokovskog saveza govorili su 1. februara 2016. godine lideri Demokratskog fronta Crne Gore Andrija Mandić i Milan Knežević u susretu sa predsednikom Državne dume šestog saziva S. J. Nariškinom. Oni su po tom pitanju naišli na podršku sa ruske strane kako u Parlamentu, tako i u stranci Jedinstvena Rusija. S. J. Nariškin je zatim imao još jedan susret 26. juna sa političkim predstavnicima Balkanske četvorke (Srbije, Crne Gore, Makedonije i Bosne i Hercegovine) za vreme druge faze 15. kongresa partije Jedinstvena Rusija. U tom susretu su naše balkanske kolege izrazile zajedničku zainteresovanost za formiranje prostora vojno neutralnih suverenih država. Ta tema je odražena u devet Balkanskih deklaracija, čije potpisivanje je bilo glavni spoljnopolitički događaj 15. kongresa. Simbolično je i to što je tokom 2016. godine potpisano 16 deklaracija i memoranduma posvećenih tom pitanju, i to sa deset partija iz pomenute četiri države. Državna duma je 22. juna 2016. godine u svome Obraćanju pozdravila inicijativu političara četiri balkanske zemlje koja bi trebalo da postane temelj arhitekture regionalne bezbednosti.
Ako rukovodstvo Evropske unije u donošenju odluka vezanih za razvoj ove integracione tvorevine ne postane svesno prioriteta nacionalnih interesa zemalja članica i zemalja kandidata, uključujući i balkanske zemlje, onda i sama budućnost EU može biti ozbiljno dovedena u pitanje.
KRAJ STARE DOMINACIJE
O globalnim promenama u evroatlantskom regionu ubedljivo svedoče događaji kao što su Bregzit, pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD, rezultati predsedničkih izbora u Bugarskoj i Moldaviji, neuspeh ustavnog referenduma u Italiji, visok nivo podrške austrijskog evroskeptika Norberta Hofera na predsedničkim izborima i rezultati unutarstranačkih izbora predsedničkog kandidata u Francuskoj. Prolazi vreme dominacije neoliberalnih evroatlantskih vrednosti i bespogovorne ekspanzije NATO i Evropske unije. Ta ekspanzija je izazvala niz sistemskih problema i krizu u odnosima između Rusije i Zapada. U dubokoj krizi je i politika rukovodstva EU usmerena na razvodnjavanje nacionalnih suvereniteta, teritorijalnih granica i ekonomskih interesa. Sve više nezadovoljstva izaziva katastrofalna migraciona politika i nametanje antiruskih sankcija, koje su nepovoljne po ekonomije zemalja Evrope. U evroatlantskom regionu vektor raspoloženja društva počinje da se okreće u pravcu prioriteta nacionalnih vrednosti i interesa sopstvenih naroda i država, nauštrb nadnacionalnih tvorevina i doktrina. Samo uz uvažavanje nacionalnih interesa i poštovanje međunarodnog prava može se razvijati uspešna saradnja orijentisana na formiranje zajedničkog prostora mira, bezbednosti i ravnopravne saradnje u Evropi i čitavom evroatlantskom regionu. Sada za rukovodstvo EU nastupa važan trenutak u kome bi ono prilikom donošenja odluka vezanih za razvoj ove integracione tvorevine trebalo da postane svesno prioriteta nacionalnih interesa kako zemalja članica, tako i zemalja kandidata.
Nažalost, do sada su se predstavnici EU pridržavali pogrešne prakse koja je podrazumevala da zemlje kandidati obavezno moraju postati članice NATO na putu evropske integracije. Tako se danas Srbiji i Crnoj Gori, čiji su narodi najviše stradali od bombardovanja NATO, nasilno nameću neprihvatljivi koraci usmereni na ulazak u vojni blok NATO iako je on za njih agresor. Nažalost, funkcioneri iz EU i NATO, po svemu sudeći, ne mare mnogo za revolt i burnu reakciju na Balkanu. Narodna skupština Srbije je 12. februara ratifikovala najnoviji Sporazum između Vlade Srbije i Organizacije NATO za podršku i nabavku (NSPO) o saradnji u oblasti logističke podrške. Samo jedan takav događaj (a od 2005. godine je Srbija potpisala sa NATO ukupno pet sporazuma) bio je dovoljan da na ulice Beograda, Niša i drugih srpskih gradova izađu desetine hiljada revoltiranih građana.
