SAŠA ADAMOVIĆ: VIRUS JUGOSLOVENSTVA SPREČAVA NAŠU OBNOVU

Uprkos svim okolnostima, dolaze generacije mladih Srba koje nemaju usađen kompleks jugoslovenstva Da li...

Uprkos svim okolnostima, dolaze generacije mladih Srba koje nemaju usađen kompleks jugoslovenstva

Da li je uloga „lidera u politici regionalne stabilnosti” i „najkonstruktivnijeg činioca u procesu pomirenja među narodima Zapadnog Balkana”, koja se tako zdušno namenjuje Srbiji, zapravo ideja „i posle Jugoslavije, Srbija u Jugoslaviji”; što će značiti da se, sve dok nas ne bude, nastavlja besomučno kolektivno iskajavanje pošasti „velikosrpskog hegemonizma”? U Starom Rimu se govorilo “ Vae victis! (teško pobeđenima), ali da li to znači da se, baš kao junak Kovačevićeve tragikomedije, uvek iznova moramo iščuđavati da nije lepo da smo ludi, a da to ne znamo? I, dok se u susednoj nam državi, stranka čiji program je sprečavanje deložacija ljudi iz njihovih domova, javno odriče stavova svog saborskog zastupnika da je u Jasenovcu počinjen genocid, a da je Oluja bila etničko čišćenje, očekuje nas obeležavanje 1. decembra godišnjice osnivanja Kraljevine SHS, potonje Jugoslavije. Sa istoričarem Sašom Adamovićem razgovaramo o tome koliko kulturni obrazac, čiji sastavni deo je i prosveta, i dalje čini da nas kao narod i zajednicu oblikuje ideja koja je doprinela dvostruko većem izbeglištvu od onog u vremenu Velike seobe Srba pod Patrijarhom Čarnojevićem.

Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa je svojevremeno u intervjuu jednoj našoj nacionalnoj televiziji rekao da je Srbija u prednosti u odnosu na druge zemlje, jer u svetskim istorijskim događanjima – budućnost kod nas prva dolazi. Prva dolazi i, uprkos ogromnim žrtvama, veoma teško odlazi?
— Kultura i informisanje su danas važniji nego ikada pre. Ako pratite savremena dešavanja, možete lako uočiti da se na globalnom nivou vode pravi ratovi na tom polju. Postmoderno doba, u kome živimo, iako su mnogi požurili da prognoziraju ishod, još uvek nije dalo odgovor na pitanje da li će prevladati tradicionalne ili globalističke ideje. Srpski narod je, nažalost, početkom 20. veka izgleda odustao od svoje nacionalne ideje ili je pokušao da je zameni jednom veštačkom nadnacionalnom jugoslovenskom ideologijom. Jugoslovenstvo je kao mini slovenofilska ideja, po svojoj definiciji, nedorečeno i neostvareno, jer okupljanje Južnih Slovena je nepotpuno ako ne podrazumeva i uključivanje Bugara kao veoma važnog južnoslovenskog naroda. Naposletku jugoslovenska ideja se redukovala na međusobne srpsko-hrvatske odnose. Hrvatska istoriografija nam daje dragocen uvid u hrvatski pogled na jugoslovenstvo, jer ne smemo zaboraviti da idejni tvorci te ideologije dolaze upravo otuda. Začuđujuće je da su u našoj javnosti svi oni koji su za kritičko preispitivanje jugoslovenstva prokaženi kao negativci. To govori da se, uprkos teškom istorijskom iskustvu i nasleđu, u Srbiji na jugoslovensku ideju gleda blagonaklono. To je toliko daleko otišlo da su u skorašnjim raspravama oko kanonizacije nadbiskupa Alojzija Stepinca, neki naši istoričari vojnom vikaru NDH zamerili – zamislite! – da je između ostalog bio i protiv Jugoslavije.

Šta za vas znači Jugoslavija?
jugosfera— Prva asocijacija na Jugoslaviju mi je Jasenovac. Osamdesetih godina prošlog veka, u vreme dok je bio disident – o tome je nedavno pisala i hrvatska štampa – Franjo Tuđman je razgovarao sa jednim američkim diplomatom i saopštio mu da su Srbi i Hrvati dva nespojiva naroda koja pripapadaju različitim civilizacijama. Nas je opisao kao Bizantince i istočnjake. Ako je to rekao jedan Titov general i antifašista, šta tek govore drugi manje umereni?

Postoje li racionalni i iracionalni razlozi u tom grčevitom upravljanju prema jugoslovenstvu kojem svedočimo? Koliko je naša istoriografija, usled ideoloških pritisaka, tome doprinela?
— Verujem da će uskoro, ususret 1. decembru, odnosno godišnjici osnivanja Kraljevine SHS biti naučnih skupova na kojima će se razgovarati o toj temi. Itekako je mnogo razloga za preispitivanjem naše prošlosti. Tokom 2014. godine, kada se obeležavala stogodišnjica Prvog svetskog rata, jednog od najvažnijih, a za nas i sudbinskog istorijskog događaja, primetio sam da su naši istoričari gotovo u strepnji iščekivali kako ćemo kao narod biti optuženi za izbijanje tog svetskog sukoba. Siguran sam da je sada, sve ukupno, veoma dobra prilika da konačno preispitamo i sagledamo to istorijsko vreme i ono što nam se događalo. Srpska politička elita, bar u dva navrata, u po narod i državu odsudnim trenucima nije bila na visini zadatka. Prvi je prelazak u anglo-francuski tabor, nakon 1903. godine, koji nas je odveo u Drugi svetski rat i učinio „bedemom” protiv nemačkog prodora na Istok. Srbija je, zahvaljujući tome, nestala 1915. godine, a demografski se nikada nismo oporavili. Uoči Drugog svetskog rata situacija se ponovila, jer smo naglavačke uleteli u taj sukob i doživeli nacionalnu kataklizmu, genocid u NDH, ali i stradanje u drugim krajevima, komunističku revoluciju… U komadiću naše države, okupiranoj Nedićevoj Srbiji, gde smo koliko toliko sačuvali glave, dogodio se preuranjeni ustanak sa strahovitim represalijama. Zbog svega toga važno je ustanoviti kulturu sećanja i presabrati pouke, kako za nas kao narod, tako i za vlast, ko god ona bila.

