O TVRDNjAMA DA SU RUSI POKRALI AMERIČKE IZBORE

NIKOLAS K. GVOZDEV Trampova administracija trebalo bi da se suoči sa realnošću da Rusija...

NIKOLAS K. GVOZDEV

Trampova administracija trebalo bi da se suoči sa realnošću da Rusija neće biti prijatelj, ali da ne mora biti ni neprijatelj

Nema osnova za bilo kakve tvrdnje o „pokradenim“ predsedničkim izborima. Niko nije ukrao bilo šta. Nijedan ruski operativac nije izmenio listiće ili nešto mutio sa izbornim mašinama (u SAD se na pojedinim biračkim mestima glasa elektronski, putem biračkih mašina; prim. prev.), a upravo to je razlog što je i sama Obamina administracija objavila da izborni rezultati „predstavljaju volju naroda“.

Da li je Rusija bila sposobna – ili da li je pokušala – da obezbedi pobedu Donalda Trampa hakujući pored ostalog računare Demokratskog nacionalnog komiteta? Mešanje je jedna stvar. Ali nameru i krivicu nije lako dokazati uprkos želji nekih Trampovih kritičara. Istraga Kongresa o tome šta se zaista dogodilo savršeno je prikladna, sve dok joj je cilj istina, a ne potvrda prethodno usvojenih stavova.

Zaista, svaka istraga mora da uzme u obzir da je Vašington u prošlosti pokušavao da utiče na izbore u svetu, uključujući i Rusiju tokom 90-tih. Ovo nije pokušaj građenja simetrije između Amerike, kao demokratske zemlje, i Rusije, koja je autoritarna država. Ali upadljivo je da gotovo pola diskusija o ruskom hakovanju – uz izuzetak nekih eksperata koji upozoravaju na ove trendove već nekoliko godina – polazi od stava kapetana Renoa iz Kazablanke, koji se „šokirao“ kad je otkrio kockanje u Riks kafe Amerikejnu.

Najvažnije pitanje je zbog čega bi bilo ko bio iznenađen što je vlada Ruske Federacije možda bila zainteresovana za ishod američkih predsedničkih izbora? To predstavlja temelj Međunarodnih osnova 101 – države se interesuju za odluke drugih zemalja o njihovom rukovodstvu i politici, postavljajući se u skladu sa mišljenjem da li će te odluke biti dobre ili loše po njihovo blagostanje. Zbog tog razloga je predsednik Barak Obama apelovao na britanske glasače da ne izlaze iz Evropske unije i podržao italijanski referendum o ustavnim promenama, iza kojeg je stajao njegov politički saveznik premijer Mateo Renci, jer su ostanak Velike Britanije u EU i jačanje italijanske centralne vlasti važni za američko nastojanje da se stabilizcuje evropska politika. (U oba slučaja Obamine opcije su odbačene od strane britanskih i italijanskih glasača.) U američkoj kampanji jedan kandidat je sugerisao otvorenost za pronalaženje zajedničkog jezika sa Moskvom, dok se drugi zalagao za politiku još tvrđeg odnosa prema ruskim interesima.

EFEKAT PROCURELIH MEJLOVA
Zbog toga je bivši američki ambasador u Rusiji Majkl Mekfol primetio da je „veoma racionalno“ što je Vladimir Putin možda želeo da vidi Donalda Trampa, a ne Hilari Klinton na mestu predsednika SAD zbog očekivanja da bi Trampova administracija vodila politiku koja bi bila fleksibilnija prema ruskim interesima. Sličnu računicu je izgleda imao i premijer Izraela Bendžamin Netanjahu, dok je u brojnim državama Centralne i Istočne Evrope postojala jaka sklonost ka Hilari Klinton.

Međutim, sve postaje problematičnije kad se sa „interesa“ koje neka zemlja ima za ishod izbora pomerimo ka pitanju da li ona nastoji da ostvari „uticaj“ na ishod glasanja i koje metode koristi da taj uticaj projektuje. U kom trenutku koraci koji prevazilaze javne izjave podrške kandidatu ili političkoj poziciji postaju nelegitimno mešanje u domaća politička pitanja druge zemlje? Dok SAD imaju zakone o direktnoj finansijskoj podršci američkim kandidatima iz stranih zemalja, kako stvari stoje sa podrškom u informacionom sektoru, posebno u korišćenju medija i sajber alata?

klintonovi11Umesto ovoga, dobar deo aktuelne diskusije fokusira se na pitanje da li su se osobe i subjekti povezani sa ruskom vladom umešali u kampanju presretanjem i krađom privatnih poverljivih komunikacija američkih zvaničnika i političara i ustupanjem tog materijala medijima uz istovremenu upotrebu drugih medijskih organa – pod kontrolom ili patronatom ruske države – za ubrizgavanje mešavine činjenica i fikcije u međunarodni medijski krvotok, a sve to u nameri da naštete predsedničkoj kampanji Hilari Klinton i povećaju izborne šanse Donalda Trampa.

