ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Samo bi jako prisustvo državnih razloga vanrednim parlamentarnim izborima moglo dati smisao višeg reda
1.
Gledajući rejtinge i prateći javni politički život, biće to uglavnom trka jednog konja. Jedini dramatičan trenutak predstojećih predsedničkih izbora eventualno bi mogla da bude odluka ko će biti vladin kandidat. Sve drugo ostaće u zoni rutine a pobednik izbora sasvim je predvidiv. Ali tako je samo gledajući rejtinge, čini se da veruje Aleksandar Vučić dok priprema svu raspoloživu izbornu artiljeriju. Preteruje?
Za pravo mu daje nešto novije i manje nove istorije, od Miloševića 2000. do Tadića 2012. godine. Još više, dramatična izborna noć 24. aprila prošle godine, u kojoj je, posle diskretne i snažne američke intervencije, za samo nekoliko minuta Vučić prevalio put od egzaltiranog apsolutnog pobednika do nekog kome gotovo da više nije bilo ni do čega. Sve što se kasnije događalo iz odžaka je izmilelo te noći: mimo prvobitnih izgleda, Vučić je dobio snažnu opoziciju – i na nacionalnom i na liberalnom krilu; uprkos ubedljivoj većini i dobroj volji da što pre sastavi vladu, sve je trajalo mesecima, na momente čak delujući da su Amerikanci potpuno bokirali formiranje vlade. U vladu nije ušao jedan od Vučićevih najpouzdanijih ljudi Nikola Selaković, na Zapadu neomiljen; uprkos očekivanjima, nije bilo ni Nenada Popovića sa njegovom kancelarijom za saradnju sa Rusijom; na mestu ministra odbrane ostao je Zoran Đorđević, čovek koji realno nije imao kapacitet da ga pošalješ da sa Šojguom priča o naoružvanju vojske.
Rečju, politički trend postepenog vraćanja suvereniteta, viđen za prethodne Vučićeve vlada, usporen je, što se videlo i po kasnijem njegovom političkom ponašanju. Sve to bilo je utoliko uočljivije i iritantnije što su se na međunarodnoj sceni više zgušnjavali događaji koji su išli naruku Srbiji i njenim šansama za vođenje samostalnije politike.
Šta se dogodilo te noći i kasnije, najbolje zna sam Vučić; šta se sve može dogoditi u izbornoj noći u aprilu sledeće godine, čini se da takođe najbolje zna on. I otud, recimo, sva ova galama u skupštini, otud dosta nesrećan poziv Vuku Jeremiću na saslušanje u policiju, otud tolika napetost gotovo šest meseci uoči izbora, koja – ponavljam – ne deluje logično ako se u obzir uzmu samo javno dostupni izborni faktori.
2.
Nastavak američkog sistemskog uticaja na srpsku opoziciju na aprilskim izborima i posle njih pokazao je da su napušteni raniji maniri, prema kojima je podršku ambasade uživala samo prozapadna liberalna opozicija, dok je nacionalna bila satanizovana ili marginalizovana. Ni godinu dana tog uticaja bilo je dovoljno da se opozicija u aktuelnom sazivu parlamenta, prvi put posle 2000. godine, ne deli više prema svojim geopolitičkim vektorima, čak ni na liberalnu i nacionalnu, već na novu i staru. U prvoj grupi – i u prvoj liniji napada na vladu – su Radulovićev Dosta je bilo i Dveri Boška Obradovića, vidljivo izmenjene fizionomije, nastupa i diskursa. Negde između je DS, još suviše velika da bi se potčinila Radulovićevom liderstvu i suviše prevaziđena da bi bila nova. Među starima, onima koji nemaju budućnost, ostali su Tadić, Čeda i Čanak. Posebno mesto u toj grupaciji zauzima DSS, koja je smenom Sande Rašković sa čela napustila koncept opozicionog okupljanja, izašavši iz dogovora začetog pod pokriviteljstvom američke ambasade u izbornoj noći. Naravno, Ameri nisu navikli da im političke investicije izlaze iz dogovora, tako da i DSS, po svoj prilici, tek očekuje ponuda koja se ne odbija.
Postaje sve očiglednije da će, bez da bude odbačen Saša Janković, glavni adut manje ili više ujedinjene opozicije biti Vuk Jeremić, od koga valja očekivati ozbiljnu kampanju i ozbiljnu tuču. Istovremeno, prilike su da Vučić ipak neće podleći pritiscima i izaći na predsedničke izbore, ali će biti na čelu parade tako što će u isto vreme raspisati i parlamentarne izbore i na njima biti nosilac liste svoje stranke. Naravno, time se otvaraju mnoge kontroverze, budući da parlamentarni izbori bez velike nužde nisu uobičajeni posle godinu dana mandata vlade, tim pre što ona nije izgubila većinu niti se nalazi u bilo kakvoj krizi.