NOVE SNAGE U CRNOJ GORI
Zahtevi da se prizna Kosovo takođe je pitanje koje iritira građane Srbije i Republike Srpske, a za Crnu Goru je postalo aktuelno pitanje anuliranja ranije donete odluke o priznanju Kosova. Kosovo je viševekovni centar duhovnosti i državnosti Srbije i Crne Gore. To upečatljivo potvrđuju reči koje je nedavno izgovorio svjatjejši patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril. On je značaj Kosova uporedio sa značajem Kijeva za rusku državnost i nacionalnu tradiciju. Srpske kolege su mi u više navrata govorile da bi potpisivanje nesrećnog Briselskog sporazuma bilo nemoguće posle istorijskog referenduma i povratka Krima i Sevastopolja u Rusku Federaciju. U politici, međutim, kao i u istoriji, ne vredi razmišljati o tome šta bi se dogodilo u nekim drugačijim okolnostima. U ovom trenutku je očigledno da su zahtevi za takozvanom „normalizacijom odnosa sa Prištinom“, koje su šefica evropske diplomatije Ketrin Ešton i državna sekretarka SAD Hilari Klinton 2012-2013. godine postavljale srpskom rukovodstvu kao obavezan uslov na daljem putu ka Evropskoj uniji, naneli štetu Srbiji i položaju Srba koji žive na Kosovu i Metohiji.
U Crnoj Gori je određena grupa političkih poslenika decenijama koristila sistemske probleme izazvane ekspanzijom NATO uz podršku EU kako bi zavela autoritarnu diktaturu kojom se brutalno gaze nacionalni interesi, prava i slobode građana Crne Gore, a takođe i istorijske, duhovne i kulturne vrednosti sopstvenog naroda. Vrlo je očigledno žalosno stanje u koje je Crnu Goru dovela ta antinacionalna politika veštačkog stvaranja unutrašnjih konflikata i korišćenja spoljnih suprotnosti radi realizacije sopstvenih ambicija.
Parlamentarni izbori 16. oktobra održani su u atmosferi policijskog pritiska i psihoze, izazvane namerno izmišljenom farsom, koja je kasnije okarakterisana kao pokušaj državnog udara. Posle toga je poluprazni parlament formirao vladu koja ne uživa punu narodnu podršku i u najboljem slučaju se može tretirati kao „privremena“. Opozicija bojkotuje rad Skupštine i zalaže se za sprovođenje objektivne istrage okolnosti takozvanog državnog udara, kao i za organizovanje prevremenih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori. Zahtevi konsolidovane opozicije su legitimni i nemoguće je ignorisati ih kakve god instrukcije stizale od mentora iz NATO, EU, Berlina i drugih evropskih centara. U tom kontekstu su potpuno apsurdni pokušaji pojedinih zaštitnika crnogorskog režima da prikažu opoziciju kao „prorusku kolonu“. Sasvim je očigledno da su antidemokratski potezi vlasti tokom izbora definitivno ujedinili političke pokrete različitih pogleda i shvatanja, i oni su, i pored policijskog pritiska, osvojili polovinu poslaničkih mandata. Te političke snage sada predstavljaju legitimne interese građana Crne Gore i formiraju njene nacionalne prioritete. Strukture koje pokušavaju da po svaku cenu zadrže vlast pojačavaju pritisak na opoziciju. U Crnoj Gori se iz političkih pobuda vrše progoni parlamentaraca, građanskih aktivista i novinara koji se ne slažu sa vlastima.
Aktuelna pitanja savremene balkanske politike su neophodnost razvoja balkanskog regionalnog projekta zasnovanog na principima vojne neutralnosti, prioritet nacionalnih interesa u odnosu na zahteve koje balkanskim zemljama nameću NATO i EU, i prvostepeni značaj neposrednog izjavljivanja narodne volje prilikom donošenja ključnih odluka.