Trenutno se raspravlja o tome u kojoj meri je ovo tačno i koliko je uticalo na Trampovu tesnu izbornu pobedu. Uzevši u obzir da je sekretarka Klinton izgubila izbore na kojima je bila ogroman favorit, narativ o spoljnom mešanju može biti poželjan melem za ublažavanje osećaja neuspeha među njenim pristalicama, ali on ne bi trebalo da umanji mnoge greške iz njene kampanje, uključujući ignorisanje proročkog saveta bivšeg predsednika Bila Klintona da ne zanemaruje ključna izborna mesta u „Pojasu rđe“ i glasove bele radničke klase. Teško je proceniti efekat na krajnji rezultat procurelih mejlova Demokratskog nacionalnog komiteta i visokih rukovodilaca kampanje, ili vestӣ koje su dovodile u pitanje Klintonkino zdravlje. Najviše što se može reći je da je navodna ruska pomoć u pribavljanju i prosleđivanju informacija pomogla da se potvrde već usvojene brige američkih birača o Klintonki, posebno o njenoj pouzdanosti i iskrenosti. Protiv drugog perspektivnog demokratskog kandidata – recimo potpredsednika Džoa Bajdena – takvi napori bi imali daleko manji efekat. Ipak, dokazi koji ukazuju na ruske napore moraju biti ocenjeni, razjašnjeni i uzeti u obzir prilikom pravljenja računice o američko-ruskim odnosima, ali i o politici američke vlade prema sopstvenim nastojanjima da utiče na političke sisteme drugih zemalja.

SLUČAJ NULAND
Šteta je, međutim, što se toliki deo ovih diskusija odvija u krajnje aistorijskom kontekstu. Da su nacionalno-bezbednosni establišment i mejnstrim mediji pre par godina – kad je ispaljen jasan znak za uzbunu – održali seriju ozbiljnih diskusija, sada možda ne bismo bili u poziciji da se dovodi u pitanje kredibilitet političkih i medijskih institucija, sa mogućnoćnošću da predviđanja o drugom hladnom ratu između Moskve i Vašingtona postanu samoispunjujuće -proročanstvo.

U februaru 2014. telefonska konverzacija između pomoćnice državnog sekretara Viktorije Nuland i Džefrija Pjata, američkog ambasadora u Ukrajini, presretnuta je i puštena u medije od nepoznatih subjekata za koje se naširoko sumnja da su radili u korist ruskih interesa. Razgovor Nulandove i Pjata, koji je Stejt department prvom prilikom okarakterisao kao „neautentičan“, otkrio je da, nasuprot javnim izjavama SAD, Vašington ima veću ulogu u pokušajima da upravlja tokom događaja u Ukrajini, posebno u usmeravanju čelnih ljudi majdanskog protestnog pokreta. To podrazumeva imenovanje ukrajinskih političara koje SAD žele da vide u novoj vladi – uključujući potencijalne kandidate za ministarske pozicije. Kako je preneo diplomatski dopisnik BBC Džonatan Markus, uprkos najavama da će SAD pustiti ukrajinski narod da odlučuje o sopstvenoj sudbini, transkript je demonstrirao da „SAD imaju vrlo jasne ideje o tome kakav bi trebalo da bude konačan ishod i nastoje da ostvare te ciljeve“.

nulandpjatTelefonska konverzacija je Nulandovu osramotila i na ličnom nivou, jer se služila živopisnim jezikom prilikom omalovažavanja napora Evropske unije da ukrajinsku krizu reši na miran način, što je u Briselu – i mnogim evropskim prestonicama – otvorilo pitanje da li zaista postoji razmimoilaženje između onoga što pomoćnica državnog sekretara govori njima i u javnosti i njenog stvarnog mišljenja i političkih stremljenja. Procureli razgovor je čak privremeno uzburkao američko-evropske odnose, a nemačka kancelarka Angela Merkel je poručila da „te navode smatra apsolutno neprihvatljivim“. To je takođe sugerisalo da američka vlada neće pustiti da se ukrajinski politički proces odvija samostalno, već će igrati aktivnu ulogu u određivanju ishoda, kao i da smatra kako na raspolaganju ima poluge uz pomoć kojih će obezbediti saglasnost.

