HRVATSKA SLATKA TAJNA

LjUBAN KARAN Zašto su Kolinda i Plenković neodređeni i zbunjeni po pitanju ustaških simbola...

LjUBAN KARAN

Zašto su Kolinda i Plenković neodređeni i zbunjeni po pitanju ustaških simbola i pozdrava?

Teško je čuti od hrvatske predsednice i premijera jasnu osudu ustaškog pokreta i ustaške NDH. I kada nešto kažu, to je zagonetka: „Osuđujmo sve totalitarne režime“. Pa neka oni kojima je poruka upućena sami procene. Kada su ustaški simboli, pozdravi, pokliči i slogani u pitanju, potpuno su zbunjeni. Tu ili za njih nema ništa sporno, ili pozivaju u pomoć naučnike, ili se pravdaju nedostatkom zakonskih regulativa. Kao da je na vlasti neko drugi.

I ovoga puta nisu reagovali na proteste iz Srbije u vezi sa provokacijom u Jasenovcu. Opet su reagovali tek kada su ih prozvale lokalne i svetske jevrejske organizacije i institucije koje prate pojave fašizma. Židovska opština u Zagrebu i Margelov institut kao jevrejska nevladina organizacija osudili su izjavu predsednice opštine Jasenovac Marije Mačković da ne vidi ništa sporno u tome što je držala govor i položila venac na ploču sa natpisom „Za dom spremni“. Mačkovićka je kadar HDZ i samo dobro prati ponašanje vrha stranke i hrvatske vlasti – isto tako, za predsednicu Hrvatske nije bilo ništa sporno što se slikala iza ustaške zastave.

Direktor Centra „Simon Vizental“ iz Jerusalima Efraim Zurof izdao je saopštenje povodom skandala u Jasenovcu. Zurof je od Vizentala nasledio nadimak „poslednji lovac na naciste“ i zato njegovo obraćanje pravi posebnu nervozu u Zagrebu. Naša javnost ga ceni ne samo zbog nepokolebljive borbe protiv nacista nego i zbog toga što je upravo on ušao u trag ustaškom zločincu i zapovedniku logora Jasenovac Dinku Šakiću. On poručuje Hrvatima: „Teško je verovati da zapaljivi slogan poput ‘Za dom spremni’ može biti javno postavljen u državi koja je članica Evropske unije. Takvi slogani uvreda su onima koji su preživeli ustaški teror i deo su pokušaja revizije Drugog svetskog rata i Holokausta, čime se zločince pretvara u heroje“.

BELO JE ZBOG NDH, I NIZBOGČEG DRUGOG
Plenković odgovara tako da se jasno vidi kako nema nameru da nešto menja u dogledno vreme: „To je grb udruge koja je dobila odobrenje službi Grada Zagreba i uz privolu tadašnjeg Ministarstva uprave u vreme SDP-ove vladavine“. Naravno da je tako – kao da mi ne znamo da je bivši premijer Milanović simpatisao ustaše. Problem je mnogo dublji – takvi ljudi i takvi simboli su stvarali novu Hrvatsku – ako su onda bili dobri, ko sme da kaže da danas ne valjaju. Kako da im to zabrani Plenković, koji je „obnašao studentsku praksu“ dok su oni ginuli za ovo što danas imaju.

Zato Plenković ponovo, kao i svi pre njega, poziva nauku upomoć, kao da u vezi sa ustaškim pokretom i njegovim simbolima nije sve jasno: „Želim pokrenuti institucionalnu inicijativu koja bi odgovarajuće regulisala to pitanje. Očekujem doprinos stručnjaka“. Znači, ponovo se stvar razvlači, jer do sada je Hrvatska potrošila silan novac u naučna istraživanja, kako porekla Hrvata, tako i zastave, grba, jezika, pisma i drugih istorijskih činjenica koje ih definišu kao narod. Cilj svih ovih istraživanja bio je da se nađe istorijsko uporište na osnovu koga bi se ustaški simboli zadržali i ozvaničili a ustaški jezik i pozdravi ušli u službenu upotrebu.