BALKANSKA ČETVORKA
Kriza ekspanzije NATO i kontroverzna politika EU na Balkanu faktički su uslovile pojavu sopstvenog regionalnog projekta. U Srbiji regionalni projekat podržava vladajuća Srpska napredna stranka, kao i njen koalicioni partner Srpska narodna partija. Po tom pitanju su solidarne i opozicione parlamentarne snage DSS i Dveri. U susretu održanom u novembru lider Srpskog sabora Zavetnici Stefan Stamenkovski je istakao da Balkanski projekat faktički vraća Srbiji status regionalnog lidera. Političari iz Republike Srpske u tom projektu vide perspektivu za stabilno funkcionisanje konfederacije Bosne i Hercegovine i razvoj saradnje zasnovane na uzajamnom poštovanju i uvažavanju prava njenih entiteta i državotvornih nacija. Kolegama iz Makedonije regionalni projekat donosi jaču stabilnost i ekonomske perspektive. Ova koncepcija nije opterećena grčko-makedonskim nesuglasicama vezanim za naziv zemlje. Uz sve rečeno, trebalo bi dodati da su predstavnici Crne Gore najaktivniji moderatori ovog projekta, s obzirom da je Crna Gora u sadašnjoj situaciji više od drugih zemalja Balkanske četvorke ugrožena ekspanzijom NATO.
Aktuelna pitanja savremene balkanske politike su perspektivnost razvoja balkanskog regionalnog projekta zasnovanog na principima vojne neutralnosti, prioritet nacionalnih interesa u odnosu na zahteve koje balkanskim zemljama nameću NATO i EU, i prvostepeni značaj neposrednog izjavljivanja narodne volje prilikom donošenja ključnih odluka.
Nova Koncepcija spoljne politike Rusije predviđa konstruktivnu i svestranu saradnju sa evropskim državama koje nisu članice vojnih alijansi. Prvi put u istoriji savremene Rusije predsednik Ruske Federacije V. V. Putin definisao je u Koncepciji spoljne politike član 69, koji predviđa poštovanje „izbora evropskih država koje nisu članice vojnih alijansi“ i koje „daju stvarni doprinos bezbednosti i stabilnosti u Evropi“, kao i spremnost Rusije „za konstruktivnu i svestranu saradnju sa njima“. Ta odredba se u punoj meri odnosi na našu saradnju sa odgovornim patriotskim snagama Srbije, Crne Gore, Makedonije i Bosne i Hercegovine, i na pružanje podrške temi vojne neutralnosti Balkanske četvorke na međunarodnom nivou, između ostalog i u saradnji sa novom američkom administracijom.
Sada pojedini naši kritičari pokušavaju da predstave rusku podršku vojnoj neutralnosti na Balkanu kao pokušaj Moskve da stvori Balkanski protektorat, ili čak „Balkansku guberniju“. Tim kritičarima bih preporučio da obrate pažnju na istoriju Švajcarske i Austrije. Zar se te države Evrope mogu tretirati kao ruski protektorati samo zato što se njihova vojna neutralnost formirala pre 200 godina uz aktivno učešće Ruske imperije i pre 60 godina uz aktivno učešće Sovjetskog Saveza?
Do sada, nažalost, nisu sumirani rezultati tragičnih događaja vezanih za raspad Jugoslavije. Mnoga neslaganja i konflikti koji su izazvani u ovom regionu krajem prošlog stoleća i dalje tinjaju, ugrožavajući mir i bezbednost čitavog evropskog prostora. Pouzdani mir i bezbednost na Balkanu i u evroatlantskom regionu u celini može obezbediti samo međunarodna zajednica oslanjajući se na principe nedeljivosti bezbednosti, kao i na principe ravnopravne saradnje i uzajamnog poverenja.
Autor je zamenik sekretara Generalnog saveta partije Jedinstvena Rusija i član Komiteta Državne dume za međunarodna pitanja