Deo javnosti, posebno u Vojvodini, koji je bez obzira na svoj značaj i moć, naročito glasan u zahtevima da se kao narod, posebno i više od svih drugih, moramo stideti zbog događanja u ratovima 90-tih, otvoreno propagira kulturni rasizam. Pridev „srbijanski” se pogrdnije upotrebljava nego u okupacionim novinama. Da li se time nagoveštava, uprkos neupitnoj volji većine, da će u narednom periodu, područje Vojvodine biti predmet pritisaka i ucena?
vojvodina zastava— Vojvodina je važan deo srpskog nacionalnog, etničkog i državnog prostora i neotuđivi deo naše države. Multietničnost Vojvodine niko ne spori, i to je njena vrednost, ali mi se čini da se ona namerno veštački naglašava kako bi se izbeglo reči da je Vojvodina srpski etnički i državni prostor. Ko god imalo poznaje lokalnu istoriju, zna da su priče o navodnom blagostanju i idealnom etničkom suživotu, pre ujedinjenja sa Srbijom, fraze i besmislice. Kao narod imamo mnogo razloga da se sa ponosom sećamo Srpske revolucije 1848. godine, kada su naši preci ovo područje nazvali „Vojvodstvo Srbija”. Nakon Drugog svetskog rata, samo na teritoriji Srbije, ustanovljene su dve pokrajine, što nije učinjeno niti u jednoj drugoj republici iako je za to postojalo mnogo više sasvim opravdanih istorijskih razloga. I to nešto govori o Jugoslaviji i njenom odnosu prema srpskom narodu. Ustavnim promenama u Titovoj Jugoslaviji pokrajine su postale države u državi. Golgota kosovskih Srba nije prestala oslobođenjem 1945. godine u novoj državi.

Kako tumačite pokušaje afirmacije nekakvog „izvorno vojvođanskog identiteta”, čija glavna odrednica je, upravo „slučajno”, poricanje i animozitet prema srpskom nacionalnom biću?
— Jugoslovenstvo, kao antipod srpskoj ideji, je posledično ostavilo traga i u tome. Moramo biti iskreni i reći da je jugoslovenska ideja u predratnom periodu utrla put pobedi komunizma 1945. godine. Povratak srpskoj ideji je zato ne samo opravdan već i logičan. Naši preci su osećali važnost nacionalnog identiteta i zato je Karađorđu i srpskim ustanicima najviše pomoći stiglo upravo sa područja onog što će postati Vojvodina. Srpska zavetna misao o oslobođenju i nacionalnom ujedinjenju je, ne bez razloga, bila najjača u Vojvodini.

Rajetinski mentalitet prihvatanja tuđih predrasuda o svom narodu danas se prikazuje kao vrsta moralnog i intelektualnog podvižništva. Da li je moguće zaustaviti taj „autošovinistički kal”, kako je to nazvao profesor i književnik Slobodan Vladušić?
tadicjugonostalgija— Nacionalno otrežnjenje, a to znači razobličavanje i raskrinkavanje jugoslovenskog mita, važno je i zato što on ponovo mutira kroz objave i konstrukcije „Zapadni Balkan”, „region”, „Jugosfera”… Obnova našeg nacionalnog bića u kulturnom i političkom smislu pitanje je opstanka našeg naroda. Prošlost je jedna, ali je budućnosti više. Hajde, da jednom budemo odgovorni, a to znači da srpsku ideju učinimo privlačnom i počnemo konačno da vodimo brigu o sebi samima i budućnosti naše dece. Slobodan Vladušić je ne samo jedan od najboljih književnika svoje generacije već i neko ko kao profesor svim onim što čini i piše najboljim primerom pokazuje gde nam je izlaz. Profesor Milo Lompar u svojoj knjizi Duh samoporicanja ukazuje na posledice virusa jugoslovenstva nadograđenog komunizmom. Rečju, postoje odgovorni ljudi svesni svoje obaveze prema narodu kom pripadaju. Ta borba mora biti planska i moraju je voditi najbolji. Kao neko ko ima sreću da ima nešto širi generacijski uvid, veoma me raduje činjenica da, uprkos svim okolnostima, dolaze generacije mladih Srba koje nemaju usađen taj indoktrinirani refleks ili kompleks jugoslovenstva. Bez obnove samopoštovanja, nećemo imati samopouzdanja, a onda nam ne preostaje drugo nego da prihvatimo na sebe sve grehe sveta, a najviše one izmišljene.

Objavljeno u magazinu „Dan“ (Subotica) 30. novembra 2016.

Politika
Pratite nas na YouTube-u