Ta istraživanja dobro je objasnio hrvatski novinar i pisac Boris Dežulović u svom tekstu Tajna bijelog polja od 4. decembra ove godine u listu Novosti. Pošto je Dežulović i istoričar, vredi ga citirati:

„Kada stoga mašu zastavom i grbom s prvim bijelim poljem, oni ne pokazuju svoje službeno državljansvo, već svoj službeni svjetonazor: to je bijelo polje, da se ne zajebavamo ni mi ni oni, ljutim Hrvatima važno zbog toga, i samo zbog toga, što je takav bio grb nacističke NDH, i ni zbog čega drugog“.

ndhsahovnicaDežulović tako potpuno razobličava navodnu zbunjenost hrvatskog vrha kada su ustaški simboli u pitanju, i njihovo potezanje nauke u situacijama kada su sterani uza zid samo je kupovina vremena i stvaranje situacije u kojoj mogu nastaviti po starom.

A što se tiče pozdrava i pokliča „Za dom spremni“, tu je sve jasno i bez istraživanja – izmislio ga je i lansirao sam poglavnik zločinačke NDH Ante Pavelić. I šta tu onda ima da se istražuje kada je sve jasno i kada je već sve to zabranjeno zakonom u Hrvatskoj. Tako su tri najzloupotrebljavanije ustaške zaostavštine, grb, zastava i pozdrav, potpuno razobličeni i potpuno je jasno da svako onaj ko ih upotrebi ima nameru da veliča ustaški pokret.

Plenković toga očito nije svestan kada kaže: „U ovom trenutku nemamo mehanizam za rešavanje ovog pitanja“. To ne samo da nije tačno nego najbolje svedoči o njegovim budućim namerama. Jasno je da će Vlada koju predvodi i dalje štiti ustaške zločine i zločince i da će raditi na stvaranju prave ustaške države.

ŠTA JE TO U HRVATSKOJ SPORNO?
Pomalo i sami nasedama na rasprave – šta je to u Hrvatskoj danas sporno. Da li su to samo ustaški simboli ili je stvar mnogo dublja. I najkraća analiza pokazuje da je sporna ovakva Hrvatska. Sporna je zbog zločinačke ideje i zločinačkog načina na koji je stvorena. Sporna je zbog etničkog čišćenja, pa i zbog tvrdnje da je to država samo hrvatskog naroda jer ni to nije tačno.

Dve odluke osnivača HDZ na čelu sa Franjom Tuđmanom su uslovile da se zločin ugradi u hrvatske temelje:

Da se u HDZ kolektivno učane pripadnice ekstremne ustaške emigracije; i

Da se ne ide na mirno razdruživanje, nego da se Jugoslavija mora razbiti krvavim ratom, kako se nikada više ne bi obnovila.

Postoji bezbroj dokaza da je rat smišljeno i planski inicirala hrvatska strana. Isto tako postoji sijaset dokaza da su zločini sa hrvatske strane smišljeno i planski sprovođeni ne samo zbog zastrašivanja Srba i etničkog čišćenja nego i zbog raspirivanja mržnje i revanšizma.

Na primer, jedan od najvećih zločinaca u Hrvatskoj nikada nije osuđen. To je Tomislav Merčep sa svojim eskadronima smrti. Zašto sam se pored toliko hrvatskih zločinaca setio baš njega? Zato što je ovih dana obeleženo stradanje porodice Zec u Zagrebu, a to je dobar primer da se po zvučnim imenima umešanim u ceo slučaj vidi kako je radio zločinački državni sistem. Sa porodicom Zec se bezdušno obračunao Merčepov eskadron smrti, a grupu za likvidaciju predvodio je Siniša Rimac. Da se podsetimo, Rimac i još četiri krvnika su priznali zločin, ali nikada nisu osuđeni. Zašto?

mercepNajveće ličnosti iz perioda stvaranja nove Hrvatske zaštitile su i zločin i zločince i tako namignuli i drugim hrvatskim bojovnicima da tako čine. Vladimir Šeks, u ulozi državnog tužioca, pustio je Rimca i ostale zločince na slobodu zato što je njihovo priznanje uzeto bez prisustva advokata. Namerno je napravljena greška u proceduri da bi ih oslobodili za sva vremena i da bi zločin ostao nekažnjen. Gojko Šušak, kao ministar odbrane Hrvatske, Rimca je uzeo u sastav svog obezbeđenja – ko će mu biti pouzdanija zaštita od onoga ko se dokazao na delu ubistvom srpskog deteta. Nakon ovog zločina Franjo Tuđman je ekspresno unapređivao Sinišu Rimca, pa i drugi predsednici Hrvatske nakon njega, tako da je dogurao od redova do pukovnika. Uzdizan je i po komandnoj liniji sve do komandanta 3. gardijske padobranske pukovnije. Osam puta je odlikovan i ništa mu nije smetalo što je ubica dece i civila. Penzionisan je tek 2005. godine. Tada je i osuđen na osam godina zatvora, ali varate se ako ste pomislili da je to zbog porodice Zec, to je bilo zbog brutalnog ubistva nekog NN Srbina. Međutim, Stjepan Mesić ga je pomilovao i za to jedno ubistvo za koje je osuđen, iako je odgovoran i za mnoga druga.