3.
Istina, postoji ozbiljna unutrašnja izborna logika da buda baš tako. Raspisivanjem parlamentarnih izbora Vučić bi očigledno odustao od toga da sam bude kandidat na predsedničkim, gde su zapadne sile želele da ga vide. Osim toga, na taj način će najviše pomoći Tomislavu Nikoliću da istrči predsedničku trku i podići njegove izglede za pobedu. Zatim će povećati međusobna rivalstva u opozicionim redovima – gde su vidljive ambicije Saše Radulovića da preuzme celo liberalno biračko telo i Boška Obradovića da napadne nacionalne birače. Istovremeno, time će Vučić hendikepirati Vuka Jeremića, jedinu ozbiljnu figuru među izazivačima, budući da ovaj iza sebe nema sopstvenu stranačku infrastrukturu. Na kraju, istrčavajući sam bar pola trke za Nikolića, Vučić će umeriti i njegove i ambicije njegovog tima i nastaviti da kontroliše scenu.
Konačno, kako god da opozicija izađe na parlamentarne izbore, teško je poverovati da će, i uz američku pomoć, prag preći isti broj lista kao prošle godine. Mesta u parlamentu će teško biti za Tadića, Čedu i Čanka, dok bi se i sama DS našla na veoma nesigurnom tlu. Sigurni u parlamentu, pojedinačno gledano, bili bi Radulović i Šešelj, Dveri ne bi bile bez šansi, ali ni bez strahovanja. DSS bi teško isplivala posle poslednjih lomova i činjenice da bez strane pomoći neće moći protiv Vučića, kao što bez njegove neće moći da igraju samostalniju rolu spram ostatka opozicije.
4.
I tu se negde završava sva kalkulacija oko parlamentarnih izbora koju možemo da vidimo u javnosti. Koliko god ona bila izborno utemeljena, sa pozicije države i građana, to ne može biti dovoljan državni razlog za raspisivanje parlamentarnih izbora samo godinu dana posle prethodnih.
Problem je, međutim, što – iako se o njima ne govori – Srbija danas ima jake državne razloge za parlamentarne izbore, u svakom slučaju jače nego za dva kruga prethodnih. Prvo, dogodio se Bregzit, Tramp je pobedio, propao je Rencijev referendumski pokušaj da vladu izdigne iznad parlamenta. Svakog dana očekuje se pad Alepa, događaj ne manjeg ranga od prethodnih. Sledeće godine najvažnije zemlje Evrope očekuju sudbonosno važni izbori, koji će, bez obzira na rezultat, promeniti politički milje starog kontinenta. Logično je da Srbija u toj istoj godini izađe na izbore delegirajući politički analogne snage kakve ćemo gledati na evropskim izborima.
Drugo, izbori su prilika za sklanjanje starih i postizanje novih dogovora na međunarodnoj sceni. Prethodni izbori u Srbiji nisu bili određeni odnosom snaga između vlasti i opozicije, već je to samo bila slika odnosa snaga između Srbije i SAD, koja je Skotovom intervencijom u izbornoj noći dobila važnost ugovora. Manji zamah aktuelne vlade od prethodne rezultat je tog ugovora, kojim ni Srbija ni Vučić nemaju razloga da budu zadovoljni.
Treće, izbori su prilika da i vlast i opozicija u Srbiji zauzmu svoj stav prema aktuelnim promenama u svetu i njihovim nosiocima i da te stavove suoče pred biračima. Naravno, biće tu mnogo besmislenog i tragikomičnog „trampovanja“, ali i to je prilika da nosioci srpske scene pokažu svoje razumevanje svetskog političkog procesa.
Četvrto, politika nije pitanje želja i držanja obećanja, već uvek i u svakom momentu odnosa snaga. A taj odnos snaga Vučiću posle aprilskih izbora nije bio dovoljno naklonjen ni da se obračuna, kao je najavio, sa mangupima u sopstvenim redovima; ni da izvrši promene u bezbednosnim službama, koje je takođe najavio; ni da uđe u ozbiljan obračun sa političkim kriminalom, koji je isto tako najavio.
5.
Naravno, u ovom momentu ne može se sa sigurnošću znati koliko bi u Vučićevoj odluci da raspiše parlamentarne izbore participirali izborni, a koliko državni razlozi. Tim pre što ni odluka o izborima još nije donata. Činjenica, međutim, je da bi izborni razlozi, koliko god bili dobro skockani, mogli da dovedu do produžetka vladavine bez stvarnog kvalitativnog skoka, u vremenima kad se za to stvaraju uslovi i kad to gotovo da postaje imperativ. Samo bi prisustvo državnih razloga tim izborima moglo dati smisao višeg reda.
