DMITRIJ DROBNjICKI: GLOBALISTI SVE KARTE BACAJU NA ANGELU MERKEL

Veoma je indikativno da je Van der Belenova pobeda otvoreno pozdravljena ne samo u...

Veoma je indikativno da je Van der Belenova pobeda otvoreno pozdravljena ne samo u Briselu, već i u Berlinu i Parizu

Minule nedelje su se u Evropi zbila dva važna događaja – predsednički izbori u Austriji i referendum o ustavnoj reformi u Italiji.

Nijedan od njih formalno nije rešavao pitanje vlasti. Austrijski predsednik ima uglavnom ceremonijalna ovlašćenja, a neuspeh ustavne reforme na Apeninskom poluostrvu je de jure značio očuvanje političkog statusa kvo.

Međutim, nisu uzalud evropska štampa i ekspertokratija toliko pažljivo pratili rezultate anketiranja birača po izlasku sa biračkih mesta a zatim i prve rezultate glasanja u obe zemlje .

Istovremena pobeda desnog evroskeptika Norberta Hofera u Austriji i protivnika ustavne reforme u Italiji značila bi da talas koji su podigli Bregzit i pobeda Donalda Trampa nastavlja nezaustavljivo da ide po zapadnom svetu, rušeći na svom putu sve prepreke koje je postavila globalistička elita.

Bila bi to lepa slika. I jednostavna. Međutim, ispostavilo se da je stvarnost daleka od nje.

Na izborima u Austriji pobedio je kandidat „zelenih“ (kao nezavisni kandidat) Aleksander Van der Belen, veliki pristalica „zajedničkih evropskih vrednosti“ – maksimalne integracije u okviru EU, istopolnih brakova, otvorenih granica, prijema migranata i „alternativne energetike“.

Ali, kada su u Berlinu i Briselu već otvarali šampanjac, stigle su vesti iz Italije, gde su ubedljivo pobedili antiglobalisti, koji su odlučno bili protiv reformi koje je predložio premijer Mateo Renci.

Te reforme bi za čas skoncentrisale u rukama vladajuće partije i vlade ogromnu vlast, oduzetu regionima i senatu. Štaviše, novi način formiranja parlamenta učinio bi praktično nemogućim čak i pokretanje pitanja o izlasku Italije iz EU.

Premijer Renci, ispunjavajući obećanje koje je dao pre referenduma, podneo je ostavku.

Tako se ispostavilo da su rezultati dugo očekivanog 4. decembra dvojaki. Još uvek postoji mogućnost održavanja prevremenih parlamentarnih izbora (2017. godine) u obema zemljama, a antiglobalističke snage (Austrijska partija slobode, italijanske stranke Pet zvezda i Liga Sever) povećale su svoju prepoznatljivost i rejting, ali se ispostavilo da ni približno svi Evropljani nisu spremni da se oproste od ere globalizma i liberalne tolerancije.

Veoma je indikativno da je Van der Belenova pobeda otvoreno pozdravljena ne samo u Briselu, već i u Berlinu i Parizu. Frau Merkel se diplomatski uzdržala od komentarisanja, dok su ostali političari, uključujući nemačkog predsednika Evropskog parlamenta Martina Šulca, zasuli Tviter pobedničkim porukama.

Globaliste najviše plaši mogućnost da Marin Le Pen postane predsednik Francuske

Čak je i odlazeći predsednik Francuske Fransoa Oland otkrio medijima da je „toplo čestitao“ austrijskom kolegi na „čistoj i neospornoj pobedi“, naglasivši da ona svedoči o „izboru u korist Evrope i otvorenosti“.

Dok je lider francuske desnice Marin le Pen na Tviteru, naprotiv, čestitala Norbertu Hoferu, pohvalivši njegovu „hrabrost u borbi“, i izrazila nadu da će njegova Austrijska partija slobode pobediti na sledećim parlamentarnim izborima.

Kroz dva sata Marin je već slala tvit-čestitku Ligi Sever i njenom lideru Mateu Salviniju, koji nije mogao da sakrije radost. U svom mikroblogu on je napisao: „Živeo Tramp! Živeo Putin! Živela Le Pen! Živela Liga!“.

Eto tako. Ni manje, ni više.

Ali, ako ostavimo po strani emocije, „situacija na frontu“ je i dalje teška.

Kao prvo, ispostavilo se da je evropsko javno mnjenje mnogo podložnije manipulacijama medija nego američko. Između „prvog i drugog kruga“ austrijskih izbora u maju ove godine i ponovnog glasanja 4. decembra pokazatelji Van der Belena, kojeg su podržavali mejnstrim mediji i sva moć zvanične propagande, značajno su porasle.

Dok je proletos kandidate delilo svega nekoliko hiljada glasova, tj. manje od jednog procenta, u nedelju je predstavnik „zelenih“ pobedio sa prednošću od osam odsto.

Nema sumnje da će iskustvo iz italijanske i austrijske kampanje evropski establišment izanalizirati do najsitnijih detalja i uzeti u obzir u, prepunoj političkih događaja, 2017. godini.

Kao drugo, evropsko glasanje u dva izborna kruga u kojima su učestvovali kandidati nekoliko stranaka (što je karakteristika izbora kako u Austriji, tako i u Francuskoj) omogućava da se u drugom krugu maksimalno mobilišu snage protiv jednog nepoželjnog protivnika.