Nisu se Šeks, Tuđman, Šušak i Mesić angažovali da zaštite nekog anonimca – štitili su zločince i forsirali zločine. Nisu oni unapređivali i forsirali Rimca što im je on nešto bio dobar i izuzetan, nego da pokažu da se zločin isplati i da će i drugi biti nagrađeni. Iako je lično naredio ovaj zločin, kao i mnoge druge zločine u Vukovaru, Pakračkoj Poljani i Zagrebu, Tomislav Merčep je sve vreme bio u vrhu hrvatske policije. Iako su optužbe protiv njega bile potpuno jasne i dokazane, nikada nije pravosnažno optužen. Haški tribunal je njegov slučaj ustupio hrvatskom pravosuđu i od tada traje sudska farsa. Zločini mu nisu smetali da osnuje svoju stranku – Hrvatska pučka stranka (HPS) i da se 2006. kandiduje na predsedničkim izborima. I tako krvavih ruku imao je solidnu podršku hrvatskog naroda na izborima – bio je šesti.

Danas se ponajmanje govori o stradanju Srba u velikim gradovima iako je primera bezbroj. Detalji se ne znaju jer mrtva usta ne govore. Ali ima primera koji su dobro poznati. Na primer, ubistvo porodice Roknić u njihovoj kući u Karlovcu, gde je ubijena i devojčica od 14 godina. Ili, ubistvo Radomira Olujića u selu Cerna kod Vinkovaca, gde su njegovu suprugu Hrvaticu ostavili živu rekavši: „Neka je neka živi i pati. To će joj biti kazna što se udala za Srbina“.

Neki od ubica su i osuđeni, ali suviše kasno (neki tek 2013. godine) da bi sprečilo ubijanje srpskih civila po gradovima i selima. Naravno da je to bila smišljena politika i jasna poruka – ubijajte Srbe, to nije zločin i za to se ne odgovara. Primer Rimca je jasno govorio da se činjenjem zločina može napredovati i u činu i u službi uopšte i da se za to može dobiti orden. To su temelji nove hrvatske države i neće pomoći nikakve pompezne proslave „kao sunce čistih pobeda“ niti komemoracije gde se govori o srbo-četničkim zločinima. Jer, po njima, drugih zločina sem srbo-četničkih u Hrvatskoj nije ni bilo. Zašto se sada čudimo što ti i takvi zločinci i oni kojima su oni uzor hoće ustašku državu i ustašku tradiciju.

ČOKOLADICA KAO BOMBA
Suviše dugo Srbija očekuje da će se stvari u Hrvatskoj po pitanju ustaških simbola i divljanja ustaškog pokreta smiriti same od sebe. Da će Hrvati sami shvatiti da je 21. vek i da takvim pojavama više nema mesta. To se neće dogoditi jer su predstavnici ustaškog pokreta najzaslužniji za stvaranje nove nezavisne Hrvatske. Političke predstavnike Hrvatske nameće ustaški pokret ugrađen u HDZ, pa nije čudo da se svojski trude da rehabilituju zločinačku NDH i zločince iz „Domovinskog rata“ kojima su ustaše bile uzor. Zato afere i skandali neće prestati bez jakog pritiska izvana.

Na dan obeležavanja 25 godina od stradanja porodice Zec, na HTV je išla popularna emisija TV kalendar, u kojoj je jednim prilogom omalovažavana ova tragedija. U emisiji se govori o tome da je ceo događaj medijski predimenzionisan – „prenapuhan“. Znači, stradanje porodice Zec ni danas u Hrvatskoj nema tretman kakav zaslužuje. Ne samo što su njihove ubice na slobodi i što nikada neće odgovarati nego zbog javnog minimiziranja zločina na najgledanijem TV kanalu. Doduše, sada ima nekog pravdanja da je urednik zakazao i da je prilog emitovan greškom, ali ko više veruje u te proustaške varke i podmetanja – cilj je ostvaren jer je prilog emitovan.