UTICAJ SAD NA IZBORE U RUSIJI
U ovom incidentu videli smo nekoliko različitih faktora koji se međusobno prepliću. Prvi je stavljanje američkim zvaničnicima do znanja da je nepromišljeno uzdati se u relativno krhku sajber i digitalnu zaštitu sopstvenih mobilnih i kompjuterskih uređaja, koja može biti probijena od strane određenih subjekata. Na drugom mestu je pokušaj da se otkrije raskorak između idealističke javne retorike i zakulisnog privatnog manevrisanja. Otkrića o Nulandovoj princ Meternik ili Taleran – koji su smatrali normalnim da velike sile imaju mogućnost da male države i njihove lidere pomeraju kao figure na šahovskoj tabli (na kraju krajeva, na taj način je izabrana i grčka kraljevska monarhija) – ne bi smatrali neprijatnim, ali ona su postala problem upravo zbog toga što se ne mogu lako uklopiti u narativ o promociji demokratije i američkih vrednosti. I, na trećem mestu, radilo se o upozorenju da Moskva posmatra – i proučava – američke akcije. Na kraju krajeva, i pre ukrajinske krize iz 2014. mnogi Rusi su iz iskustva znali kako američki operativci i medijske intervencije (makar i pod plaštom privatnika i privatnih organizacija) mogu da utiču na izbore u Rusiji, posebno tokom izborne bitke iz 1996. između Borisa Jeljcina i Genadija Zjuganova. Štaviše, Rusi – kao i mnoge druge zemlje širom sveta – ne priznaju finese američkog sistema u kojem se vladina sredstva doniraju kvazinevladinim organizacijama (različiti instituti za demokratsku pomoć ili medijski izvori poput raznih „slobodnih radija“), jer smatraju da njihove aktivnosti usmerava američka vlada.

Afera Nulandove pokazala je da će Rusija u budućnosti biti sklonija da protiv SAD koristi ovakva iznenadna presretanja i prosleđivanja, i to ne samo tamo gde se Amerika i Rusija geopolitički nadmeću (na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza) već naposletku i na Zapadu, uključujući evropsku i američku politiku. Drugim rečima, u borbi za međunarodni politički uticaj Rusija se više neće ograničavati na bivši Varšavski pakt i države nekadašnjeg sovjetskog bloka.

moskvademonstracijeMeđutim, procureli razgovor Nulandove bio je priča koja je okupirala novinske stupce samo par dana, da bi potom bila zaboravljena. Očigledno, to nije navelo mnoge u Vašingtonu da promene svoje komunikacjske navike ili da shvate kako Rusija možda ima interes da na različite načine pokaže raskorak između javnih i privatnih izjava američkih političkih figura u nadi da će ih osramotiti, odnosno da će široj javnosti raskrinkati licemerje na kojem počiva moderna politika. Nije dovelo ni do bilo kakvog preispitivanja ruskih sposobnosti da koriste poluge sajber i meke moći, što zbog potcenjivanja ruskih kapaciteta, što zbog neutemeljene vere da je Amerika na neki način izuzetna zemlja u kojoj takve metode zbog nekog razloga neće funkcionisati ili imati uticaja.

KAKO SE POSTAVITI PREMA RUSIJI
Osim toga, izborni incident nije doveo do bilo kakvog temeljnog preispitivanja američkih napora da se utiče na izbore lidera u drugim zemljama sveta ili nove procene trajektorije američko-ruskih odnosa. Teško je videti kako su tačno nedavni događaji u Ukrajini, Iraku, Avganistanu, ili mestima poput Južnog Sudana – gde su američki pritisak i diplomatija trebali da ohrabre, nagovore ili podstaknu uklanjanje ili izbor određenih lidera – doprineli američkim strateškim interesima ili makar doveli do uspešne stabilizacije tih vlada. Njihove dugoročne putanje najčešće ne izgledaju povoljno niti ima mnogo procena o korisnosti američke podrške. I, zaista, istraživanja italijanske banke Monte dei Paski ukazuju da je Obamina javna podrška Renciju zapravo doprinela njegovom porazu na referendumu.