Dok na parlamentarnim izborima, koji se rešavaju u jednom krugu (na osnovu njihovih rezultata se, po pravilu, formira vlada), veoma često nijedna stranka ne uspeva da osvoji ubedljivu većinu. Onda počinju konsultacije o formiranju koalicionog kabineta.

Posle takvih konsultacija uopšte nije izvesno da će stranka koja je na izborima osvojila, recimo, 30 odsto glasova (a druge, na primer, još manje) dobiti mesto premijera i druge ključne funkcije. I tu je opet moguće ujedinjenje establišmenta protiv jedne „pogrešne“ stranke.

Da bi formirali vladu, antiglobalisti moraju da osvoje na izborima odlučujuću većinu. A to je veoma težak zadatak.

Čisto teoretski se može pretpostaviti da će u Italiji formirati međusobnu koaliciju Liga Sever i Pet zvezdica. Međutim, te stranke, koje su zajedničkim naporima pobedile na nedavnom referendumu, imaju suviše različite stavove o ključnim ekonomskim i socijalnim pitanjima da bi mogle uspešno da funkcionišu u okviru iste vlade.

Pored tradicionalnih levičarsko-desničarskih razmimoilaženja, razdvaja ih i istorijsko nepoverenje između italijanskog severa i juga.

Kao treće, u noći između 4. i 5. decembra definitivno se izdefinisalo mesto Nemačke, ne samo kao glavne sile EU, već i kao centra novog svetskog liberalno-globalističkog okupljanja.

Već posle pobede Donalda Trampa počelo je da se govori o tome da titula „lidera slobodnog sveta“ prelazi kod Angele Merkel. Kada je frau kancelarka potvrdila da će predvoditi svoju stranku (a time i celu vladajuću koaliciju) na izborima u jesen 2017. godine, američki i evropski analitički centri su počeli da se utrkuju u predlaganju svojih recepata za pretvaranje Berlina u multikulturni postindustrijski raj.

A sada, kada je u kulturno bliskoj Austriji levičarski liberal Van der Belen zaustavio desničarskog antiglobalistu Hofera, praktično ne bi trebalo sumnjati da će svetska elita učiniti sve kako bi Nemačka izdržala „iskušenja populizma“ i postala primer za ostatak čovečanstva u dostizanju ideala „vrlog novog sveta“.

Da li će im to poći za rukom, teško je reći. Uprkos tome što se nemačka privreda smatra ne samo postindustrijskom već i modelom i primerom postindustrijske privrede, ipak bazu njene moći i izvoznog potencijala čine stotine hiljada malih i srednjih proizvodnih preduzeća.

Jedan moj prijatelj preduzetnik mi je svojevremeno opisao nemačku mašinogradnju ovako: ako se okreneš oko sebe kod kuće ili na poslu i uzmeš u ruke bilo koji relativno jednostavni predmet iz svakodnevnog života (papirnu čašu, heftalicu, hemijsku olovku, četkicu za zube, rokovnik, bateriju i sl.), budi siguran – negde u Nemačkoj postoji gradić koji se sastoji od jednospratnica u kojem radi fabrika koja pravi potpuno automatske linije za proizvodnju tog predmeta.

Da li će takvi gradići posle ubrzanog „prebacivanja u budućnost“ postati fantomski gradovi, mlađa braća američkog Detroita?

Ili će, možda, obrnuto, postati ekološki čista sela sa šumarcima i jezercima, gde će na travi u pozi lotosovog cveta sedeti ljudi XXI veka sa tabletima u rukama, a ispod zemlje će raditi roboti i 3D štampači?

Ono u šta sam uveren je to da teško da će neko ozbiljno procenjivati posledice.

Vremena je malo, a na stolu je preveliki ulog. Elitama je generalno svejedno da li će nemačkim gradovima i naseljima kroz 30 godina šetati srećna kreativna klasa ili gomile klošara – bitno je danas zaustaviti „talas populizma“.

Zato će u narednom periodu u Nemačkoj pokušati da organizuju ekonomski bum zasnovan na principima četvrte tehnološke revolucije.

Italiju, i možda Francusku, će, obrnuto –pokušati maksimalno da kazne zbog „odmetništva“. Italiju bukvalno sutra.

Tim pre što to nije teško: državni dug se približio opasnom nivou, a glavne banke imaju ozbiljne probleme sa likvidnošću.

I na kraju glavno. Posle „remija“ 4. decembra, zapadna politička konfiguracija se ponovo zakomplikovala. I postajaće sve komplikovanija u naredne dve-tri godine.

Danas je za Rusiju praćenje evropskih izbornih peripetija slično gledanju meča Lige šampiona – lepo i interesantno, ali nas se ne tiče.

Međutim, samo za sada. Kada jedne zemlje definitivno prekrije „populistički talas“, a druge počnu da grade svoju postindustrijsku budućnost po receptima globalne elite – kakvu strategiju bi trebalo da izabere Rusija?

Na osnovu čega ćemo načiniti naš izbor?

Mi moramo da ostanemo jaki, ma šta se događalo u svetu. Ali, pored vojne moći i, nadajmo se, razvijene nesirovinske privrede, potrebno nam je kvalitetno znanje o procesima koji se odvijaju danas na Zapadu.

Kvalitetno znači ono koje ima snagu predviđanja proporcionalnu složenosti predmeta proučavanja.

Popularna „mudrost“ da se, navodno, u svetu ništa „suštinski neće promeniti“ postaje ne prosto zabluda, već opasno sujeverje.

Izvor Fakti, 10, decembar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u