U Dubrovniku i u kabinetu hrvatske predsednice je vanredno stanje – u paketićima koje je delila deci našla se greškom čokoladica proizvedena u Srbiji. Ovo je izazvalo više panike nego da su našli bombu. „Doneo sam omot da vidite“, govorio je čovek jer zna da mu niko neće verovati da je to moguće – čokoladica iz Srbije, katasrofa i pravi skandal. I sada, kako ovo shvatiti u Srbiji, kao ekonomski ili kao patološki problem? I kako prihvatiti – da li je dovoljna osuda ili se moraju povući i neki drugi potezi – treba li da mi trkeljišemo naše megamarkete i vidimo ima li nečega iz Hrvatske? Čemu bi to vodilo ako već težimo slobodnoj trgovini?

Kod nas se ta situacija ismeva: „Dubrovački lekari su uspeli da spasu dete koje je greškom progutalo komadić srpske čokolade“. A nije smešno. Ova čokoladica je bolje objasnila srpsko-hrvatske odnose od najboljih analitičara. Oni su daleko ispod nivoa koji se pretpostavljao ili, bolje rečeno, umišljao. I šta sada? Da i dalje sve to ignorišemo? Nije problem, kada bude trebalo izviniće se Kolinda Grabar Kitarović i nama i celom svetu, reći će da to nema veze sa Srbijom nego sa stavom da se kupuju hrvatski proizvodi, da bi ona tako postupila i da je proizvod iz Nemačke itd. Ali, ako smo do te mere naivni da i to progutamo, onda nam zaista spasa nema. Ono što vređa jeste činjenica da se Kolinda ni jednog trenutka nije zabrinula kako će njen gest odjeknuti u Srbiji.

Srbija bi mogla da ne reaguje na sve to kada bi postojala adekvatna reakcija Evrope ili famozne „međunarodne zajednice“, ali toga nema. Opet smo sami pred odlukom da li uzvratiti i da li ćemo time naneti sebi štetu – ne zbog Hrvatske, nego što će našu kontrameru svi osuditi i sankcionisati. A činjenica je da svako naše popuštanje Hrvatska ne vidi kao našu dobru nameru, nego slabost. Sve što im se ne vrati istom merom, oni tumače kao naš strah. Tako ne osećaju potrebu da i oni malo popuste, nego će i dalje zatezati kanap. Zato dalje popuštanje Srbije jednostavno nema svrhu, jer nam neće stvoriti povoljnije uslove za pregovore nego će ih pogoršati.

Ako nam išta bude zavisilo od Hrvatske, to nećemo dobiti. Kompletna hrvatska nacija je zarobljena u virtualnom prikazu nekakve srpske krivice u prošlosti i spremna na nekakvu osvetu iz takvih nestvarih razloga. Neko ih mora osvestiti i probuditi, jer bez toga nam nema normalnih razgovora. Jedini ko može da ih probudi su SAD, ali oni to neće. Da li to može učiniti Nemačka – možda ili teško. Ako negde i padne takva odluka, to buđenje je proces koji će trajati – biće velike neverice i pitanja – „da li je moguće da su naši dećki to činili“.

kolindacokoladaSvima u Srbiji je već muka od hrvatskog veta pri otvaranju svakog poglavlja pristupnih pregovora sa EU. Za sada Nemačka još uvek ima toliko autoriteta da može da ih natera ili uslovi, ali do kada. Baš bi bio štos da nas trajno blokiraju na poslednjm poglavlju. Bilo bi ponovo bolesnog veselja i slavlja „diljem Hrvatske“ – bio bi to nezaboravan dernek. Drugo pitanje je da li ćemo mi moći još dugo da istrpimo svakodnevne uvrede i skandale koji dolaze iz Hrvatske, jer se čini da je i ogromno strpljenje i suzdržavanje našeg premijera i njegove ekipe, koje ponekada i nas ljuti, pri kraju.

Politika
Pratite nas na YouTube-u