Incident sa Nulandovom je takođe trebalo da dovede do niza razgovora o američko-ruskom strateškom suparništvu. To je – zajedno sa Putinovim veoma indikativnim govorom o „proleću“ održanom nakon aneksije Krima te godine – bila krajnje jasna naznaka da je kurs američke politike suprostavljen ruskim strateškim postavkama. Ako se nastojalo da se izbegne sukob, onda je trebalo voditi politiku rekalibracije odnosa, uključujući i razgovore o novim pravilima ponašanja u različitim domenima, uključujući i sajber prostor.

Ako je sukob percipiran kao neizbežan, zbog načina na koji su tumačeni američki interesi, onda su akcije koje su preduzete nakon toga poprilično zbunjujuće. U Ukrajini su SAD učinile dovoljno da pokvare odnose sa Rusijom, ali premalo da obezbede uspeh majdanskog pokreta. Napori da se odgovori na ruske sajber i informativne operacije su ugašeni zbog nedostatka finansijskih sredstava. Čulo se mnoštvo kritika o ruskom ponašanju u Siriji, ali ništa što bi promenilo računicu Moskve.

putindirektnalinija201601Slično tome, aktuelnim diskusijama o potencijalnom odgovoru nedostaje određena strateška ozbiljnost. Neke političke figure ležerno pozivaju na teške mere, čak i vojne akcije, kako bi se kaznila Rusija zbog njene navodne umešanosti (u američke izbore). Drugi ostaju pri fantazijama da SAD zbog toga mogu uvesti sankcije, a održati potpunu saradnju sa Rusijom u drugim oblastima koje su važne za SAD.

TREZVENO SAGLEDAVANjE RUSIJE
Pred Amerikom je nekoliko različitih opcija. Nakon svakog velikog sajber incidenta koji je u prethodnih par godina pripisan Rusiji Kremlj je pozivao na kodifikaciju međunarodnih praksi kojom bi se ograničilo delovanje država u sajber prostoru. SAD su se tradicionalno opirale takvim pozivima jer je za ostvarenje američkih interesa i ciljeva važnije zadržavanje slobode delovanja. Prihvatanje da Rusija (i druge zemlje) sada imaju slične mogućnosti da utiču na dešavanja u SAD je cena koju će možda biti potrebno platiti, baš kao što su SAD ranije morale da prihvate gubitak monopola u tehnologiji dronova. Sa druge strane, SAD mogu da dodatno pojačaju napore za identifikaciju i borbu protiv takvih tendencija na domaćem terenu, uvodeći veću sajber i digitalnu kontrolu i menjajući navike mnogih u Vašingtonu – koji imaju običaj da poslove rešavaju putem neprihvatljivih elektronskih i mobilnih kanala – kako bi se smanjila sopstvena ranjivost. SAD bi mogle pitanje spoljnog uticaja na američke izbore da postave kao centralni princip organizacije međusobnih odnosa sa stranim vladama, i da u tom slučaju budu spremne da plate cenu na drugim poljima.

putintilersonNa kraju, nova Trampova administracija – baš kao i Kongres – trebalo bi da se suoči sa teškom realnošću da Rusija neće biti prijatelj, ali da ne mora biti ni neprijatelj. Ponoviću šta sam ovde napisao pre dve nedelje: potrebno je razumeti koje oblasti američko-ruskih odnosa su suštinski važne za američke interese, a u kojima saradnja može biti odbačena zbog ruskih poteza na drugim poljima. Takođe, biće potrebno naći odgovor na teško pitanje o tome gde bi trebalo tražiti kompromise sa Rusijom, a gde stajati čvrsto. Proces revizije može biti uspešan samo ako je tim spreman da donese ove odluke na bazi procene američkih vrednosti i interesa, trezvenog sagledavanja ruskih prednosti i slabosti i razumevanja gde bi Moskva mogla biti navedena da nastupi fleksibilnije a gde će Kremlj stajati čvrsto. Ovo, na kraju, zahteva razumevanje ne samo cene koju je Amerika spremna da plati nego i limita o tome šta se može zahtevati od Rusije.

Nikolas K. Gvozdev je dopisnik „National Interest“-a i viši saradnik Instituta za spoljnopolitička istraživanja

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u